Пише: Горан Киковић,српски историчар у Црној Гори

О Вучети Обрадовићу његов биограф, публициста и хроничар Васојевића Зоран М. Зечевић, је написао: Учитељ и управитељ народних основних школа, срески школски надзорник, ратник и ујединитељ, народни трибун, први школовани учитељ из села Лубница, посланик Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори 1918.и одборник Првог народноослободилачког одбора за срез берански, представник генерације старијих беранских учитеља. Родио се 16. септембра 1880. (1883) у Лубницама код Берана, од оца Вучете Гарова (Гаровићи-Вучетићи) стотинаша и мајке Лепосаве рођене Фемић. Основну школу започео је у родном селу код учитеља Мирка Радовића, а након њеног привременог затварања наставио у Коњусима и завршио у Андријевици 1895. Први и други разред Приправне светосавске вечерње учитељске школе учио је у Београду школске 1895-1897. Школовање је продужио као ученик трећег разреда Православне српске богословско учитељске школе у Призрену гдје је учио трећи до шестог разреда (школске 1897 – 1901) и са успјехом завршио двадесет четврто коло крајем јуна 1901. године „уз примјерно владање и правилно посјећивање цркве и школе“. Према Закону о народним школама Краљевине Црне Горе био је ослобођен практичног учитељског испита. Заклетву на вјерност у служби положио је у Беранама јуна 1929. године.

Препоруком црногорског књаза Николе, упућен је за слушаоца Санкт петерсбушке Духовне академије. Послије проведене двије године у Русији (1901-1902) укинута му је државна стипендија, након чега се вратио у Црну Гору. За сталног учитеља основне школе први пут је постављен 1. септембра 1903. у Голији код Никшића. Касније је службовао у Братоножићима, Блатини, Морачко-Васојевићкој области гдје је новембра 1907. именован за управитеља школе. Почетком школске 1908/9. формално је постављан више пута: у Доњој Ржаници код Берана (21. августа 1908); Барице – Прекобрдској школској области; Горици-Затарју; када је коначно октобра 1908. почео са радом у Коњусима код Андријевице, Будимљи (августа 1909 – август 1910), Калудри ( августа 1910), први пут у Горњим Селима код Берана-Лубнице (1. септембар 1910 – јун 1911), поново у Блатину (јун 1911), поново у Горњим Селима (1. септембар 1913. Прим. аутора. по другим подацима 23. септембра 1914) гдје је канцеларијским распоредом половином јуна наредне 1915. постављен у сталну службу, на којој дужности га је затекао Први свјетски рат. По трећи пут у Горња Села постављен је одлуком Извршног одбора из Подгорице 1. децембра 1919. са којег мјеста је стечајем 4. јуна 1920. премјештен за сталног учитеља Основне школе у варош Беране. Након вишегодишње службе 20. марта 1940. именован је за среског школског надзорника Берана, а пензионисан први пут указом од 30. септембра 1940. године.

Према службеним карактеристикама важио је за доброг радника. Током цјелокупног рада оцјењиван је одличном оцјеном, а за друштвене активности и доприносу развоја просвјете одликован: Орденом Св. Саве петог реда (1922), Сребрном медаљом за ревносну службу (1908, 1926 и 1928), Споменицом за рат 1914-18 (1927), Орденом светог Саве четвртога реда (1940). Сматран је народним трибуном. Уз учитељски позив активно је учествовао у друштвеном и културном животу села и залагао за народна права. Као војник црногорске војске ратовао је у Првом балканском и Првом свјетском рату на дужности обавезника чиновничког реда интенданта Васојевићке бригаде. По капитулацији Црне Горе интерниран је у аустроугарски логор Болдогасон, гдје је остао до окончања рата. Биран на функцијама: Испред учитеља беранског среза био је представник Скупштине учитељског удружења Зетске бановине 1933.!?, члан и предсједник Црквено-општинског савјета беранског Архијерејског намјесништва (1939). 96*Устаничких јулских дана 1941. испред Горњих Села биран је за скупштину Првог народноослободилачког одбор беранског среза, у којем је именован у Просвјетно-културној секцији, управном органу нове власти. Други свјетски рат провео је у поодмаклим годинама без војног и политичког учешћа. Пред крај рата пратећи сина Вуксана, капетана Краљевске југословенске војске, доспио је до Словеније, одакле је уз гаранцију нове власти враћен у завичај. Из два брака имао је бројно потомство. Први брак склопио је 1904. са Драгом Пешић из Лубница, сестром професора Ђура Пешића, а други брак са Златијом Драговић (9. јун 1913) из Липова код Колашина. Из првог брака имао је сина Вучету (1906-1941) професора подгоричке гимназије, погинуо као резервни официр 6. априла 1941. у Топчидеру од дејства њемачке авијације, и кћи Зорку (1909). У другом браку имао је: Вуксана (1915-1945), Вукајла (1920), Бранислава (1925), Будиславу (1928) и Босиљку (1931). Од синова није остало мушких потомака.

Послије ослобођења, 16. јануара 1946. реактивиран је у служби за учитеља Народне основне школе у Беранама, на којој дужности је пензионисан 11. септембра исте године. Старачке дане провео је у Лубницама, гдје је умро маја 1961. Покопан је на мјесном лубничком гробљу.