Пише: Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори
Како о Томи Јоксимовићу пише његов биограф Зоран М. Зечевић он је био познати национални и просвјетни радник, народни трибун, војник и ратник, интернирац и ујединитељ, један од знаменитих васојевићких првака са почетка двадесетог вијека, хонорарни учитељ на раду у беранској Гимназији и Педагошком одјељењу.
Тома се родио се 20. октобра 1874. (1878) године на Бучу код Берана, у породици стотинаша Бошка Јоксимовића и мајке Јелисавете, кћерке попа Јанићија Бојовића. Основну школу је завршио при манастиру Ђурђеви Ступови, наставио 23. коло Богословско-учитељске школе у Призрену школске 1899/1900., након чега се опредијелио за учитељски позив.
Просвјетну службу започео је 1. септембра 1901. године у селу Бобово код Пљеваља, на којој дужности је остао пуних седам година а отуда премјештен у Будимљу 1908. године, потом Бучу, и Основној школи код манастира Ђурђеви Ступови. Кратак период (1915) заступао је школског надзорника новоослобођених крајева. Између два свјетска рата службовао је као учитељ беранске Основне школе на којој дужности је пензионисан 12. августа 1937. године. Током свих година службовања ”оцјењиван је одличном оцјеном а у школи и ван ње радио са успјехом”. По потреби службе ангажован је за хонорарног наставника од часа у Гимназији и на дужности провео од 7. септембра 1919. до разрешења 19. априла 1922. године. Прве године предавао је писање и вјеронауку а наредне школске, вјеронауку, зоологију и географију. При Педагошком одјељењу за 1921. годину помиње се као наставник вјеронауке.
Познат као национални радник, оглашен велеиздајником у злогласној ”Нури-беговој афери” (1909), бјекством у Црну Гору избјегао је спровођење у Сјеницу. Ухваћен на превару, осуђен на петнаест година робије у оковима је провео годину дана у приштинској тамници. Интервенцијом и залагањем српске, црногорске и руске дипломатије пуштен је на слободу. Као неустрашив борац учествовао је у Првом балканском и свјетском рату. Ослобођењем Васојевића и Метохије постављен је за секретара обласне управе у Гусињу а потом за првог среског начелника Пећи и остао на дужности до окончања балканских ратова, након чега се посветио учитељском позиву. Капитулацијом црногорске војске интерниран је у Мађарску (у Болдогасон!?), а по повратку у завичај, јесени 1918. године активно учествовао на уједињењу Србије и Црне Горе, и испред беранског Среза изабран за народног посланика Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, која је одржана у Подгорици новембра 1918. године. Активно и свестрано укључен у друштвено-политичком и културном животу Берана, изузетних говорничких и радних способности биран је на бројним и одговорним функцијама. Био је предсједник среског Патриотског одбора и војвода Четничког комитета (1909), предсједника Народне одбране, члан Политичког четничког комитета Војводе Павла Ђуришића и др. Досљедан патриота и монархиста, иако поодмаклих година током Другог свјетског рата учествовао је у првим линијама четничког покрета, због чега је као националиста интерниран пролећа 1943. године у логор Бари. Капитулацијом Италије, Њемци су га отпустили и пребацили за Београд, одакле се вратио у Беране. Животни пут завршио је трагично у селу Тмушиће код Берана, с јесени 1944. године, гдје је убијен из користољубља од стране својих кумова. Посмртни остаци нису никада пронађени.-истиче у његовој биографији Зоран М. Зечевић.
За дугогодишњи национални и просвјетни рад, као и војничке заслуге одликован је: Даниловим крстом петог степена (1906), Орденом Св. Саве четвртог степена (1923), Златном медаљом за грађанске заслуге (1923), Споменицом за рат 1914.-18. (1925), Златном медаљом за храброст (1926), Споменицом за ратове 1912.-13. (1927), Орденом југословенске круне четвртог реда (1939), Орденом Југословенске круне трећег степена (1940), Бијелим орлом трећег степена и другим одликовањима.
О Томи Јоксимовићу најбоље говори Лука Пајковић, у књизи ”Страдање и голгота 1941-1945”, Торонто (Канада), 1970, стр. 45.
Пајковић у свом дјелу ”Страдање и голгота 1941-1945.” каже: ”Комунизам доноси људима ропске окове, колонијалну беду, крв и сузе”. Пајковић истиче да су комунистичке намјере избиле на површину одмах послије ослобађања Берана од Италијана 18. јула 1941. г. По сваку цијену су жељели, иако су били малобројни, да преузму власт у срезу Беранском. О томе да су националисти (четници) хтјели да воде мудру борбу са окупатором, након извшене Италијанске реокупације Црне Горе, говоре и ријечи старог учитеља, предратног среског начелника Берана и некад посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори Томе Јоксимовића, који ће касније бити члан Одбора при Штабу војводе Павла Ђуришића, за политику и пропаганду.
”Дјецо моја, зима је на прагу. Окупатор је сувише јак да би смо рачунали на успех, и ми не смемо дозволити да непријатељ потпуно уништи овај остатак српског народа, него ви, који не смете остати у својим домовима, склоните се у колибе планинских села, а ми ћемо вас снабдевати храном и обавештавати о кретањима и намерама Италијанске војске, а чим пролеће дође, ми ћемо поново скупа на окупатора” … Такви су били тадашњи српски национални и просвјетни радници, народни трибуни, ратници и ујединитељи, а један од тих знаменитих васојевићких првака са почетка двадесетог вијека свакако је био гласовити Тома Јоксимовић.
