Пошто нас Веселин Вељовић плаши четницима и њиховом инвазијом у региону сапштићу неке податке о капетану Звонимиру Вучковићу, Хрвату у редовима Драже Михаиловића. Текст који преносимо објављен је у листу “Слобода” у Чикагу 10. јануара 2004. године, а поводом упокојења Звонимира Вучковића.
После краће болести, 21. децембра 2004. у Калифорнији угасио се живот Звонка Вучковића, једног од последњих предводника отпора окупатору наше земље у току Другог светског рата под вођством генерала Михаиловића. Живот пок. Звонка заслужује да буде трајно записан на болним страницама историје српског народа.
Звонко је рођен у Бијељини 1916. године и рано је остао без оца. Мати, удовица, преудала се за потпуковника, потом генерала Александра Вучковића. Као елитни ратник-Солунац и учесник у ослободилачким ратовима Србије, он је своме посинку пружио пример родољубља и частољубља. Под његовим утицајем млади Звонко се определио за војну струку која ће бити судбоносна за улогу коју ће одиграти у предстојећим догађајима.
После завршене Војне академије 1936. и службе у Загребу и Војно-географском институту у Београду, догађаји у предвечерју рата затекли су га као поручника у Краљевој гарди у Београду. Први испит савести и родољубља чекао је младог официра када је влада Краљевине Југославије потписом Тројног пакта 25. марта 1941. пришла нацистичкој Немачкој. Са двојицом младих официра Звонко је одбио да се томе покори и пребегао је у Грчку у намери да се придружи њеном отпору фашистичкој Италији. Вратио се у земљу чим је талас народног гнева у Србији 27. марта одбацио Пакт. Иста у њему дубоко усађена уверења навела су младог поручника да међу првима приступи покрету пуковника Драже Михаиловића који је на Равној Гори истакао заставу отпора окупатору.
Небројена искушења стављала су Звонкова уверења на велику пробу. Када је у новембру 1941. године у Србији избио сукоб између Михаиловићевог националног покрета отпора и комуниста-партизана, млади идеалиста Вучковић је по сопственом казивању “прижељкивао споразум“ снага отпора којим би се избегао домаћи грађански рат и спречиле крваве одмазде окупатора над недужним народом. Када су комунисти мучки, метком у леђа, убили његовог присног друга капетана Јована Дерока, који се као и он у почетку залагао за сарадњу двеју група отпора, Вучковић је схватио истину да искључиву кривицу и одговорност за избијање грађанског рата сноси Комунистичка партија Југославије под директивама Коминтерне.
Без даљег колебања Звонко Вучковић је својим младалачким жаром, смелошћу и преданошћу одиграо једну од одлучујућих улога у организацији, развоју и дејству Равногорског покрета отпора под командом ђенерала Михаиловића. Таковски четнички одред под његовом командом прерастао је у бригаду. Реорганизацијом покрета у јесен 1942. године ова јединица је прерасла у елитни Први равногорски корпус. Његов командант Вучковић унапређен је тада у чин капетана и одликован Карађорђевом звездом са мачевима.
На територији Првог корпуса, под Вучковићевом командом, одиграла су се два историјски значајна догађаја: спасавање заштита, прикупљање и евакуација стотина савезничких пилота оборених над територијом Србије, као и припрема, обезбеђење и одржавање Башког конгреса 1944. године.
Занимљив и недовољно обрађен је близак лични однос Михаиловића и Вучковића који се развио током ратних година, посебно у кризним тренуцима које су они заједно, често недељама и месецима, проводили усамљени. Била је то нека врста синовљевог односа према родитељу и обратно, очевог према сину. Звонко је о Дражи говорио са дубоким поштовањем и оданошћу као о човеку и старешини кога је свесрдно волео и поштовао. Дража је пак у Звону нашао огледало сопствене младости. Биће да је таква очинска наклоност, поред осталог, навела Дражу да Звонка именује августа 1944. године за свог војног изасланика при савезничкој команди у Италији. С обзиром на трагични исход рата, Дража му је тиме уједно спасао живот.
Наметнути живот емиграната није спречио Звонка да активно учествује у демократским акцијама наше емиграције, а посебно демократске, пројугословенски оријентисане омладине. Живећи у Француској, потом у Америци, Звонко је био члан уређивачког одбора “Демократске мисли“ Адама Прибићевића. Такође је сарађивао у “Гласу канадских Срба“ и у “Нашој речи“ Десимира Тошића. Од 1966. године био је биран за члана Главног одбора савеза “Ослобођење“. У овој активности имао је посебну подршку, охрабрење и помоћ своје верне супруге Анке, која је са њиме делила све недаће и жртве наметнуте емигрантским животом.
Од укупне Звонкове активности у овоме раздобљу најзначајније су његове успомене објављене под насловом “Сећања из рата“ и “Од отпора до грађанског рата“. Објављене најпре у Лондону (1980), доживеле су још два издања, у Београду (1990) и Крагујевцу (1991), као и превод на енглески језик објављен 2004. У Америци, у едицији Еаст Еуропеан Монограпхс коју објављује издавачка кућа Колумбија универзитета у Њујорку. Изврсно писане, ове успомене нису само књижевно дело већ су и историјски значајан документ о нашој трагичној прошлости. Због тих својих квалитета, Вучковићеве успомене награђене су од Удружења српских писаца и уметника у Лондону наградом Слободана Јовановића, затим у Француској од Задужбине др Живка и Милице Топаловић и од Северноамеричког друштва за српске студије, “Фонда Мише Ђорђевића“.
Својим животом и радом, као ратни командант, као српски родољуб и југословенски официр, као демократа и писац, пре свега као добар човек, супруг, друг и пријатељ, Звонимир-Звонко Вучковић је оставио за собом светлу и трајну успомену.
Толико о наводној мржњи четника према Хрватима. Знали су четници добро да разликују усташе и не мали број југословенски опредијељених Хрвата који нијесу жалили да за своју идеју дају и свој живот. Међу њима је на првом мјесту Звонимир Вучковић!
