Горан Киковић, главни и одговорни уредник ”Гласа Холмије”, разговарао је са Браниславом Оташевићем, предсједником Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању из Андријевице. Публициста и новинар Бранислав Оташевић, рођен 1948-ме године у Горњој Ржаници, већ пуних пет деценија, обједињујући мноштво својих занимања, исписује странице нашег трајања испод горостасних Комова, онако како и доликује врсним познаваоцима духовне ризнице Васојевића. Објавио је деванаест књига различите тематике, преко 50 научно-популарних и стручних радова, велики број фељтона, те новинарских, радио и ТВ прилога. Био је дугогодишњи истакнути друштвено- политички радник, обављајући одговорне функције, како у општини Плав, тако и изван ње. Биран је и за републичког и за савезног посланика, гдје је остао упамћен као врстан говорник и човјек који се свим својим бићем залагао за заштиту интереса припадника српског народа. То чини и данас као предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору. Радо се одазвао да говори за „Глас Холмије“ и каже коју ријеч више о раду Удружења и културним збивањима на нашем ширем подручју, држећи се гесла: ”ЦРНА ГОРА И ВАСОЈЕВИЋИ СУ СЕ ОСЛОБОДИЛИ ПОСЛЕДЊЕГ ДИКТАТОРА КОЈЕГ ЋЕМО БРЗО ЗАБОРАВИТИ ”.
КИКОВИЋ: Господине Оташевићу, ово је први интервју који за наш часопис Глас Холмије правимо у слободној Црној Гори.Реците нам који су утисци вас као искусног политичара и националног радника поводом одласка последњег дикататорског режима са власти?
ОТАШЕВИЋ: Захваљујући народном ослобођењу и тјерању страха из народа осванула је 31.августа 2020. Слободна Црна Гора и са политичке сцене Црне Горе заувијек отишао у заборав највећи дикататор и највећа негативна личност у историји црногорског народа.То име биће брзо заборављено и у његовој партији која је за 30.година ојадила Црну Гору.”Господин” који је три деценије владао Црном Гором свјесно уништавајући њене темељне вриједности по којима је била препозната у свијету. Коначно она је ослобођена и поново креће путем којим су ишле све наше династије од Војислављевића до Петровића. Коначно Црна Гора креће правим путем храбро чиста образа како је вејовима ишла и по чему је била препознатљива.
КИКОВИЋ: Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању –Андријевица је једно од орагнизација чије је сједиште у Андријевици срцу Васојевића,највећег српског племена.Шта можете да кажете поводом ослобођења Андријевице и шта очекујете да ће се промијенити у области културе и историје?
ОТАШЕВИЋ: Игром случаја Андријевица се налазила на странпутици.Освијешћени народ вратио се сцвојим исконским коријенима и поново срце Васојевића ићи ће утабаним српским стазама онако како је вјековима ишло.Ових задњих девет година лутања иако остављају низ негативности биће брзо заборављене и срце Васојевића креће новим путевима гдје ће образ,храброст и поштење доминирати, а тајкуни,лопови за увијек нестати с простора гдје живе Васови потомци.
КИКОВИЋ: Имајући у виду да сте Удружење које није ни цента добило за свој рад од владе Црне Горе, реците нам како, у датим околностима опстајете и дјелујете с обзиром да сте у протеклој деценији били активни на пољу културе на простору Васојевића?
ОТАШЕВИЋ:Сав рад нашег Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању-Андријевица,као и савеза српских организација Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине заснива се на добровољној основи,а циљ нам је као што је свима познато очување ћириличног писма,српског језика,српсских културних и историјских вриједности са којима смо били препознатљиви не само у долини Лима,него и на ширим просторима.
”Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању, које окупља књижевне ствароце са простора Србије, Републике Српске, Црне Горе и осталиих земаља гдје живе Срби, настоји да преко слова, ријечи и књиге очува српско национално биће и српски идентитет. Наша снага је у нашим књигама, у којима станује богатство једног народа који „не љуби ланце“. Досадашња влада Црне Горе и ресорно министарство нису нам уплатили ни цента за наш рад,али смо ми упркос опструкцијама опстали и нисмо посустали.Наша је парола све се може кад се хоће. Зато је захваљујући надљудској борби једна група наших стваралаца – и поред бројних потешкоћа и оскудица – успијевала је да се издигне изнад општег сивила и да изњедре запажена дјела”.
КИКОВИЋ: Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању-Андријевица се кроз савез српских удружења ”Српска народна одбрана” повезало са много удружења и организација у Црној Гори,Србији и Републици Српској и на тај начин послало поруку да је српски културни простор јединствен и недељив.Реци те нам о тим активностима које сте имали у предходном периоду?
ОТАШЕВИЋ: У протеклом периоду имали смо велики број књижевних сусрета у Србији, Републици Српској и наравно нашој Црној Гори.Били смо у великом броју градова Црне Горе,Војводине,Рашке области,Шумадије.Објавили смо и рецензирали велики број књига и часописа и организовали велики број сада већ традиционалних кутурно-историјских манифестација.Јер смо до сада, ношени унутрашњом стваралачком снагом, поред издавачке дјелатности, организовали велики број књижевних и гусларских вечери, ликовних изложби, афирмишући тако српску историју и културу.
У протеклом периоду добили смо велики број признања и награда међу којима: Добитник сам награде ”Радомир П. Губеринић” за 2014.годину, ”Златне медаље А.С. Пушкина за вјерност слову и дјелу”, које су у Црној Гори добили још митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Горан Киковић. ”Косметске звезде” за изузетне заслуге за новинарство у 2019., које ми је додијелило Друштво полицијских радника Републике Србије у Сталаћу. Од Друштва Црногорско-руског пријатељаства Петар Први из Подгорице медаљу Светог Петра Цетињског. На Видовдан 2020. године додијељена ми је и медаља ”Вук Стефановић Караџић”, за допринос очувању ћириличног писма и српског језика, које му је уручило друштво Црногорско-руског пријатељства ”Петар Први” из Подгорице.
КИКОВИЋ: Господине Оташевићу реците нам који су планови удружења на чијем сте челу у народном периоду?
ОТАШЕВИЋ: Имамо у плану да наставимо у слободној Црној Гори са већим ентузијазмом и еланом на афирнмацији књижевности и књижевних ставаралаца, јер сада већ имамо велику и људску и моралну обавезу да се квалитетом и упорношћу супротставимо оним снагама које су у протеклом периоду жељеле да нас уклоне са културне позорнице. Исто тако, Удружење ће помагати млађим ствараоцима да објаве своја дјела, обезбјеђујућим стручне рецензенте, лекторе, коректоре и издаваче. Наставићемо да сарађујемо са другим удружењима и невладиним организацијама које баштине српски језик и културу српског народа. Удружење вјерује да долазе бољи дани за оне који се нијесу продали у овим смутним временима и за које ријеч предтавља највишу могућу светињу.
КИКОВИЋ: На крају разговора сваког саговорника питамо па и Вас као предсједника Издавачког савјета ”Глас Холмије”, шта мислите о нашем часопису ”Глас Холмије”,односно јесте ли задовољни са радом у протеклих осам година.Јели се могло боље и више?
ОТАШЕВИЋ: ”Глас Холмије” је часопис који је право освјежење на црногорској и српској културној сцени. И ако има великих финансијских тешкоћа часопис је са својих 44. изашлих бројева одговорио својим планским опредељењима. Зато Издавачки савјет,читаоци и сви који на било који начин долазе у додир са ”Глас Холмије” морају бити задовољни са његовом садржином и концепцијом. Знам у каквим околносима ради редакција часописа „Глас Холмије“ зато од почетка доживљавам ”Глас Холмије”, као нешто значајно за културни живот на овим просторима. Он је својом садржином изазвао пажњу и пронашао пут до читаоца. Уједно одајем захвалност главном и одговорном уреднику Горану Киковићу и свим људима који су, у овим кризним временима, смогли снаге да уђу у ову причу, која са собом носи велико одицање и одређене ризике. Од почетка сам вјерујући у ону народну да “Прегаоцу бог даје махове“ пожелио да „Глас Холмије“ доживи бројна издања на задовољство свих оних који су жељни духовне хране и свеукупног благостања”.
