Пише: Петар В. Шеровић

Ево нам још једног 20. октобра. Ево нам најаве још једног у дугом низу традиционалних обележавања датума ослобођења Београда од немачке окупације током Другог светског рата. Ево нам и још једне пројаве вишедеценијског заглушујућег мука српске јавности, пре свега и изнад свега представника надлежних државних институција Србије као и бројних домаћих невладиних организација за промоцију и заштиту људских права, а у погледу њиховог односа према ноторној чињеници да су у Београду управо од тог 20. октобра 1944. до марта 1945. године (и у целој Србији још од септембра 1944) носиоци нове комунистичке власти спроводили револуционарни терор и углавном без суда и осуде, лишили живота најмање 60.000 житеља Србије.

Процес учвршћивања комунистичке власти и наметања коминтерновско-стаљинистичког поретка у тој, од немачког окупатора тек ослобођеној Србији, карактерисала је примена тзв. „дивљих чишћења“ која су плански и систематски спровођена по директиви руководећих структура Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а преко посебних јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), одн. припадника злогласног „Одељења за заштиту народа“ (ОЗНА).

Наиме, након ослобођења Београда и остатка Србије од Немаца, у налету масовних ликвидација „класних непријатеља револуције“, на десетине хиљада житеља, претежно припадника тадашње грађанске елите Србије – професора, учитеља, свештеника, адвоката, студената, ђака, сликара, глумаца, новинара, државних чиновника, затим и бивших официра и жандара, сељака, трговаца, занатлија и радника… буквално је побијено, отета им је имовина, а стотинама хиљада чланова њихових унесрећених породица су дуго затим, а многима и трајно, систематски ускраћивана најосновнија грађанска и људска права.

Ово обезглављење Србије и њене престонице дошло је као кулминација једне плански спровођене терористичко-злочиначке активности врха КПЈ која се на целој територији окупиране Краљевине Југославије, од самог избијања грађанског рата 1941. године, константно манифестовала у виду тзв. „друге фазе револуције“ имајући за циљ искорењивање политичких неистомишљеника у српском народу и то применом метода појединачних и/или масовних физичких ликвидација.

У контексту вишедеценијског прећуткивања, прикривања, покушаја умањивања обима па чак и идеолошки острашћеног правдања овог страшног злочина који је произвео катастрофалне последице по српски народ, а чији се ефекат ван сваке сумње осећа и данас на почетку треће деценије 21. столећа, парафразираћемо једну раније изречену мисао садашњег митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија (Радовића):

„Прикривање и правдање братоубиства опасније је од самог злочина, јер је његово овековечење и продужење сведочанство неизлечиве затрованости злом и убијање наде да ће било када Каин затражити опроштај од закланог Авеља и покајно похитати у његов загрљај, њему и његовом потомку“.

Извор: Стање ствари