Пише: Иван Милошевић
“У бољем дијелу свијета јавност и медији утичу на политику, а политичари зазиру од јавности и новинара. У Србији су новинари претворени у страначке телале, а новине у фанзине и пропагандне флајере” – цитат је из данашњег интервјуа једне ДПС новине са Светиславом Басаром, књижевником и новинарем из Београда. Лијепо речено и тачно и таман колико то важи за Србију ништа мање важи и за Црну Гору!
Нећу о осталим тезама Басаре у том интервју, нијесам га ни читао, јер ми је на основу наслова све било јасно, али ова констатација вриједи и његових десет интервјуа и десетогодишњег излажења ДПС новине (уз то је и савршен њен опис). Истина, није он рекао ништа што нијесмо знали, али је лијепо када неко у двије реченице саопшти јадни садашњи тренутак нашег новинарства!
За који дан обиљежиће се 150 година од излажења првог листа у Црној Гори (23. јануар), па сваки мученик који се у овом брдима коље са новинарством и уредницима, има ваљани разлог да размисли о поменутом Басаровом ставу. Колико новинари данас утичу на ставове политичара, да ли имају моћ да их мијењају или су обични страначки телали, а медији су постали пропагандни флајери? Претпостављам да би и дијете у трећем разреду вртића на ово питање дало тачан одговор и написало пјесмицу о новинарима као страначким полтронима и медијима као политичком огласном таблом! И нема шта ту ко да се вријеђа и јогуни, а посебно новинари!
Најлакше би било кривицу за све то пребацити на друге и оправдати се околностима, тешким и понекад робовласничким односом власника медија према новинарима, суровошћу странака и јавности која не прихвата да неко други има неки другачији став и комунистичким наслеђем једноумља и идолопоклонства. Наравно, садашњи новинарски тренутак је посљедица и свега тога, али ипак иза свега тога стоји новинар као слободна личност и као грађанска савјест једног друштвеног система и заједнице. Иза свих објективних сурових околности стоји сам пред огледалом тај обични новинар и гледа сам себи у лице и бира и користи ту философску и општељудску тајну над тајнама – слободу! И користи је! Или за подаништво или за службу слободи! И ту више нема вађења на објективне околности! Ти и ја, како би рекао Мартин Бубер. Ти и слобода и нико други! На основу тог метафизичког избора новинар може погледати себи у лице сваки пут када стане пред огледалом или на њему види само задњи дио свога послодавца, страначког лидера или туђе идеологије! И ту су ствари јасне и нема оправдања.
И због тога у овом предвечерју вриједног јубилеја ваљало би да новинари стану пред огледало и прочитају шта тамо пише. Можда ће то бити и први корак ка новинарском преокрету и престанку служења власницима медија и политичарима, новинарско уздизање за стварање услова да се и новинари за нешто питају и да се од њихових питања тресу гаће јавним и тајним владарима наших живота и наше заједнице!
Можда је за већину новинара у ЦГ касно и њихова огледала су давно поломљена, али ови млађи ваљда ће понекад помислити на раскрснице путева насликане на кућном огледалу и ваљда крену правцем супротним од онога којим већ деценијама каска већина новинара у овим брдима и долинама! Због њих се и одлучих да ово напишем!
