Пише: Славко Јовичић:

Волим полиглоте, али ме “убише” Срби са – ”Happy birthday” и слично. Претјерана употреба страних ријечи у медијима и свакодневној комуникацији више личи на помодарство, него на знање и образовање. Ово се највише примијети код младих који су најотворенији за промјене и најподложнији некритичком усвајању утицаја из окружења и туђинових достигнућа /прихватања туђег језика/.

Стефан Немања је на самртној постељи изговорио ријечи које је записао његов најмлађи син Растко – Свети Сава:

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

“Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.“

Ово завјештање звучи као најцрња слутња када је ријеч о судбини језика. Могу ли стране ријечи, као моћно оружје, „убити“ неки језик , касније и цијели народ.
Хоће ли се мали језици, у које спада и наш, наредних деценија, под утицајем глобализације и енглеског језика, мијењати до непрепознатљивости?

Са нестајањем језика и ћирилице хоћемо ли уопште опстати као народ.

СЈЕТИХ СЕ!

Био сам у сватовима код једног познаника и кад је у светом храму на вјенчању свештеник упитао младу да ли она својом вољом узима изабраника за супруга?

Млада је одговорила са: “Океј”!
А знам јој мајку која је пала у несвијест од среће и узбуђења кад је уживо видјела Бору Дрљачу!

“Океј” млада, хајд’ здраво, удала си се!

Извор: видовдан