Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

На данашњи дан прије једног вијека одржан први референдум у Црној Гори: Историјска жеља Црне Горе било је уједињено Српство!

Пише: Јован Маркуш

Оно о чему данас режимски историчари и правници упорно избјегавају да пишу је одржавање консулта народа у Црној Гори , на коме се народ могао изјаснити, било за конституанту државе Срба, Хрвата и Словенаца, било пак за свој посебни парламент. Консулту народа је у иностранству дат карактер плебисцита тј, референдума, којим је одлучено да Црна Гора буде саставни дио југословенске заједнице.

Консулт је  одржан уз сагласност Краља Николе I и црногорске Владе у егзилу, под контролом Великих сила савезница 28.новембра1920. године. Овим је остварена  жеља ,, зеленаша” и учесника Божићне побуне да  будућност  Црне Горе,,одреди Југословенска конституанта“,  како су истицали ,,зеленаши“ у прогласу од 8. новембра 1918. године уочи одржавања Велике народне скупштине у Подгорици, а учесници Божићне побуне у свом захтјеву уочи братског сукоба 22. децембра 1918.(4.јануара 1919) године.

Највише података о разлозима за одржавање консулта народа оставио је управо политички вођа Божићне побуне и посљедњи предсједник владе у егзилу Краљевине Црне Горе Јован Пламенац.

Влада Краљевине СХС је 1925. године дала амнестију вођама и учесницима Божићне побуне и највећи број избјеглих се вратио у отаџбину гдје су остварили своја радна или пензијска права.  Послије амнестије и Јован Пламенац се вратио у Краљевине СХС. Да би могао остварити пензијска права, примјерена дужностима које је обављао у Краљевини Црној Гори, постављен је на положај министра – резидента. Иако се радило о само формалном чину постављења, то је изазвало револт код једног броја посланика у Народној скупштини Краљевине СХС. Од народног посланика из Црне Горе Риста Јојића поднијета је интерпелација о Јовану Пламенцу, бившем предсједнику краљеве владе, гдје га оптужује ”да је послије, уједињења, у туђини радио противу ове државе и да је он творац одметничке акције у Црној Гори као и свију зала која су истекла из ње”. Услиједила је и полемика у штампи поводом интерпелације у коју се укључио и Јован Пламенац. У опширном одговору, на читавој првој станици београдског листа ”Балкан” од 31. децембра 1925. Јован Пламенац, између осталог, пише сљедеће:

,, Велике силе су на почетку у години 1920. донеле одлуку, да се и у Црној Гори изврше избори, у исто вријеме, кад се буду вршили избори у држави Срба, Хрвата и Словенаца за њену конституанту – на дан 28. новембра 1920. године; али, да ти избори у Црној Гори, имају бити вршени под контролом савезничких Великих сила са правом, да се Црногорци могу тога дана изјаснити, било за конституанту државе Срба, Хрвата и Словенаца, било пак за свој посебни парламент. Комисији су дате инструкције, да у свему има изаћи Црногорцима у сусрет, како би се могли потпуно независно изјаснити о даљој својој државној судбини…

Јован Пламенац

Та речена изборна Комисија је дошла у Црну Гору и контролисала изборе, који су извршени на дан 28. новембра 1920, о чему је поднела колективан извјештај тадашњем међународном форуму – савезничким великим силама, као и посебан извјештај својим владама. И тек на основу извјештаја поднесених од стране речене Комисије, Велике силе су донијеле одлуку, да повлаче своје акредитоване министра код црногорске владе и да укидају екстериторијалност истој, као и свим црногорским легацијама и конзулатима на својим територијама – мотивишући исту слободном одлуком црногорског народа – израженом под њиховом контролом, на дан 28. новембра 1920, да се Црна Гора сједини са државом Срба, Хрвата и Словенаца.

Тек послије овога упутиле су ми велике силе савезнице ноте горње садржине. Прва, која је упутила црногорској влади, била је влада Француске Републике. Њена је нота од 20. децембра 1920. Иза овога су следовале и ноте осталих Великих сила. Све ноте носе наслов: Његовој Екселенцији г. Ј. С. Пламенцу, Министру председнику и Министру Иностраних Дела Црне Горе – Неуиилy – Према овоме јасно је за сваког да је Краљевина Црна Гора, као независна држава међународно постојала стварно до 28. новембра 1920. године када су почеле Велике силе, да саопштавају своје односне одлуке црногорској влади. Србији су, односно држави Срба, Хрвата и Словенаца, тек послије 1920. дале Велике силе право на ратну одштету Црне Горе. Дакле, послије самоопредјељења црногорског народа од 28. новембра 1920 године…

Такође треба и то знати, да у оно вријеме кад су признавале Велике силе владу Црне Горе, нијесу признавале државу Срба, Хрвата и Словенаца. Онај који још није био рођен не може одрицати ономе живот, који је већ постојао, као што је тада и у то вријеме, постојала међународно Краљевина Црна Гора.

Извршени избори у Црној Гори на дан 28. новембар 1920. г. под контролом Великих сила, имају се сматрати као одлука народа Црне Горе, да се обје државе – Краљ. Црна Гора и Краљ. Срба, Хрвата и Словенаца – сједине у једну заједничку државу; тим прије што је црногорска влада дала Вел. силама савезницама пристанак на Конференцији мира у Сан Рему 1920, да се поменути избори могу извршити под контролом Великих сила.”

Послије повратка из егзила Јован Пламенац је саслушан код првостепеног суда, 30. октобра 1926. г. У записнику пише, између осталог, сљедеће:

“Стална историјска била је жеља народа Црне Горе, да се подигне велико и уједињено Српство. Никада није замишљао Српство без Србије од кад је она ускрсла као слободна држава. У том великом циљу народ је Црне Горе кроз векове пролевао своју драгоцену крв и при томе давао је највеће жртве и то у толикој мери да му се је читав свет дивио. Те исте осећаје, те исте погледе и жеље исповедали су и његови први синови и на њима радили у свима периодима историје Црне Горе. Што се пак тиче баш уједињења са Србијом Краљ Никола је чак и своја права уступао само да се оствари тај велики народни идеал – ослобођење и уједињење српског народа. Довољно је подсетити на његове одношаје са Књазом Михаилом Обреновићем. Није ли постојао и поверљиви споразум у години 1912. између владе црногорске и србијанске: чим обе српске војске – црногорска и србијанска – победоносно уђу у освојени Скадар, да се прогласи уједињење између обе српске Краљевине.

Није ли и влада, која је нас заменила, у априлу 1913. покушала такође да проведе речено уједињење између Црне Горе и Србије, што је морало бити одложено по савету Русије….

Сви ми, било да смо били на престољу, или у колиби, били смо за народно и државно уједињење и у часу, кад су пале Централне Силе – у години 1918. само, што су једни сматрали да се то има спровести једним путем, док су други говорили да то треба извршити другим путем…

На питање: до када сам вршио дужност министра председника имам ово одговорити:

Да би влада Краљевине Црне Горе једанпут за свагда скинула међународно с дневног реда Црногорско Питање одржата је једна историјска министарска седница у Кап – Мартену у Француској под председништвом Краља Николе И, на којој је одлучено, да се попусти Великим Силама у питању њиховог тражења о консултовању народа у Црној Гори о његовој даљој политичкој и државној будућности али под контролом Великих Сила, ма да се је то противило суверенитету једне независне државе, да њене изборе контролишу стране државе. На основу те одлуке предао сам, као шеф Владе и министар иностраних дела, Конференцији мира у Сан Рему, ону познату црногорску санремску ноту.

Велике силе савезнице усвојиле су својим одговорима речени предлог црногорске владе. Остало је великим силама, да изаберу тренутак, кад ће се моћи у поменутом циљу консултовати народ Црне Горе.

Кад су велике силе дознале, да ће се на дан 28. новембра 1920. год. вршити избори у држави Срба, Хрвата и Словенаца за њену Народну Уставотворну скупштину, оне су одлучиле, да тога дана буду проведени избори и на територији Краљевине Црне Горе и да то буде горе речени консулт. О тој одлуци – о реченом изборном дану, као и о именима лица, која су одређена као чланови Контролне делегације – велике силе саопштили су Црногорској влади са својим нотама.

Избори су извршени на речени дан. Изабрани црногорски посланици нису се зауставили у Црној Гори, него су отишли у Београд и постали су чланови Уставотворног Парламента државе Срба, Хрвата и Словенаца, што је значило да народ Црне Горе не жели да уђе путем свога државног суверенитета у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца, него да његова отаџбина уђе као бивша ослобођена непријатељска провинција.

Чим су велике силе константирале овај факт, по пријему извештаја од стране Изборне контролне комисије, донеле су одлуку ишчезнућу међудржавног суверенитета Краљевине Црне Горе и присаједињењу исте држави Срба, Хрвата и Словенаца.

Краљ Никола је после овога умро. Влада је распустила војску у првој половини године 1921. Убрзо иза овога поднела је моја влада оставку…

У вези са овим напомињем: док сам ја још био министар председник распуштена је црногорска војска. То је било у првој половини 1921. године.”

Јован Пламенац као некадашњи народни посланик, предсједник Народне скупштине, министар разних ресора, државни савјетник и тадашњи предсједник Владе добро је знао, што и наводи у изјави, да су велике силе прихватиле резултате избора од 28. новембра 1920. као легитимно изражену вољу народа Црне Горе за будући живот у држави Срба, Хрвата и Словенаца. Као искусни политичар и државник свјестан је био да доношењем Устава државе Срба, Хрвата и Словенаца престаје и формално важење Устава и Краљевине Црне Горе као међународног субјекта тј. као посебне државе.

Није тешко уочити да указ о оставци владе Јована Пламенца носи датум 28. јун 1921. Тога дана проглашен је Устав државе Срба, Хрвата и Словенаца, у народу познат као Видовдански устав, када је де фацто (стварно) и де јуре (формално правно) Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца верификована као међународни субјект.

Овој контроверзној личности могле би се вјероватно приговорити многе ствари, али не политичка неписменост и непознавање редосљеда потеза. Логично произлази да је за подношење његове оставке 28. јуна 1921. пресудни разлог и формални нестанак Краљевине Црне Горе као државе. Од 28. јуна 1921. он је могао бити само на папиру предсједник владе Краљевине, која више није постојала.

Академик Димитрије – Димо Вујовић у својој студији Уједињење Црне Горе и Србије наводи да су резултати избора у Црној Гори протумачени као изјашњавање црногорског народа  за политику уједињена и истиче: ,, Као што смо видјели, резултати ових избора тумачени су тако и у иностранству, гдје су им дали карактер плебисцита. Зато су, позивајући се на њих, и прекинули све односе са краљем Николом и његовом владом”.

О изборима од 28. новембра 1920. године и резултатима избора др Шербо Растодер у студији “Политичке странке у Црној Гори 1918-1929. пише, између осталог, сљедеће:

,, Парламентарни избори 1920. године имали су за Црну Гору посебан значај. Њима је требало потврдити легитимитет Подгоричке скупштине и конституисати демократску политичку инфраструктуру, тј. власт која би, кроз Уставотворну скупштину, донијела Устав као највиши правни акт народне воље.

Британска влада је с посебним интересовањем пратила резултате избора. У Црну Гору су, као посматрачи на изборима, упућени Роналд Вгусе и мајор Л. Е. Оттлеу. У поднесеном извјештају наводи се да су избори поштено извршени и да није постојало неко чврсто расположење против уједињења са Србијом, што је условило да британска влада повуче признање црногорског конзула у Британији, а то су, изузев Италије, убрзо урадиле и друге земље.

Наведени извори недвосмислено указују да су резултати избора 1920. године у изборном округу Црна Гора, превасходно проматрани кроз опцију односа присталица и противника безусловног уједињења Црне Горе и Србије, без обзира на чињеницу што на овим изборима ниједна страначка групација није оспоравала одлуке Подгоричке скупштине.

Према већ наведеним подацима у изборном округу Црна Гора гласало је 65,97%.4 То је било незнатно изнад југословенског просјека (64,97), знатно више него у Србији, гдје је апстиненција бирача била највећа (изишло 56,33%) а знатно мање него у Словенији, гдје је апстиненција бирача била најмања (73,5%).

Проценат изишлих гласача по окрузима (табела)

Наведена табела показује да је највећи одзив бирача забиљежен у барском округу (73,93%), а најмањи у цетињском (54,72%). Веома велика апстиненција бирача забиљежена је у которском округу (55,85%), док је у сјеверном дијелу данашње Црне Горе она била знатно мања.

Градско становништво изишло је на изборе у броју нешто изнад просјека. Тако је у Даниловграду изишло (78,96%), Никшићу (68,46%), Колашину (68,33%), Улцињу (66,61%), Бару (65,76%), Цетињу (64,20%) и Подгорици (58,44%). На сеоском подручју тај проценат је био неуједначен. Од Пивљана (срез горански), који су изишли на изборе у проценту 36,43% па до бојанског среза (Барски округ – насељен претежно албанским становништвом) 81,25%. На основу расположивих података поуздано се може закључити да је одзив бирача био највећи на подручјима насељеним муслиманским и албанским становништвом.”

О рјешавању црногорског питања академик Драгољуб Р. Живојиновић закључује: “Крајем 1919. године постепено се почело уобличавати решење црногорског питања. Све више присталица стицао је предлог да се проблем мора решити у оквиру јадранског питања, тј. споразума између Италије и Краљевине СХС и након избора за Уставотворну скупштину. На томе је нарочито инсистирала британска делегација у Паризу. Такав приступ подржао је лорд Керзон и остали чланови владе. То су прихватиле и остале велике силе. Сви Пламенчеви напори да спречи такав ток и начин решења наишли су на одлучно одбијање влада у Лондону, Паризу, Вашингтону и Риму. Крах политике нејске владе и двора постао је известан након прекида уплате субвенција које су плаћале Француска и Велика Британија. Потом је следило неизбежно. Исход избора за Уставотворну скупштину, повлачење дипломатских представника и конзуларних агената од стране великих сила и смрт краља Николе у марту 1921.године, значиле су завршену агонију Краљевине Црне Горе и крај њеног постојања као суверене државе. Све потоње делатности представљале су узалудан труд да се избегне најгоре и спречи неминовно – нестанак Краљевине Црне Горе као суверене државе.”

О извјештају Међународне посматрачке мисије, поводом одржаних избора , проф. др Драгољуб Живојиновић пише сљедеће:

“Међународни посматрачи су закључили да је гласање обављено у складу са изборним законом и да је обезбеђена њихова потпуна тајност. Начин гласања је био прилагођен чињеници да је у земљи, међу гласачима, постојао велики број неписмених. На начин гласања нису имали никаквих примедби. Испитани гласачи, припадници различитих друштвених слојева становништва, нису имали примедбе на поштење и тајност гласања. Избори су прошли мирно и без инцидената, осим једног безначајног сукоба у Колашину, без политичке позадине. Војска и полиција нису били примећени, а није било ни случајева да су се власти мешале или вршиле притисак на бираче.

На изборе је изишло 67,31% бирача, а проценат би био већи да нека места нису била веома удаљена и тешко приступачна. С обзиром на локалне прилике, проценат одсутних бирачаје био низак, закључили су међународни посматрачи.

Приказом политичких програма свих носилаца листи, дошли су до закључка да су све, без обзира на различите приступе унутрашњем уређењу државе, биле за уједињење Црне Горе са Краљевином СХС. У погледу присталица краља Николе, закључили су да је њихов број био занемарљив. Међу краљевим присталицама су се налазили људи блиски двору, родбина, лични пријатељи, политички противници уједињења и затвореници. Британски посматрач Роналд Брајс је закључио да уједињење Црне Горе у краљевину СХС није представљало изборно питање. Све листе и странке изјашњавале су се о томе да ли је постојеће решење било задовољавајуће, да ли се могло побољшати или да ли је потпуно неприхватљиво. У закључку извештаја, који је достављен парламенту и био објављен као посебна публикација, Брајс је навео да су избори били у потпуности поштени, слободни и тајни; представљали су гледиште становништва колико је њихово политичко образовање то омогућавало. С обзиром на локалне околности, проценат бирача који су изишли на изборе био је потпуно задовољавајући. У земљи није постојао иоле значајнији део гласачког тела које је било против уједињења са Србијом у Краљевину СХС. У погледу де фацто  постојећег уједињења, постојале су две бројно потпуно неједнаке групе: прва, занемарљива мањина је, на основу двогодишњег живљења у новој држави сматрала да будући Устав неће обезбедити једнакост са Србијанцима. Та мањина се, стога, залагала за обнову независне Црне Горе која би, под одређеним условима, ушла у Краљевину СХС. Друга, велика већина подржавала је постојеће уједињење, иако са различитим степеном ентузијазма. Једни су очекивали да ће се стање побољшати, док су други сматрали да су најочитије слабости већ биле исправљене. Много тога у будућности зависиће од одлука Уставотворне скупштине. Уколико она буде поступала једнако са свима, без обзира на њихово порекло, отпор ће нестати. Тако ће се Црногорци јединствено определити за заједништво са Србијом у Краљевини СХС, нагласио је Брајс. Џон Адам је тврдио да је извештај показао вољу већине изражену на изборима. У погледу присталица краља Николе закључио је да је њихов број био мали и да су стога доживели неуспех. Томе су допринели међусобни сукоби, а не уплитање србијанских власти. “Тиме је Влада Њ. Величанства остварила први циљ своје политике, да народ на слободним изборима за Скупштину одлучи о облику владе под којом жели да живи” забележио је Адам. Извештајем је посебно била задовољна британска влада која се најупорније од свих великих сила залагала за провјеру народне воље.

На крају проф. др Живојиновић закључује, између осталог, сљедеће: “На тај начин, једно важно питање у заокруживању процеса стварања Краљевине СХС је добило свој епилог. Избори су прошли на начин који је задовољио британска очекивања. Друге две велике силе, Француска и САД, могле су после тога да одређују своје држање и политику према нејиској влади и краљу Николи. Пред њима су се налазиле одлуке које се нису могле избећи или заобићи. Оне су, кад буду донете требало да буду, завршни чин једне драме која је дуго трајала.

Исход избора и одлуке Уставотворне скупштине Краљевине СХС отвориле су пут међународном признању уједињења Црне Горе са новом државом. То је довело до прекида дипломатских односа између великих сила и нејиске владе, као и укидања посланства и конзулата Краљевине Црне Горе на њиховим територијама. Тим је остварена могућност за постепено гашење њихових дипломатских активности у Европи и САД.”

Међутим, остатаци распуштене црногорске војске у егзилу од свакога напуштене, током догађања у Италије 1922.г. упустили су се, по нашем мишљењу, у непотребну авантуру. Наиме, приликом ,,Марша на Рим (итал. Марциа су Рома) који су извели италијански фашисти на челу са Бенитом Мусолинијим. у времену од 22. до 29. октобра 1922.године остатаци црногорске војске у егзилу формирали су  “Црногорски фашистички борбени одред “( итал. Фасцио ди цомбаттименто монтенегрино) који је марширао заједно са фашистима на Рим. Прије извјесног времена историјски институт ,,Луце“ из  Рима објавио је више фотографија “Црногорског фашистичког борбеног одреда ” са тог неславног марша. Касније ће један број припадника “Црногорског фашистичког борбеног одреда ” учествовати у  покушају стварања ,, независне“ државе Црне Горе за вријеме окупације 12. јула 1941.г.под покровитељством фашистичке Италије.По нашем мишљењу и ови неславни догађаји су посљедица погрешних одлука о распуштању црногорске војске и предаје оружја 1916. године, које су биле трагичне по Црну Гору а чије посљедице осјећамо и данас, када многи из власти лажно пропагирају наводни антифашизам а у ствари спроводе програм на разарању бића Црне Горе, који је био актуелан за вријеме фашистичке окупације 1941.године. Довољно је упоредити чињенице у разним областима да би видјели  да ли је ово запажање исправно или не.

Данас постоји тенденција код режимских историчара и публициста у Црној Гори да се замјеном теза ,,комитима” представе, и они који се нијесу борили за ослобођење од аустријског окупатора. Послије стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на територији Црне Горе 1922. и 1923.г.не дјелују ,,комити”, који су се борили за ослобођење од аустријског окупатора, већ групе одметника које су се бориле против новостворене власти а при томе су убијале и пљачкале недужне грађане. При томе ове групе одметника покушавају да представе као борце против,,српске окупације” али не и као борце против,,хрватске и словеначке окупације ”,  иако је новостворена држава била Краљевина СХС. Црна Гора је до стварања Краљевина СХС била српска држава а Црногорци у нацоналном смислу неспорно Срби, и није нам познато да је један  народ у историји окупирао сам себе.

[

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

АНДРИЈА МАНДИЋ: Гласањем за резолуцију о Сребреници Црна Гора би се нашла у друштву са онима који желе Србима да наметну колективну кривицу!

МУРИНО, 25 ГОДИНА ПОСЛИЈЕ: Прошло је доста времена, неправда према жртвама мора бити исправљена!

МИЛОРАД ДОДИК: Милојкова влада, попут Милове, антисрпска!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

јоацв

МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ СА ЗЛАТИЦЕ ПОРУЧИО: Косово старо српско огњиште које не заборављамо!

jovan-erakovic-4

АФОРИЗМИ, ЈОВАН ЕРАКОВИЋ ИЗ БАЊАНА: “Овима што злу крв уносе, ваљало би рећи да се носе”!

слове9

АНДРИЈА МАНДИЋ ТОКОМ РАЗГОВОРА СА НАТАШОМ ПИРЦ МУСАР: Реконструкција Владе у јуну, ускоро и посјета Словенији!

гаврило

ПРИЈЕ 106 ГОДИНА: У логору Терезин умро Гаврило Принцип!

јеленаперовиц

ЈЕЛЕНА ПЕРОВИЋ, ЖЕНСКИ МИЛО: СДТ ми се свети!