Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
После много времена, ушла сам пре неки дан у један шопинг центар, и доживела сам, најблаже речено, шок!
Мислила сам да ме је стара бољка прошла – наиме, сваки пут када бих било где у свету ушла у шопинг центар или у огромну робну кућу, после врло кратког времена почела би да ме боли глава, мисли би ми постајале мутне, извесна мучнина би ме обузимала, сметало би ми светло, и мириси и звуци, и ма колико мало времена да проведем унутра, увек бих одатле излазила некако самлевена и енергетски потпуно исцеђена.
Сада се десило потпуно исто – исте сензације, мучнина и нелагодност, изазвана светлом, ваздухом, централном климом, звуцима – а то је, знамо одавно, намерно тако направљено да би потенцијални купац изгубио везу са реалношћу, и растројених мисли куповао и шта му треба, и шта му не треба. Али, запањио ме је један невероватан детаљ.
У тој невиђеној гужви, буци, гунгули и режираном хаосу, било је толико деце, младих мајки с бебама у колицима, деце с маскама и без маски, деце која зуре у излоге, или јурцају, или плачу, или пију сокиће у ресторанима брзе хране.
Ватра у очима, и осмех на уснама, то не може да се набави ни у једном шопинг молу
Као да је цео свет, као да је цео живот, садашњи и будући, тих малих бића, стао у тај хистерични амбијент артифицијелног светла, климе, и стакленог шаренила излога, у ту затворену коцку савремене Алибабине пећине у којој је надохват руке „све што је човеку потребно”, укључујући и клацкалице за децу.
Никада ми неће бити јасно зашто мајке воде децу на играње, у провод, у шопинг центре. У буку, у неуротичност, у гадан ваздух. Помислила сам да би имало више смисла да децу воде у аутобус ГСП-а, бар би могла да виде улице, и град, и небо.
Ми смо се играли у парку, испред куће, имали смо парче креде и ластиш, и другове и другарице, и читали смо Бајке из целог света, и играли се „занимљиве географије” или „на слово на слово”. Наша детињства није обележило зурење ни у шта. Имали смо паркић, и небо, и кишне глисте, и слинаве носеве, и расцопана колена.
Кад сам изашла напоље, помислила сам како су и лица тих мајки које своју дечицу воде у шопинг молове, такође некако одсутна, изгубљена у преводу.
Јер, ватра у очима, и осмех на уснама, то не може да се набави ни у једном шопинг молу.
Извор: Блог „То сам ја“
