Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Постоје многе лепе приче које чујем с времена на време, али има једна прича која ме већ неколико дана чини насмејаном.

После короне, карантина, и лета, пре неколико дана напокон сам видела моју драгу пријатељицу и сарадницу.

„Јесте ли ишли некуда летос?”, питала сам је.

„Не, од чега да идемо, Мики, ми смо тотално декинтирани”.

Заиста, и толики уметници остали су без икаквих прихода свих ових месеци док није било позоришта, турнеја, концерата, рецитала.

„Али, знаш шта смо радили”, наставила је снебивајући се, као да је размишљала да ли уопште да ми исприча.

„Шта?”

„Знаш да Драган има оно складиште у Крњачи?”

Климнула сам главом. Једном сам ишла са Драганом, док сам још била самостални издавач, да одатле узмем неке књиге. Био је мрак, и сећам се једног ограђеног дворишта и две спојене шупе.

„Е па, ми смо купили два сунцобрана, два лигештула и црево, и тамо смо, заклоњени од света и од свега, провели и време карантина, и цело лето”.

„Наш пас и нас двоје, после смо купили и мали базен на надувавање и уживали смо”. Погледала ме је несигурно.

„Ништа лепше нисам чула”, викнула сам и почела гласно да се смејем.

„Не мислиш да смо луди?”, питала је.

„Не, напротив!”

„Неки пријатељи ми кажу да не причам ником, као, срамота је рећи да си летовао у Крњачи.”

„Луда си, па то је тако дивно, феноменално и другачије!” узвикнула сам и почела да је љубим.

Већ неколико дана размишљам само о њима, о том дворишту, складишту, Крњачи и сунцобранима.

Ујутру, са цегерима крећу на своје мало рајско острво, а предвече, прелазе Панчевац, враћајући се кући као да се враћају с летовања

О томе, како ујутру, са цегерима крећу на своје мало рајско острво, да узму своје парче неба, и своје сунце, и како се после, предвече, враћају с летовања. Како су сваки дан последњих месеци њих двоје ишли на летовање и како су прелазили Панчевац, враћајући се кући као да се враћају с летовања.

И како осим дивоте, храбрости, талента за сналажење, љубљења живота, у свему томе има и толико хумора, загрцњујуће радости, отпора свему што нас окружује.

Дакле, може се летовати и у Крњачи, и било где.

Јер острво, и море, и летовање, и лепота, може се направити свуда.

Треба имати храбрости, маште.

И некога свог ко ће да ти инсталира црево у дворишту. Јер то црево у дворишту складишта у Крњачи, и та два лигештула и два сунцобрана, у ова времена усамљености и празнине, луксуз је на коме сви можемо да им завидимо.

Извор: Блог “То сам ја”