Један од наших највећих песника, академик Матија Бећковић, у овом времену у коме је као у његовом стиху – „све што нико не памти”, у ситуацији изолације, када нема пропалих дана, попут оних када је због изласка из куће морао да прекине оно што ради, не стиже све, а плаши се да више неће имати изговор „немам времена”.
Ви сте од оних све млађих, па памтите ли овако нешто?
– Сад је све што нико не памти – стих је из моје песме Ово и оно. Постоји опасност и да се заборави и да се понови.
Како бисте дефинисали ово време, у коме се читав свет суочава и бори против коронавируса?
– Ово је време изашло из зглоба. Сад се и глоб вратио у зглоб. Свако ће о њему сведочити на свој начин.
Ово изнуђено слободно време – односно самоизолација, да ли вам је пружила могућност да радите нешто за шта никада нисте налазили времена, или можда помогло нечему да се вратите?
– Увек ми је пропадао онај дан у којем сам морао да прекинем оно што радим и због нечег изађем у град. Невероватно је да ни у изолацији не стижем све. Ако ово дуже потраје, надам се да ћу коначно имати довољно времена. Прве недеље не обећавају. Да су ме својевремено послушали кад сам предлагао да се пензионерима забрани коришћење јавног саобраћаја, сад не би морали да забрањују и јавно и саобраћај.
Да ли сте ових дана спектакуларно функционалан песник, или понајпре тескобом можете описати свој дан?
– Више нећу имати изговор за ствари од којих бежим, у стилу „немам времена“. Кажу да време најбрже пролази у затвору и да зато људи могу да издрже и доживотну робију. Има и оних који се толико навикну на тамницу да више никог немају на слободи, па и пошто их пусте моле да их приме назад.
Наши разговори, нема сумње, због страха од коронавируса, све мање су на нивоу СМС-а и знаковног писма. Почели смо да разговарамо. Мислите ли да се напокон и чујемо?
– Ви имате среће ако је тако. Ја се осећам као ди-џеј. Не могу да постигнем ремикс између Вајбера, Твитера, Вотсапа и Месинџера… На крају ће сви бити на губитку, а Бил Гејтс на добитку.
Ко вас све зове и о чему желе да причају са вама ових дана?
– Највише из Црне Горе. Маме ме да дођем. Кад може корона могу и ја.
Чини ли вам се да је реч солидарност доживела своју ренесансу?
– Нажалост, то се не види са мог балкона. Не смем ни да помислим шта би било да ми телефон испадне из руке. Питам се како преко ноћи један вирус сруши свет без граница, укине људска права, заустави слободан проток роба, људи и идеја….
Шта читате током изолације, има ли нешто што вам посебно прија? Шта је ваша препорука за читање?
– Читам оно што су неки други створили у изолацији: Шекспир у карантину, Сервантес у затвору, Данте у изгнанству, Достојевски у прогонству, Црњански у емиграцији…
Извор: РТС
