Пише: Милош Војиновић (предсједник НВО “Друштво за истраживање злочина у Другом свјетском рату”)
Претходницу одступнице чинила је Колашинска бригада. Правац кретања припадника ЈВуО је био кањон ријеке Таре: Лијева Ријека – Матешево – Колашин – Мојковац, а затим долином Лима: Бијело Поље – Пријепоље – Прибој – Рудо – Вишеград. Покрет се одвијао углавном по плану. Успут су им се прикључивале мање четничке групе. На цијелом путу одступања морали су водити борбу с партизанима, уз пут често бомбардовани од савезничке авијације.
Шестог децембра 1944. године почео је покрет четничких снага и народа из Подгорице ка Колашину. Са припадницима ЈВуО кренуо је Национални Комитет Црне Горе који је формиран 19. новембра 1944. године. Почасни предсједник био је митрополит Јоаникије Липовац.
Предсједник је био Миљан Радоњић, бивши народни посланик, секретар Митар Митровић, новинар. Остали чланови су били. Саво Вулетић, бивши министар, Лазар Дамјановић, судија Великог суда; Вукашин Вукашиновић, судија Великог суда; Радослав Драговић, виши државни тужилац; др Никола Јерговић, адвокат; Велимир Јојић, директор беранске гимназије и бивши народни посланик; Бранко Мустур, професор; др Никола Костић, директор финансијске дирекције; Крсто Љумовић, директор гимназије; Милан Буј, адвокат; Милан Поповић, учитељ; Божидар Томовић, судија Великог суда; Милан Радовић, хотелијер из Бијелог Поља; Никола Вукчевић, инспектор Министарства финансија; Михаило Јовановић, судија Великог суда; Ново Ђукић, судија; Ђукан Анђелић, правник из Бијелог Поља; Душан Поповић, срески начелник; Јаков Вуксановић, судија; Новак Бошковић, начелник Просветног ођељења Банске управе; Милош Перовић, учитељ; Милош Брајовић, професор; Саво Радоњић, правни референт Хипотекарне банке; др Лука Вукмановић, свештеник, да би им уочи поласка били придодати професори: Јован Ивовић и Јован Јоветић, Милан Бандовић, професор Филозофије и Божидар Булатовић, професор богословије.
Са припадницима ЈВуО је одступало око 80 правосланих свештеника.
Петог јануара 1945. године, поред самог градића Рудо, Павле Ђуришић је извршио реогранизацију јединица. За нове и веће напоре досадашња формација јединица по племенским бригадама била је неспособна за даље одступање и искушења која су га чекала на даљи пут и свакодневне борбе. По овој реораганизацији формиране су три дивизије: Прва, Пета и Осма. За пукове су из Врховне команде послати сљедећи бројеви: 1, 4, 7, 9, 12 и 15. Као самосталне јединице формирани су Омладински пук, који је добио број 10, и назван „Осветник“ и Шабски батаљон. Овако је изгледала реораганизација војске:
Главни штаб:
командант: потпуковник Павле Ђуришић,
замјеници команданта: потпуковници Блажо Гојнић и Божо Јоксимовић,
начелник штаба: мајор Душан Арсовић,
ађутант: капетан Машан Аџић,
благајник: капетан Душан Вујадиновић,
љекар: Др. Вукота Дедовић.
Прва дивизија: командант: мајор Иван Ружић; ађутант. Ђорђије Н. Аџић; замјеник команданта: мајор Радоман Рајлић.
Први пук: командант: капетан Иван Јаничић,
Други пук: поручник Александар Лешо Дашић;
Трећи пук: резревни капетан Мића Марјановић;
Четврти пук: командант: капетан Вељко Томовић; команданти батаљона у 4 пуку: капетан Анђелић, резервни капетан, учитељ Радоњић; капетан Душан Вујадиновић.
Седми пук: командант: капетан Владо Шћепановић (Ђуро Иветић).
Пета дивизија: командант: мајор Алекса Леко Лалић; замјеник команданта: капетан Боро Ђаконовић.
Петнаести пук: командант: капетан Никола Ђуровић; команданти батаљона: Први-резревни капетан Милутин Букелић.
Осма дивизија: командант: потпуковник Васо Вукчевић; Замјеник команданта:
мајор Милош Павићевић; 9. пук: командант: мајор Вуксан Цимбаљевић; 12. пук: командант: капетан Марко Вучинић
Омладински пук је био под Главним штабом, а за команданта је постављен капетан Петар Ђуковић.
Шатбски батаљон – командант: поручник Бранко Булатовић;
Лична пратња команданта – командир: потпоручник Батрић Јеврић;
Одсјек за везу (при Главном штабу) – капетан Леко Шошкић;
Главна болница – управник болнице: Др. Милета Бабовић; на служби у болници: Др. Василије Голубовић;
Културно – пропагандна група: професор Бећир Томовић.
Од старијих бораца одвојено је око 500 за обезбјеђење бојне коморе
Извор: Из писма поменуте НВО словеначкој Комисији за попис скривених гробаља
