Пише: Иван Милошевић
И док несрећни градоначелник Подгорице замрачује зграду СО због годишњице Подгоричке скупштине и док се на тај дан отпуштају српски професори, овај портал и њен власник подсјећају се тога датума и његових порука. Српство је током прошлога вијека прошло кроз тешка времена, имало прилику да се уједини и створи моћну државу на Балкану, али како због српских грешака, тако и одлука великих сила, до тога није дошло. Ипак, уједињење Српства је и даље обавеза наредних генерација, па и оних који стасавају у Црној Гори. Нема те силе која ће из Црне Горе избацити Србе, учинити их грађанима другога реда и натјерати да не сањају своје снове. Један недосањани сан је и онај са Подгоричке скупштине.
Срби нијесу извањци у Црној Гори, како хоће да нас прикаже дио домаће јавности и оптужи за све што не ваља у овој несрећној земљи. Срби су грађани ове земље, таман толико, а можда и више, него остали и њихово схватање Црне Горе као српске државе има право да постоји и да се преноси са генерације на генерацију. То право им неће одузети ДПС-овски прекидач свијетла и ДПС директор. Нека они раде свој посао, а Срби у Црној Гори ће радити свој посао, демократски и како доликује Србима, па ко шта оствари.
У сјећању на Подгоричку скупштину преносим основне податке о том догађају одржаном у Подгорици прије 102 године.
И након Првог свјетског рата Народна скупштина Црне Горе даће себи име слично оном које је усвојено у децембру 1906, име у коме се јасно наглашава српски национални идентитет Црне Горе и Црногораца – “Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори”.
Избори за ову Скупштину, која је позната и под именом “Подгоричка скупштина”, одржани су 19. новембра 1918, на територији Црне Горе у границама до почетка Првог свјетског рата. Свака је капетанија бирала по два, а у крајевима ослобођеним у току Првог балканског рата сваки срез је бирао по три посланика. Градови са мање од 5000 становника су бирали по једног посланика, а они са више од 5000 по два посланика. Бирало се јавним и посредним гласањем, на тај начин што би свака капетанија на јавним зборовима изабрала 10 повјереника, срезови по 15 и варошке општине по 5, односно 10 повјереника. Повјереници из округа су на заједничкој сједници поименичним гласањем изабрали посланике за округ. Овјерени записници о избору повјереника и посланика достављени су Скупштини у Подгорици.
Двије претходне сједнице ове скупштине одржане су 24. и 25. новембра 1918. и на њима су тајним гласањем изабрани предсједник, потпредсједници и секретари Скупштине. На сједници од 25. новембра посланици су положили заклетву. Истога дана је одржана и прва редовна сједница Подгоричке скупштине, а на дневном реду је било уједињење Србије и Црне Горе. Сјутрадан ујутру, 26. новембра 1918. Подгорица је била препуна свијета који је очекивао коначну одлуку о уједињењу двије српске државе, Србије и Црне Горе, чиме би почео да се испуњава вјековни сан предака о уједињењу свих Срба у једну државу. Тога дана је “Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори” једногласно донијела одлуку о уједињењу Србије и Црне Горе.
У одлуци Подгоричке скупштине између осталог је наглашено: “Српски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом…” , а потом су изнешене и конкретне одлуке да се краљ Никола Петровић и његова династија збаце са црногорског престола; да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевића и потом ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца; да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица који ће руководити пословима док се уједињење Црне Горе и Србије не приведе крају; и да се о овој одлуци обавијесте бивши краљ Никола, влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и неутралне државе.
Овим је чином настављено дан прије започето уједињавање Срба, када је Велика народна скупштина у Новом Саду изгласала присаједињење Србији. Исти су примјер слиједиле и локалне скупштине у Босни и Херцеговини. Овим су одлукама испуњени вјековни народни идеали.
