Алекса Леко Лалић рођен је у Цецунима код Андријевице, у Горњим Васојевићима, марта 1909. године, од оца Николе и мајке Јелице, рођене Зоњић. Основну школу завршио је у родним Цецунима а гимназију у Беранама, матуру у Призрену, потом школу резервних официра у Сарајеву. Уписује Правни факултет у Београду, гдје је студирао двије године, студије привремено прекида, али уписује и завршава Жандармеријску академију у Сремским Карловцима. У чину потпоручника одређен је за водника жандармеријског вода у Суботици, гдје је на Правном факултету студирао још једну годину. У Суботици је добио чин поручника. Службовао је, након тога, у Вардарском и Зетској пуку. Други свјетски рат га је затекао на положају водника жандармеријског вода у Ђаковици.

-Послије капитулације Југославије, априла 1941. године, није се предао окупатору, већ групише жандарме свога вода и води борбе против арнаутских побуњеника, који су нападали српско становништво у Метохији. Приликом устанка против фашистичког окупатора у Црној Гори, јула 1941. године, организује националне борце, и у зору 17. јула, напада италијански гарнизон у Андријевици. Истог дана, у два сата поподне, Италијани му полажу оружје. По гушењу устанка одмеће се са групом бораца у планине родног краја. У народу је тим чином добио висок углед патриоте, ратника и јунака. Заједничка борба националиста и комуниста против окупатора трајала је кратко. Комунисти су по гушењу устанка почели са убијањем народних првака, првенствено интелектуалаца, како би обезглавили народ-пише публициста Милутин Осмајлић.

Леко Лалић је половином јануара 1942. године формирао Краљски четнички батаљон и напада комунистичка упоришта Колашин и Матешево, 22. и 23. фебруара. По заузимању ових мјеста постављен је за команданта Матешева и сектора дуж Таре према Доњој Морачи, гдје је у потпуности очистио терен од комуниста. Дана 6. маја 1942. године један комбиновани одред из Горњих Васојевића, под командом Андрије Весковића, батаљон Лека Лалића улази у састав одреда, који је до ногу потукао комунисте у селу Бистрица под Сињајевином. Између 9. и 10. маја 1942. године, капетан Павле Ђуришић, објединивши све националне формације, повлачи се у Колашин, тада већ слободну четничку територију.

У јулу 1942. године Леко Лалић, као један од најхрабријих официра, дочекује команданта ЈВуО Дражу Михаиловића, у подножју Дурмитора, званог Подграђе. Дража Михаиловић је, потом, смјестио свој штаб у Горњем Липову код Колашина. У марту 1943. године дошло је до битке између четника и партизана на Неретви, у којој су комунисти били надмоћнији. Послије тога у Фочи је основана Друга и Трећа јуришна бригада. За команданта Друге јуришне бригаде постављен је Леко Лалић, а Треће бригаде Бранко Ђурашковић.

Како пише Драгомир Зоњић Леко је са својом јединицом два пута освајао Цетиње 1943. кад су Васојевићи морали да притекну у помоћ Грбљанима у Боку, јер су усташе преко Дебелог Бријега кренули на Херцег Нови. Напад усташа је био у јулу 1943. кад су доживјели такав пораз да више никад нијесу напали Боку Которску. Повратак је био подвала Италијана тако да је једна чета била заробљена, а међу заробљеницима био је како описује Драгомир Зоњић и мој отац и стричеви из околине Андријевице. Затвор у Котору је био пун Васојевића, у међувремену Лека Лалића су напали партизани у Цетињу , али као и увијек изгубили су битку са њим. – Ове податке је записао у књизи ”Под командом Војводе Павла Ђуришића” његов савременик и ратни друг Урош Зоњић.

У ноћи 13. и 14. маја 1943. године, у Колашину, заробљен је са Павлом Ђуришићем од стране Њемаца, али је сљедећег дана на Матешеву успио да побјегне Њемцима, буквално испред носа. Потом је Леко Лалић формирао Комски четнички одред, који је контролисао читаву област Васојевића. По бјекству Павла Ђуришића из њемачког заробљеништва, у Кучима, поново се састају са четничким јединицама, опет под командом војводе Павла Ђуришића.

Почетком јануара 1945. године, Леко Лалић је, у Рудом, постављен за команданта Пете четничке дивизије, која је била бројно најјача и била је формирана од млађих бораца, са најбољим наоружањем. Приликом четничке одступнице, више пута рањаван, тешко на Лијевчу пољу, обољевши од тифуса, легендарни војсковођа Леко Лалић преселио се у царство небеско априла 1945. године.

Овдје ћемо објавити и пјесму Милића Бојичића Комског посвећену комаданту Леку Лалићу

ЛАЛИЋ ЛЕКО

Красан херој Лалић Александре,

Као сунце октобарске зоре,

Кад заплови небом ка зениту,

Сјајна лица огњена зеница,

као звезда греје му из ока,

А погледа силна и дубока.

Густа брада скрива горње груди,

Танки брци к’о месец кад блуди,

Кроз танане и сиве облаке.

Чело сјајно као жарко сунце,

Међ букове гране кад се сплете;

Коса му је светачког типа,

Из ње блага пантонима сипа.

Чврсте мишце поноснеи горде,

Шаке снажне жиле на њих модре,

За напад га у борбама бодре.

Мач убојни у шакама држи-

Кад говори као огњем пржи!

Славан пример целокупној стражи,

Десна рука ђенералу Дражи,

Брат поуздан војеводи Павлу,

Лепотом је опчинио вилу.

Љути борац на мегдану страшном,

Свуд је стао на бранику међа,

По примеру Васојевих пређа.

Челенка је дана и мегдана,

Славан херој без страха и мана.

На мисилу ко се сунце диже,

Више види но брегом кад гмиже.

Ко сагори славом мученика,

Он се венча круном безсмртника.

Беше неко херој Лалић Леко!

Борац славан чувен на далеко!

Припремио Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори