Пола године пред Хитлеров напад на Југославију, ЦК КПЈ је од својих чланова тражио да појачају петоколонашки рад у војсци – да саботирају припреме земље за одбрану, да подстичу побуне у војсци, а комунистима-војницима наложено је да се у својим војним јединицама “боре за политичка права и слободе”, да од својих команди захтевају да их пуштају на “редовна одсуства, нарочито за вријеме неодложних пољопривредних радова”.

У војсци је завладао хаос, а издајстава је било на сваком кораку, па је Југославија пала као кула од карата. У војску нацистичко-фашистичке Независне Државе Хрватске прешли су – 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.

Пре капитулације Југославије пуковник Михаиловић је успео да угуши усташку побуну у Дервенти, а с Немцима и усташама водио је борбу и у околини Босанског Брода и Добоја.

Кад је 20. априла 1941. чуо да је Југославија капитулирала, припадницима свог преполовљеног брзог одреда на Озрену је рекао:

– Ја капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора.

Неколико дана касније, верујући да “тамо није све свршено”, кренуо је према Србији и на Равној гори организовао прве јединице.

Три дана после капитулације Југославије, двадесетак дана пре него што је Михаиловић стигао на Равну гору, један мали четнички одред у селу Доњи Добрић код Лознице извео је прву акцију против Немаца. Напао је припаднике 60. немачке дивизије који су претресали село и одузимали оружје. О ономе што се десило, командант нацистичке дивизије одмах је известио команданта 12. немачке армије:

– Пре доласка дивизије, дана 21. априла, при претресању места Добрић, пружен је отпор, при том је један потпоручник погинуо, а потпоручник и наредник су рањени. Одмазда за ово била је спаљивање села Добрић.

Четири месеца касније, Михаиловићев сарадник, потпуковник Веселин Мисита сазнао је од комуниста да припремају напад на Лозницу и, да би их предухитрио, први је напао град.

Први пут од почетка Другог светског рата један немачки гарнизон је био принуђен да се преда, Мисита је погинуо, Лозница је ослобођена, неколико десетина Немаца је тешко рањено, а 93 заробљена немачка војника смештена су у манастир Троношу.

Својим старешинама Немци су тада из Србије невољно јавили:

– Устаници на подручју Лознице и Крупња највећим делом припадају националистима (четницима). Српско становништво у целини учествује у устанку. Известан број разбијених немачких војника још лута на подручју Лознице и Крупња. Још се не могу сагледати сопствени губици.

Четници и партизани су почели да сарађују иако су им ратни циљеви били различити. Михаиловић је желео да реформише и обнови предратну демократску Југославију, а Тито да је претвори у совјетски протекторат, јер је једино тако могао доћи на њено чело.

Четници и партизани заједно су блокирали и десетак дана држали под опсадом Ваљево, заједно су упали и у Крушевац, а најжешће окршаје с Немцима водили су у Шапцу.

Четници су ослободили и Петровац на Млави, Мајданпек, Жагубицу и Бољевац, а у западној Србији, што сами, што с партизанима, Немце су истерали из Ужица, Пожеге, Чачка и Горњег Милановца.

Немци су почели да врше одмазде које нису примењивали ни у једном делу Европе. За сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера треба стрељати стотину, за сваког рањеног 50 заробљеника или талаца.

Немачки генерал Франц Беме, аустријски Немац, прописао је и процедуру стрељања:

– Стрељање се врши пушком, истовремено у главу и срце, на одстојању 8-10 метара. Да би се избегло непосредно дирање лешева, лица која треба стрељати постављају се на ивицу гроба.

Октобра 1941. Немци су у западној Србији извршили и први велики злочин у окупираној Југославији. У селу Драгинцу код Лознице за шест дана стрељали су чак 2.950 сељака из овог и околних села. Два дана касније дошло је до масовног стрељања у Крагујевцу, потом и у Краљеву.

Српски политичар из Хрватске Адам Прибићевић писао је да се “положај Срба битно разликује од положаја ма ког окупираног народа, јер Срби немају посла само са два окупатора, већ и са низом суседних народа, који верују да њихов интерес тражи слабљење, пропадање, чак и истребљење Срба”.

– То су Бугари, Мађари, Арнаути и Хрвати – констатовао је он и постављао питање шта су Срби добили преурањеним устанком:

– Кажу, опрана је (устанком) част. А зашто Срби да перу по ту цену част, када је неће по ту цену да перу Чеси, Пољаци, Французи, Белгијанци, Холанђани, Данци, Норвежани.

Немачке одмазде постаће непремостива препрека за сарадњу четника и партизана. Михаиловић је сматрао да људске животе у биолошки десеткованој Србији треба штедети, Тито је веровао да “зверства окупатора још више омогућавају ширење устанка”!

О томе су два пута разговарали пре него што су се дефинитивно растали.

Титов режим је све до распада Југославије ове сусрете представљао као врхунски доказ жеље комунистичког вођства да југословенске жртве у борби против окупатора буду што мање, а један Титов тек откривени документ демантује све те приче:

– Морали смо да идемо на разговоре са Дражом, јер онда није било јасно са Русима. Они су тражили да се ми са њима некако ујединимо.

Извор: Фејсбук страна Покрета обнове Краљевине Србије Пожаревац