Пише: Горан Киковић, историчар из Берана

·Брајотић Брајоте ВУК (Лијева Ријека, око 1635. – Злоречица, 1707.), васојевићки првак, хајдук и мегданџија. Вук је био син Брајоте Мијомановића, по којем се један огранак Мијомановића назива Брајотићи. Брајота је осим Вука имао синове: Јована, Тадију и Петра (према некима још и Ђура и Боја). Анализа и бројање пасова наводи на закључак да је Вук Брајотић рођен у другој четвртини XВИИ вијека (око 1635.), у Лијевој Ријеци. Као младић ”од 15 година” почео је, са Вуком Вујичиним Маринковићем, четовање око Колашина и у Полимљу. Народни пјевач о њему каже: ”Са непуних двадесет година, деветнајест добио мегдана”. Својевремено се толико истицао својом неустрашивошћу да прота Милош Велимировић за њега каже: ”Као јунака га ни до данас није претекао ни један Васојевић”. Народно предање и епска пјесма описују случај отмице његове жене Маре, док је он био са четом у планини. Тада је ”неки паша из Ерцеговине”, чувши претходно за лијепу брђанку Брајотића Мару, дошао у Лијеву Ријеку. Паша одводи Мару у правцу Подгорице, а Вуков брат Јован са другим чобанима креће у потјеру за њим. Јован успијева да ослободи Мару, зароби пашу и доведе га у Лијеву Ријеку. ”Ту Брајотићи, Вук и Јован, паши одсијеку оба ува, па га тако чỳља испрате низ Тару”. Име Вука Брајотића везује се превасходно за допринос у одбрани Лијеве Ријеке приликом напада Турака (око 1669. године), на дан Светог Александра Невског. Вук Брајотић се у том чувеном боју, уз Вука Вујичина Маринковића и попа Ракетића, помиње као један од првака племена и најистакнутијих јунака – који је успио, том приликом, и да посијече главнокомандујућег турске војске, Мустај-пашу Махмутбеговића. Једно вријеме је боравио и у Морачи, те се мисли да је опјеван под именом Вук од Мораче у дружини Баја Пивљанина. У својим познијим годинама прелази у Васојевићку Нахију у долини Лима. Предање каже да се борио и у позним годинама. Погинуо је у боју са Климентима 1707. године (највјероватније на Крњечу – Злоречици). Вук Брајотић је живио дуго, није имао мушког потомства, а о женској дјеци такође нема помена у народном предању. Овог чувеног јунака нека предања у долини Лима погрешно везују за неке друге догађаје и периоде из ближе историје Васојевића. Тако се може наићи на погрешна тврђења да је Вук Брајотић четовао са Леком Малим Ђиновићем, учествовао у Боју на Крчеву (1751) и био савременик кнеза Милутина Раичева. Др Радослав Јагош Вешовић нема дилема око времена у којем је живио Вук Брајотић, и узима предања Љеворечана као вјеродостојнија у односу на она из Нахије. С тим у вези, Вешовић наводи да је јунак који је учествовао у бојевима по Нахији и четовао са Леком Малим Ђиновићем, у вријеме Мирчете и Милутина Раичева, био Вук са надимком Храбри, а не Вук Брајотић. (према: /1/, /8/, /13/, /11/, /106/)

Име Вука Брајотића народ везује за постанак васојевићске славе Св. Алесендра, међутим, он је био учесник још многих важних догађаја који су се одигравали у данашњим Васојевићима, у првој половини 18. вијека. Један од главних сарадника и помагача Попа (Кнеза) Катане био је Вук Брајотић. Поред многих битака у којима је учествовао била је и она на Крчеву, гдје су Клименте потпуно сатрвене и ту се истакао Вук Брајотић поред осталих јунака. О постанку љетне славе Св. Алесендра прича се ово: ”Подгорички паша заробио особито лијепу горштакињу сестру Пеја Станојева из Братоножића. Да би се препоручио скадарском везиру, он му је пошаље на поклон. Љепота горштакиње толико очара везира, да и он смисли да искористи њену љепоту, те је пошаље султану и султан је прими у харем. Послије неколико година убије горштакињу туђина па од туге за завичајем пјевала је на једном дивану: ”Вјетерниче лијепа планино, / а Брскуту мој свилени скуту / а Верушо и срце и душо”… Дозна цар за њену тугу, па је запита шта јој је. – ”Е, мој, царе, да ти знаш шта је Вјетерник, помрзио би на твој Стамбол, а да видим мога брата Пеја, устао би кад би он ушао. Толико је силан”. Цар позове Пеја и лијепо га прими. (”Скочио је кад је Пејо ушао”). Запита га шта жели. – ”Ништа, Царе, већ да ми ослободиш планину и појила на Вјетернику од Васојевићâ!” Цар му обећа и Пејо обдарен врати се у Братоножиће… Подгорички паша по наређењу дигне велику војску и груне на Лијеву Ријеку. Васојевићи под Вуком Брајотићем и Вуком Маринковићем завјетују се уочи Св. Алесендра, да ће га узети за славу, ако сјутра побиједе. Сјутрадан нападну на Турке, сломе их, па потјерају уз Корич сјекући их немилице. Мрак је прекинуо борбу, и ратници се сакупе да прегледају резултат боја. – ”Брајотићу, признајем ти, више си глава посјекао од мене!”, истакне се Вук Маринковић. – ”Нијесам ништа бољи јунак, Вуче! Што ме срећа послужила да посијечем двије главе више, то је било зато, што сам у торби једног Турчина нашао кору љеба, па сам могао да трчим!” Ноћ су провели у пјесми и весељу славећи Св. Алесендра као своју прву славу Св. Аранђела. .. О Вуку Брајотићу прича се пуно лијепих момената, али му народ приписује највећу заслугу за ову побједу над подгоричким Турцима”[1].

Из разноврсног и бројног народног предања о овом јунаку, издвојићу и ово: ”Још прије појаве првог војводе васојевичког појавио се у Лијевој Ријеци Вук Брајотић, кога као јунака ни до данас није претекао ни један Васојевић. Овај Вук потомак је Васојевог сина Мија, од кога су Мијомановићи, рођен је на Лопате у Лијевој Ријеци, тамо је живио и имао је брата Јована. Вук је отпочео рано да четује, дуго је живио и хајдуковао око Колашина и у Полимљу и као такав обратио је на себе особиту пажњу свију сусједа, па и Пеја Станојевића војводе братоношког, кога је Брајотић као војводу из свога племена, коме је тада и Лијева Ријека припадала, истиснуо. Он је био савременик првих пет војвода васојевичких (Милутина Раичева Раичевића, попа Катане, браће Бојовићâ и Ивана Обадовића), јављао се више пута и у Полимљу како свој дуги вијек проводи у непрестаној борби са Турцима. Вук Брајотић тек се био оженио када је неки паша из Ерцеговине дошао у Подгорицу да од брђана купи араче. Овај паша био је у добром пријатељству с неким војводом Кучким и упита га да ли зна каву лијепу брђанку коју би могао узети за жену, и војвода му каже да има, али да је то жена Вука Брајотића, доброга јунака. Кад је чуо паша за ову младу брђанку, узме са собом неколико момака и оде на Лопате, ђе нађе саму Вукову жену и мајку код куће и тако паша невјесту зароби и поведе пут Подгорице и у путу законачи на Дољане. Вук се налазио у чети, његов брат Јован код оваца у Веруши, те мајка њихова отрчи ка Јовану и каже му шта се на дому догодило, који кад чује то пође у поћеру са неколико чобана за пашом кога стигне на конаку у Дољанима и нападне га и тако му побије момке, пашу живога ухвати и снаху избави. У повратку срете Вук Јована више Клопота са снахом и пашом и хћене убити обоје, али му то недаде брат, те тако дођу на Лопате, ту Брајотићи паши одсијеку оба ува, па га тако чуља испрате низ Тару, пут Колашина одакле је отишао у Ерцеговину без арача, без брђанке и без ушију. О овом заробљавању жене Вукове постоји у Васојевићима лијепа пјесма и ја сам је слушао од Милована Лекића, бившег помоћника начелства васојевићког, но је нијесам преписао. Послије овога догађаја наскоро буде наговорен Мустај паша Мамут-Беговић из Пећи од братоношког војводе Пеја Станојевића да похара Лијеву Ријеку зато што му се ова као саставни дио одметнула. Од како су се у њој појавили браћа Брајотићи и Лека Мали Ђиновић те тако паша с’ неким Арапином скупи војску и са овом дође у Гусиње ђе му се придруђе и Шабанагићи, одакле пођу преко Широкара и Царина сиђу на Верушу и тако паша удари на Лијеву Ријеку коју похара и огњу преда, па и Васојеву цркву запали, те и она до темеља сагори. Паша се тада улогори и законачи на Ножици ђе га нападне Брајотић с’ Љеворечанима, разбије га и поћера к Веруши, овјде се Турци раздвоје те су једни с’ пашом бјежали уз Кротиче, а други са Арапином уз Турјак због тога се и Љеворечани раздвоје те су једни ћерали пашу а други Арапина, у томе боју паша погине на Кротиче те је ова и добила назив Клусура Мустај паше Мамутбеговића, а на Турјаку погине Арапин под јелом која се и сада назива Арапова јела. У овом боју није остао ниједан Љеворечанин који није посјекао турске главе, а било их је који су посјекли и по неколико Турака, а самог Мустај пашу посјекао је Вук Брајотић. Ова битка самоодбране била је једна од најјачих и догодила се 30. августа и због ове су Васојевићи узели и тај дан за своју славу Светог Александра, а стара им је слава Свети Аранђео кога такође славе и сада”.

У својој књизи ”Свијетли гранити”, проф. Петар Божовић је сакупио обимну грађу о највећим црногорским јунацима кроз историју. У њој је објавио и ранг-листу Црногораца према броју посјечених турских глава. Убједљиво на првом мјесту је Вук Брајотић, велики јунак и осветник. У разним окршајима и мегданима са Турцима и Климентима посјекао је 74 главе. Четовао је испод Комова, око Матешева, у горњим Васојевићима, по Плаву и Гусињу. Истакао се приликом напада Турака на Лијеву Ријеку. По неким изворима, Брајотићи су из околине Андријевице (имају везе са данашњим Масловарићима и Саичићима), али се не зна да ли је Вук Брајотић имао потомака.

1. Вук Брајотић………………. 74

2. Милан Глигоријевић………. 50

3. Петко Ковачевић………….. 40

4. Кењо Јанковић…………….. 37

5. Стеван Миловић…………… 34

6. Новак Јововић……………… 33

7. Ћетко Ераковић…………… 29

8. Ђуро Ђукановић…………… 25

9. Савић Божовић……………. 24

10. Новак Вујадиновић………. 24

11. Јован Ракочевић…………. 24

12. Драго Ковачевић…………. 22

13. Перо Дрљевић……………. 20

14. Саво Масловарић………… 18

15. Вук Попивода…………….. 18

17. Ђорђе Петровић………….. 18

18. Крсто Николић…………… 18

19. Савић Калуђеровић……… 18

20. Видак Копривица………… 18

21. Вукота Ђукић…………….. 17

22. Божо Крстајић……………. 16

23. Филип Мандић…………… 15

24. Вукота Мрваљевић……… 15

25. Дука Канкараш…………… 15

26. МилованСтијовић……….. 14
27.Ђикан Радов……………….14

28. Божо Вукановић………….14

29. Јоко Полексић…………….13

30. Мијат Котлица……………13

31. Дмитар Арсовић………….13

32. Милић Ђукановић………..13

33. Рашо Вујовић……………..12

34. Вучета Радовић……………12

35. Богдан Никчевић…………12

36. Ђукан Бурић………………10

37. Вук Лопичић………………10

38. Зелен Никчевић………….. 10

39. Радоје Ђукић……………… 10

40. Филип Ђурашковић………. 10

41. Зека Глигоријевић………… 10

42. Драго Шоћ…………………. 9

43. Милош Марков……………. 9

44. Мићо Глушчевић………….. 8

45. Вук Лопушина……………… 8

46. Глигорије Мучалица………. 8

47. Милош Драговић…………… 8

48. Рамо Јововић……………….. 8

49. Илија Зоњић………………… 7

50. Лука Драговић……………… 7

51. Никац Страхињић………….. 7

52. Пеко Павловић……………… 6

53. Ђуро Кусовац……………… 6

54. Стојан Ковачевић………….. 6

55. Мина Радовић……………… 5

56. Симо Терић………………… 5

57. Миљан Вешовић…………… 5

58. Никола Симовић…………… 5

59. Танаско Рајић………………. 5

60. Митар Никчевић…………… 5

61. Ристо Манојловић…………. 4

62. Трипко Џаковић……………. 4

63. Ђуро Попивода…………….. 4

64. Бајо Пивљанин……………… 4

65. Марко Миљанов……………. 4

66. Гога Рашовић……………….. 4

Најдуже је ратовао морачки јунак Мина Радовић (55 година) , потом Кењо Јанковић (50), Савић Божовић (50), Дука Канкараш (50), Крсто Николић (48), Ђорђе Петровић (42), Јоко Полексић (40), Милић Ђукановић (40), Симо Терић (40), Ђуро Попивода (37)…[2]

 

[1] Батрић Марјановић, Васојевићки главари – неколико портрета, ”Холмија”, Подгорица, 2012., стр. 10-11

[2]Петар В. Божовић, ”Свијетли гранити”, Подгорица, 2001.