Конференција српских националних организација из земаља региона на свечаној сједници уручила је Матици српској у Новом Саду вриједан поклон, сертификат Иловичког преписа Законоправила Светог Саве из 1262. године и фототипско издање књиге, а поводом два велика јубилеја 850 година од рођења Светог Саве и 200 година од оснивања Матице српске, најстарије и најзначајније културне институције српског народа.
Свечаност је отворио предсједник Матице српске Проф. др Драган Станић истакавши да „ако је српски народ са Светим Савом, онда је и са Исусом Христом и не треба ничега да се боји“.
„Са Светим људима се дешавају чуда, кад вјерујемо у чуда и када су ти Свети људи са нама, а они су са нама онда када смо ми са њима. Не треба никада у блаконаклоност Светог Саве као ни у Христову сумњати ако смо ми доследни у њиховом путу који су они нама оставили. Матица српска у својим најбољим временима, у оним временима када је имала највише идеја, када се реформисала али и остајала иста, она је остајала Светосавска, а уносила оно што донесе нова култура, нова научна сазнања, просто, оно што је дио овога свијета. Када слиједимо светосавски дух бићемо спремни и за она апокалиптична времена, јер смо на ваљаном путу, путу Светог Саве“, рекао је Станић.
И име Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Владе Републике Србије учеснике и госте је поздравио државни секретар у Ђорђе Тодоров.
„Није случајно што у овој нашој блиској прошлости никада јаче нису нападнуте институције Матица српска и Српска православна црква. Данас је важније него икада да их сачувамо и управо у томе видим и мисију Матице српске која и данас окупља нашу браћу из земаља региона“, казао је Тодоров.
Након више година Конференцији српских националних организација из земаља региона присуствовали су и државни званичници из Црне Горе, изасланик предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића посланик Велимир Ђоковић.
„Користим прилику да Вас поздравим у име предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића и у своје лично име. Сви који знамо шта је Матица српска и њен рад, знамо којим путем треба да идемо. Оно што је неизоставно не само под овим сводовима него и у цијелом српском народу и у нашем раду, а то је саборност и јединство којем нас је учио и Свети Сава. Док год Матица српска тако ради и док год тако раде српске организације из земаља региона има просперитета и будућности за српски народ“, рекао је Ђоковић.
Свако очување и обнављање писаног наслеђа представља чин одговорности према прошлости, али и темељ за будућност, казао је у свом обраћању Александар Белић начелник за културу Града Новог Сада.
„Један од најрепрезентативнијих примјера је управо Законоправило Светог Саве јер оно представља један од најзначајнијих књижевних и правних споменика Средњег вијека и дозволите ми да вам захвалим на Вашем доприносу у очувању и афирмацији нашег заједничког културног наслеђа“, казао је Белић.
Директор Српске књижевне задруге из Београда Проф. др Душко Бабић је казао да је садржина књиге једна од оних угаоних камена темељаца српског идентитета и његовог трајања кроз вјекове.
„Желим Матици српској да иде овим Светосавским путем, који је малоприје поменуо предсједник, а ако она буде ишла тим путем, онда ће и свим другим организацијама који носе српски префикс, међу којима је и институција коју ја представљам, бити лакше да препознају своје путоказе“, рекао је Бабић.
Директор Управе за садању са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Србије Владимир Кокановић у свом обраћању је казао да данас не славимо само два велика јубилеја 850 година од рођења Светог Саве и 200 година од оснивања Матице српске, већ потврђујемо да ћемо остати оно што јесмо без обзира на границе, околности и вријеме.
„Свети Сава нас је учио јединству, мудрости и одговорности, учио нас је да народ не чине само територије, већ људи, вјера, језик. Управо на тим темељима кроз вијекове опстајао је наш народ, ослоњен не само на своју државу, већ и на своју цркву. Данас када гледам све вас, представнике српских организација из земаља региона, јасно је да та Светосавска нит није прекунута, напротив, она је снажна, жива и поносна“, рекао је, између осталог, Кокановић.
Министар Ђорђе Милићевић истакао је да је реч о првом уставно-правном документу с краја 13. века и да је његова вредност непроцењива.
„Идентитет једног народа се не чува сукобима и ратовима, већ традицијом, културом и духовношћу. Важно је да и данас разумијемо поруке које нам је оставио Свети Сава – поруке мира, дијалога и разумијевања између народа. „Опстати данас као друштво у цјелини значи одговорно и мудро ићи напријед, сјећати се свог националног идентитета и градити будућност која ће памтити и поштовати прошлост из које је настала“, нагласио је Милићевић.
Књижевник Будимир Дубак је изложио образложење о уручивању дара Конференције српских националних организација из земаља региона Матици српској.
„Славећи 200. годишњицу постојања Матице српске, као наше најстарије културне установе, одлучили смо да јој као скромно уздарје уручимо фототипско издање Законоправила Светог Саве. То је основни правни кодекс Српске цркве, који је истовремено „по Божанском праву“ био и врховни закон државе. Ова књига симболизује нашу оданост Светом Сави и Матици српској која већ два вијека иде његовим путем“, казао је Дубак.
Након поздравних ријечи гостију и образложења услиједило је и свечано уручење поклона. Сертификат Иловичког преписа Законоправила из 1262. године, предсједнику Матице српске др Драгану Станићу уручио је предсједник Скупштине Конференције српских националних организација из земаља региона Огњен Крстић, док је фототипско издање књиге уручио др Момчило Вуксановић, предсједник Управног одбора ове организације.
Овај поклон Матици српској је чин дубоке симболике, казао је Огњен Крстић, истакавши да није у питању само књига, него темељ и завјет.
„У сусрету Законоправила и Матице српске спајају се корени и трајање, вера и култура, прошлост и будућност. То је снага која нас окупља овде, када смо раздвојени границама држава. Док чувамо светосавски завет, чувамо своје корене и своје име а народ који зна ко је, никад не нестаје“, поручио је Крстић.
Др Момчило Вуксановић, предсједник Управног одбора Конференције српских националних организација из земаља региона казао је да му је част што је имао прилику да овај поклон уручи Матици српској, најстаријој и најзначајнијој институцији културе српског народа.
„Конференција српских националних организација из земаља региона настала је прије више од десет година, и за то вријеме смо смо одржали 24 сједнице, гдје су све организације у њој својим активностима у потпуности биле окренуте према својој матичној држави. Наше најзначајније активности су упознавање и повезивање из српских гимназија, средњих и основних школа са историјом, традицијом и културом српског народа. Нажалост, наш најзначајнији пројекат штампање јединственог Српског буквара и поред званичне подршке Матице српске, СКЗ као и усмених обећања из појединих институција, још увијек није реализован, али се надамо да ће бити“, казао је Вуксановић.
На поклону се захвалио др Драган Станић истакавши да Законоправило Светог Саве није само законик, већ и историја свијета из које се издвајају правила по којима људи и народи треба да живе.
„И када су нам скривали Светог Саву у претходном периоду, скривали су да не бисмо сагледали библијску позадину цјелокупне приче о свим народима свијета, а поготово је српски народ сам себе обавезао. Ми у Матици добро осјетимо дубину те приче и надамо се само да ћемо бити достојни свега онога што нас ви овим даром подсјећате да морамо бити на нивоу задатака. Ово схватам као озбиљно, братско упозорење. Надамо се да вас нисмо разочарали, а даће Бог да будемо можда и бољи у будућности“, закључио је Станић.
На крају свечаности вршилац дужности градоначелника Чачка Владан Милић уручио је пригодне поклоне предсједнику Матице српске др Драгану Станићу.
У музичком дијелу програма наступио је Хор Карловачке богословије.
Текст: Саша Јеврић/фото: Бојан Булатовић (српске новине)
8 Responses
Да српски народ не би живео под „облаком мудрости јелинског језика“, како пише у Поговору Законоправила (где је написано и то да је „језик светлост разума“), Свети Сава је, на прелазу из прве петине у другу петину тринаестог века, издејствовао од цариградског патријарха, тада у Никеји, као и од правоверног цара византијског, да у Србији оснује аутокефалну цркву. Од тада се у Србији, у складу са напред поменутим 34. Апостолским правилом, епископи бирају из народа, који попут Христа и Његових Апостола, проповедају народу хришћанску науку на разумљивом језику. До тада Охридска архиепископија није могла у Србији да има црквену пуноћу (погрешно: пуноту), јер народ није разумео грчки језик да би чинио саставни део те пуноће.
Свезом правоверја и језика Свети Сава је у Србији учврстио народносну свест о томе да су Срби „своји“ и да се, као такви, разликују од народа који их окружују – Византинаца, Бугара, Мађара, Латина.
Данас се, међутим, са разних страна, споља и изнутра, атакује на народносну свест Срба, ради чега се из Цариградске патријаршије Српској православној цркви (и не само њој) приговара за некакав етнофилетизам. Никаква случајност није то што се, поред Цариградске патријаршије, и из Вашингтона, Брисела и Рима оркестрирано удара на све славофоне православне народе. Најизразитији су ти удари кад се ради о Русима и јурисдикцији Московске патријаршије. Водећу улогу у томе има, уз помоћ цариградског патријарха, Америка, ради остварења своје геополитичке стратегије у свету.
Недавним неканонским оснивањем расколничке „Православне цркве Украјине“ цариградски патријарх Вартоломеј додатно је разбио јединство и саборност Православне цркве, поставши и сам расколник.
Вартоломеј је, дакле, таквим својим чином игнорисао многе историјске и црквеноканонске чињенице. Није се обазирао на то што је Кијев зване Мале Русије још од покрштавања Руса (988. године) неколико векова словио као јединствена „Кијевска и целе Русије митрополија“. Услед дуге окупације од стране Пољака, као и услед јаке латиноунијатске активности, Кијев и Москва су неколико пута раздвајани и спајани у црквенојурисдикцијском смислу. Актом Цариградске патријаршије Кијев је 1686. године и званично потврђен као део јурисдикције Московске патријаршије.
Садашњим стварањем „Православне цркве Украјине“ Вартоломеј је неканонски откинуо део црквене јурисдикције Московске патријаршије, додатно изазвавши у Украјини многа насиља, чак и крвопролића. У том његовом насилничком чину много сличности има са откидањем од Србије Косова и Метохије безочношћу Американаца. Циљ им је исти: наношење штете православним Русима и Србима. Разликују се по врсти оружја: Американци и њихови савезници употребили су против Срба стравичне бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, а Вартоломеј је против Руса потегао измишљено, антиканонско и антицрквено „оружје“ које се зове: „титула васељенски“ и „право на доделу аутокефалије“. После таквих злодела, слични су и у ономе што накнадно чине: Америчка администрација врши притисак на све државе света да признају звану државу Косово, а Вартоломеј врши притисак на јелинофоне православне црквене предстојнике да признају расколничку творевину, названу „Православна црква Украјине“.
Уместо наношења таквога зла, требало је да се Американци присете и захвале Србима што су им дали, на пример, Теслу и Пупина; или што су им у Другом светском рату спасли велики број пилота, а Вартоломеј да има осећај дуга према Русима за многе милостиње и дарове, дате нарочито патријарху Јеремији II (1572-1579; 1580.1584), као помоћ Цариградској патријаршији.
Зашто је „оружје“, које је у свом безакоњу (и не само у овом случају) потегао Вартоломеј, измишљено? Зато што представља негацију установе саборности у Цркви, као и негацију саме њене главе – Христа. У томе лежи разлог што ниједан црквени канон не помиње цариградског епископа као „васељенског“. Сем тога, нигде се у списковима званим Notitiae episcopattuum не помиње никакав „васељенски епископ“, нити некаква „Васељенска патријаршија“.
Епитет „васељенски“ је више пута у историји Православне цркве злоупотребљен, зависно углавном од црквенополитичких околности. Дуго епископи Новог Рима – Цариграда нису лично себи приписивали тај епитет, али су допуштали да им се други, из почасти због столовања у царском граду, обраћају као „васељенским“. Први је Акакије, патријарх цариградски (471 – 489) тако ословљен. После њега, Јован II (518 – 520), од стране антиохијских клирика. Јован IV Постник, патријарх цариградски (585 – 595) први у своју титулатуру уграђује епитет „икуменикос“, што од пада Цариграда у руке Латина (1204) патријарси у Никеји редовно и наглашено чине. И грчки историчар В. Стефанидис, Црквена историја (на грчком), Атина 1959, 439-440, сматра да због изгубљеног Цариграда патријарси у Никеји почињу да се потписују са титулом „икуменикос“ (васељенски). Настојало се тиме да се формом надокнади изгубљено.
Титулом „васељенски“, дакле, најављује се појачан и проширен утицај Цариградске патријаршије на цркве ван њене јурисдикције, како пре пада Цариграда 1453. године, тако и под османлијском влашћу, као и данас. Званичном потпису патријарха Цариградске цркве (тада у Никеји), са титулом „васељенски“, енергично и оправдано се супротставио Јован Апокавк, веома учени јерарх Охридске архиепископије.
Заоденут титулом „васељенски“, а под утицајем црквенополитичких збивања и лоших саветника, цариградски патријарси су недоследно и произвољно поступали по питању доделе и укидања аутокефалије. Тако су, на пример, у време Светога Саве радили против Охридске архиепископије (основана 535. године) због ривалства Никејског и Епирског царства, а касније, у неколико наврата, против аутокефалности Српске православне цркве, односно у корист те исте Охридске архиепископије. О томе сам давно писао у књизи Студенички типик и самосталност Српске православне цркве, Горњи Милановац 1986 (поновљено у склопу Одабраних радова у шест књига, Београд 2013).
У последње време Вартоломеј се поиграо не само са Московском патријаршијом, стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“, него и са Српском православном црквом, тако што предност даје хиротонији Светога Саве, уместо аутокефалији. У назнакама и на разне начине се пројављују његове намере на штету аутокефалности и целовитости Српске православне цркве, а у корист Охридске архиепископије, затим будуће Македонске, Црногорске, Босанске, Хрватске православне цркве, док ће отете делове Србије – Косово и Метохију припојити јурисдикцији Албнаске архиепископије, јер на тај начин демонстрира „моћ“ онемоћалог цариградског патријарашког трона, гледано са више страна:
– Цариград вековима више није царски престони град;
– број пастве Цариградске цркве је занемарљив у односу на број православних верника другде, због чега се и пропиње да неканонски стави под своју јурисдикцију дијаспору свих православних аутокефалних цркава;
– подражава римског папу и демонстрира звани „источни папизам“, у чему га онај подржава, свестан свог првенства ради којег ће и њему бити папа;
– оглушује се о речи Светогораца Никодима и Агапија: „Паписти, опет, желећи да установе монархију папе, следе нашима и теже да је над свима први судија цариградски патријарх, па пошто је римски папа по канонима испред цариградског, он, дакле, јесте крајњи и над свима општи, заједнички патријарсима судија, чак и самом патријарху цариградском, те њему (тј. папи) четири патријарха васељене упућују апелацију“ (Пидалион, Атина 1886, 161);
– тежи склапању уније са латиноверујућима, са којима, као јеретицима, противно бројним црквеним канонима, учествује на заједничким молитвама;
– због изгубљене негдашње моћи Цариградске патријаршије, све израженије наступа као „васељенски“ патријарх, као поглавар поглавара свих помесних православних цркава;
– наступа са нескривеним етнофилетизмом, убеђен да тиме служи Јелинима, а осуђује друге православне народе (славофоне) за етнофилетизам, ради чега је недавно архиепископу атинском Јерониму рекао, а грчка штампа објавила: „Крв није вода“. То упућује на закључак да ће таквом изреком приволети све јелинофоне црквене великодостојнике да признају новостворену расколничку „Православну цркву Украјине“;
– непромишљеним и неканонским поступцима ставља се у службу непријатељима Православља, изазивајући раздоре међу патријарсима, архиепископима, епископима, светогорским игуманима, монасима и, уопште, православно верујућима.
Другим речима, разбио је јединство Православне цркве, које мора да се васпостави превазилажењем било чијег етнофилетизма; осудом екуменизма, јалових међуверских дијалога, односно враћањем исконском древном црквеном учењу које никоме не омогућава самовољу или гордост на штету саборности. Увек да се поступа у духу апостолских речи: „Угодно би Светоме Духу и нама“, а не како то појединци намећу: „Изволи се нама и Духу Светоме“, што је засведочено унапред припремљеним одлукама за тобоже „Свети велики сабор на Криту“ (2016), или стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“.
А што се тиче 1219. године као године добијене аутокефалности СПЦ, за то ниједан изворни податак не постоји. У науци су изнета и мишљења да то може бити 1220. година. У прилог томе иде и време писања (мај 1220) опорог писма охридског архиепископа Димитрија Хоматијана архиепископу Сави, као и година одржавања Жичког сабора 1221. Ако не би било тако, онда је немогуће објаснити зашто се у Србији од 1219. до 1221. године на црквеном плану ништа не догађа, поготово што се зна да Свети Сава није имао празног хода и да је увек бар за корак ишао испред догађаја.
На Светој Гори је, дакле, занемарена осамстогодишњица оснивања Српске православне цркве и њене аутокефалности коју је издејствовао Свети Сава, што се Методију, игуману хиландарском, може припасати као саучесништво у настојањима Вартоломеја и појединих српских епископа (многима знаних) да потежу питање каноничности стечене аутокефалије. Када се уз такве тенденциозне назнаке има у виду и најновији „Предлог Устава Српске православне цркве“ по којем и епископ из састава Охридске архиепископије може бити кандидат при избору патријарха Српске православне цркве, онда није далеко од памети, ко, куда и зашто тако усмерава то питање. Многима је познат мој писани критички осврт на тај скандалозни „Предлог“.
Својим саучесништвом и предвођењем у чину обележавања осам векова од хиротоније Светога Саве, као и протеривањем из Хиландара неколицине монаха, игуман Методије је омаловажио чудесни Савин подвиг на пољу пуне самосталности манастира Хиландара и Српске православне цркве. Сава је за манастир, посебно, издејствовао:
– да 1198. године византијски цар Алексије III Ангел (1195-1203) изда златопечатну повељу по којој Хиландар није потчињен проту Свете Горе, нити игуману Ватопеда, него је, као царски манастир „самосталан и самоуправан“, те као самоуправан, да „буде Србима на поклон вечни“; да „служи за обитавање Срба који изаберу монашки живот“;
– да новоизабрани игумани хиландарски не иду к цару ради назнаменања, што у Хиландраском типику овако образлаже: „Други се пак (тј. светогорски игумани) знаменују од цара. А ја смерни разумех штету манастирску у злату и у коњима и у труду што долази од путовања (у Цариград) те умолих благоверне оне цареве да не иду игумани к њима ради назнеменања, но узех од њих „жезао да је у манастиру место царског назнаменања“. Колико је то остало живо у свести Срба види се и по ономе што пише Теодосије:
“… Назвавши (тј. византијски цар) царским тај манастир, и да не би био под влашћу ни прота ни другог неког, царским писмом и својим златним печатом потврдивши, даде њему (тј. Сави) цар руком својом жезао и заповеди да се он чува у цркви и да братија сваки пут кад поставља игумана има жезао поред себе као царево лице, и да сматра да је цар поставио игумана, и као да из цареве руке узима штап власти” (Теодосије, Живот Светога Саве, Београд 1973, 52).
Никаквог основа нема за наметнуту праксу, коју треба укинути, да лавриотски игуман уручује жезао сваком новоизабраном игуману хиландарском. Од кога је и када је он понео улогу византијског цара у том чину?! Треба знати да се тиме угрожава самосталност манастира Хиландара.
Шта је данас остало од тако дате самоуправе Хиландару, и какво је духовно стање у њему? Свакако није онакво какво је било у древна времена када су „манастири Атона представљали устројство које је у црквеном погледу било независно од сваке друге црквене власти, а грађански, зависило директно од цара“ (В. Стефанидис, нав. дело, 460). Ту независност успоставио је цар Нићифор Фока (963-969) када је указом одредио да први основани манастир – Лавра буде „самосталан и независан“. Цар Алексије I Комнин (1081-1118) у својој 37. новели помиње три врсте светогорских манастира: патријарашке (ставропигијалне), царске и самосталне. У „слободне и самосталне“ светогорске манастире могао је цариградски патријарх да улази само по позиву. То је важило и у време Светога Саве. Много деценија после његове хиротоније цар Андроник II Палеолог (1282-1328) је светогорског прота потчинио царигардском патријарху, али само у смислу да га потврђује пошто га изаберу искључиво светогорски игумани. Пре тога, све до 14. в. у светогорским царским манастирима на литургијама је помињан оближњи јерисоски епископ, али само у литургијском смислу. Јерисоски епископ Николај један је од четворих епископа који су јеромонаха Саву 1204. године произвели у достојанство архимандрита у храму Свете Софије у Солуну.
Пуна аутономија светогорских манастира је, дакле, дуго била очувана. Тек у познијим вековима, када византијског цара више није било, цариградски патријарси су, више или мање, преузели царске прерогативе и по том основу угрожавали независност манастира и аутономију Свете Горе, али не и правоверје. Садашњи патријарх цариградски, Вартоломеј, разара и правоверје, изјављујући Светогорцима да је „уједињење са римокатолицима неизбежно“! У његовим очима привилеговани су они који се повинују безакоњу и кварењу правоверја што намеће у духу екуменизма и филопапизма. Сада су то они који примају и саслужују са расколницима неканонски створене „Православне цркве Украјине“. Епитимијама и прогонству изложен је сваки Светогорац који му се на приклони. Изриче чак и мере забране појединим епископима да као поклоници ступе на тло Свете Горе! Питам, каква ли ће бити будућност Светогораца, посебно славофоних?
Разарање исконског устројства и православне вере на Светој Гори много је опасније од упада Вартоломеја у црквену јурисдикцију Московске патријаршије стварањем расколничке „Правoслвне цркве Украјине“. Такво његово деловање је опасније по Православну цркву и од Латина када су из Солуна, који су држали 19 година (1204-1223), упадали у Свету Гору и пљачкали, злостављали, чак и убијали Светогорце, јер код ових је то њихово дивљаштво изазивало израженије чување и исповедање православне вере.
Како би се Свети Сава Српски супротставио штетном деловању цариградског патријарха Вартоломеја, и како би сачувао пуну аутономију Хиландара као царског манастира? Најпре би се, свакако, позвао на пуну и вечну важност напред поменуте златопечатне повеље цара Алексије III Ангела како би осујетио самовољу патријархову, а затим би у самом Хиландару направио дубок рез. Наиме, вратио би му древни духовни сјај на корист братије и целог Српства следећим мерама:
– сменио би игумана Методија зато што се повинује упутствима која добија из Хиландарске задужбине у Београду; зато што је прихватио да у тој истој Задужбини буде на челу Скупштине; зато што је обележавањем осамстогодишњице Савине хиротоније засенчио значај издејствоване аутокефалије за Српску православну цркву; зато што је при последњем пожару у Хиландару гласно изговорио: „Биће пара и за кола“!; зато што често некуд путује; зато што међу Хиландарцима постоје способнији од њега; зато што је братију подјармио да попут хотелских радника свакодневно примају реке посетилаца од којих многи нису прожети поклоничким побудама, него долазе више из радозналости, као обични туристи из чијих уста се чују недоличне приче и псовке; зато што се није побринуо да организује у манастиру учење грчког језика, као и учење српског црквеног појања по осмогласнику, него је дозволио ачење од појања које пара уши, јер је оно некакав хибрид византијскоарапске мелодије;
– братију би више усмерио на духовни живот, да Богу служи, без страха од прогонства са стране цариградског патријарха или хиландарског игумана;
– угасио би Хиландарску задужбину у Београду зато што је основана на отетој имовини и по жељи политичара; зато што се из ње управља манастиром; зато што има печат и петнаестак запослених службеника, као и већи број кола – све то на штету манастира; зато што намеће и предност даје економији и профиту а не духовности у манастиру; зато што пресудно утиче на избор игумана; зато што је својим чињењима изменила личну карту Хиландара.
“Задужбина Светог манастира Хиландара”, основана у Београду 2002. године, представља:
– негацију исконске мисије манастира Хиландара, јер својим програмом преузима “бригу” о њему “у савременим условима”, односно “подстицање и усмеравање материјално-економске бриге и помоћ развоју економије манастира Хиландара у савременим условима”, затим “покретање пројеката у производњи здраве хране и напитака”!;
– неистину, јер наводи да су: “обраћање за молитвену подршку и апели за пружање конкретне помоћи, подстакли манастир да своје деловање у отаџбини уобличи у јасну форму”;
– противречност, јер истиче, с једне стране, да су “Програмске активности, искуство и људски ресурси развијени у Председништву од 2000. до 2002. омогућили оснивање Задужбине”, док, с друге стране, наводи да је “Свети манастир Хиландар као оснивачки улог Задужбини приложио непокретности од око 3 милиона евра…” Ко кога ту, у ствари, помаже: Држава Хиландар, или Хиландар Државу; или, можда, обе те институције помажу Задужбину?! Овакво питање је умесно, јер Задужбина истиче: “Манастир Хиландар је и даље најчешћи појединачни добротвор”. Ако је то заиста тако, онда се поставља додатно питање: Зашто се прокламује неистина о томе да тобоже Задужбина помаже Хиландар?;
– измештање Свештеног сабора стараца из Хиландара у Београд, јер пише да у “Управној структури” Задужбине “Скупштину чини Свештени сабор стараца, највиши орган управе Светог манастира Хиландара, са игуманом манастира на челу”! При таквом стању ствари опет се поставља питање: Где је сада Хиландар и његова управа – на Светој Гори или у Београду? Изумитељи Задужбине су, дакле, спојили нешто што је неспојиво и тиме потпуно избрисали прави изворни лик Хиландара на Светој Гори. Нису ли тиме бацили на себе проклетство ктитора царског манастира Хиландара – Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве? Није ли због тога у Хиландару предност дата економији, а не духовности? Не треба монахе у манастиру и вернике у Србији држати у заблуди о томе – ко је коме и на који начин од штете или користи.
Због свега тога, једна од главних обавеза будућег игумана хиландарског мора бити укидање Задужбине у Београду. Одговорност за то има Свештени сабор стараца Хиландара.
https://www.youtube.com/watch?v=kY6CrJ0Q6xc
https://www.youtube.com/watch?v=CnJHvWglMRA
https://www.youtube.com/watch?v=AV0TVqvCcbg
Moj najbolji prijatelj, viši savetnik „Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta“ i brat u Hristu, jedan od najistaknutijih istoričara kanonologa i naučni savetnik Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i ktitor Hrama rođenja Svetog Jovana Krstitelja u svojoj rodnoj Ratini, prof. dr Miodrag M. Petrović, predstavio se u Gospodu 1. decembra 2025. godine u 90. godini. Opelo je obavljeno 2. decembra u Hrama rođenja Svetog Jovana Krstitelja, a sahrana nakon opela na groblju u Ratini.Prof. Petrović je ceo život posvetio apologetici Hristove crkve, čiji konačni cilj predstavlja izgradnja nerazrušivog, u celosti pravoslavnog pogleda na svet, odbrana njegovih principa od napada filosofske i naučne kritike, i, istovremeno, uništavanje principa anti-hrišćanskog pogleda na svet. Ujedno, to objašnjava činjenicu da njegova apologetika predstavljala temelj celokupne građevine teoloških studija, od čega zavisi izučavanje ostalih teoloških pitanja, kao što su: dogmatika, etika i kanoni.
Prof. dr Miodrag M. Petrović je uvek bio u službi odbrane hrišćanske Istine, tog sveradosnog i teškog podviga koji je zahtevao potpunu iskrenost, izuzetnu brigu, duboko razmišljanje, veliko znanje, unutrašnju skrušenost, trpljenje i nesebičnu ljubav prema Bogu i ljudima.
Na ovom mestu želim da naglasim, da posle održanog opela u Hramu rođenja Svetog Jovana Krstitelja, čiji je ktitor prof. dr Miodrag M. Petrović, koji ga je podigao sopstvenim sredstvima, na zaprepašćenje svih prisutnih, sveštenik Dragan Tuba nam je na veoma grub i neuobičajeno drzak način koji ne priliči jednom sveštenoslužitelju, zabranio, kako članu porodice prof. Petrovića tako i mojoj malenkosti, da održimo oproštajne govore pored dragog nam pokojnika, unutar crkve koju je on podigao sopstvenim sredstvima i čiji je ktitor bio! Ponašanje sveštenika Dragana Tube je sablaznilo sve prisutne, pogotovo što je bio u svešteničkoj mantiji koja simbolizuje odvojenost od sveta i posvećenost Bogu, sveštenog lica koje je nosi.
Bilo je više nego očigledno, da je ovaj postupak planski učinjen od strane istih lica iz Srpske pravoslavne crkve koja su decenijama bila zaslepljena zlobom, zavišću i pakošću prema dometima koje je dosezao dr Miodrag M. Petrović, a koji su za njih bili nedostižni, pa su na ovaj način pokušali i upokojenog da ga ponize.
Sigurni smo da će uskoro, kao što je i 13. novembra 2024. godine otkriveno lice na čiju intervenciju je otkazano predavanje prof. dr Miodraga M. Petrovića u Tivtu o Zakonopravilu Svetoga Save, da će isto tako po Promislu Gospoda Boga, ubrzo da zatrubi truba sveštenika Tube, i otkriti ličnost iz krugova Srpske pravoslavne crkve čijom naredom je ovo neljudsko i nehumano delo učinjeno. Otkriće se lice, bez obzira na veličinu dioptrije koju nosi, koji se usudio da prkosi Gospodu Bogu, i sveti se ktitoru crkve u kojoj je držano opelo i jedinom prevodiocu Zakonopravila Svetoga Save, koji je samo dan pre toga usnuo u Gospodu!
I pored višedecenijskog bliskog odnosa koji sam lično negovao sa velikim brojem sveštenika, vladika i patrijaraha Srpske pravoslavne crkve (German, Pavle, Irinej), ime sveštenika Dragana Tube mi je bilo potpuno nepoznato. Nikada za njega nisam čuo, niti sam ga video!
Odgovor na pitanje ko je Dragan Tuba, sveštenik iz Ratine, potražio sam u „Trećoj knjižici o crkvi u Ratini – i crkvi u Vrbi“, Miodraga M. Petrovića, koja je izašla iz štampe 2025. godine u Beogradu. U knjizi na strani 11-13. piše: Citiram: „Po penzionisanju prote – stavrofora Milomira Atanaskovića, za parohe pri Vrpskoj crkvi postavljeni su o. Dobrinko Topalović i o. Dragan Tuba. Ovom drugom u opsluživanju pripalo je moje rodno selo Ratina. U njegovo vreme počeo sam 1991. godine izgradnju crkve u Ratini, usled čega je, njenim osvećenjem, osnovana posebna – Ratinska crkvena opština. O tom svešteniku nemam lepe reči. Stvarao mi je velike poteškoće koje sam dokumentovano izložio u prvim dvema knjižicama o crkvi u Ratini. Narodu je o meni govorio, između ostalog, i ovo: ‘On to sebi podiže neki spomenik’. Priloge vernika primao je bez davanja priznanice. Našli smo se zajedno kada je Zorica Gajović iz Ratine pružila meni prilog u iznosu od 300 (trista) američkih dolara, što sam odbio samo zato što nisam imao pri ruci blok – priznanice. Taj iznos je uzeo sveštenik Dragan Tuba, kome sam rekao da obavezno treba priznanicu da izda. Odgovorio je, u prisustvu darodavke: ‘Bog je to video’. Naravno, nikada taj novac nije uložio za gradnju crkve. I ne samo to, nego je samovlasno prodao šesnaest paleta fasadne crvene perforirane cigle, koju sam platio 2,800.00 nemačkih maraka, za šta postoji priznanica. Ni taj iznos nigde nije prikazao. Jednostavno nedostajala mu je vera i ‘strah Gospodnji’. Neistine i prevare srasle su mu za srce. Iako zna za jednu i jedinu ktitorsku povelju, izdatu na moje ime, Kraljevačkoj televiziji je 30. decembra 2023. godine za javnost izgovorio: ‘…trudom, zalaganjem našeg vernog naroda ovog naselja uspeli smo da na ovom bregu napravimo ovaj jedan broš, jedan medaljon koji stvarno je na lepotu i korist ne samo ovog naselja nego i cele Srpske crkve’“. Kraj citata.
Integralni govor Diogenisa D. Valavanidisa
predsednika „Centra za zaštitu hrišćasnog identiteta
Dragi moj profesore, dragi Miodraže, dragi moj najdraži prijatelju i brate u Hristu,
Danas kada treba da održim jedan od najtežih govora u svome životu, mislio sam da ću to učiniti u crkvi, u kojoj ste Vi bili ktitor, a koju su mi uskratili ponovo isti oni koji su Vas kinjili celoga života, dok je ovoga puta to bio sveštenik, Dragan Tuba. Ali, bez obzira na to, želim da Vam iskažem ogromnu ljubav, da sam Vas voleo i poštovao kao rođenog starijeg brata, moram da kažem da ste bili nedostižni moralni i intelektualni gorostas, zbog čega ste kod svih svojih poštovalaca u Srbiji a posebno u Grčkoj, izazivali divljenje i poštovanje.
Откријте још
Политика
POLITIKA
политике
Kako i ne bi, kada ste bili jedan od najvećih istoričara-kanonologa i naučni savetnik Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedinstveni Atinski dupli doktor teologije, prava i istorije, i sigurno jedan od nekoliko najvećih srpskih intelektualaca.Наука
Tim povodom se čak i poznati sajt „Gora Savina“, upitala: Šta je to što izdvaja prof. dr Miodraga M. Petrovića iz mora obrazovanih i školovanih naših ljudi sa Berklija, Kembridža, Hardvarda, Prinstona, Jejla, Sorbone, itd?
Pre svega, bili ste pravoslavni i hrišćanski intelektualac, koji je i živeo na takav način, i koji potiče iz porodice koja je dala 9 sveštenika, monaha, monahinja, igumanija itd.
Preveli ste, kao niko pre Vas, prvi i drugi deo Zakonopravila Svetog Save na savremeni srpski jezik, i počeli da radite na trećem delu. Niko drugi se nije ni usudio da učini tako nešto, jer je za takav podvig bilo neophodno izvanredno poznavanje novogrčkog jezika, starogrčkog, staroslovenskog, latinskog ali i Rimskog prava. Takođe, zbog svog pravoslavnog ubeđenja od koga nikada niste odustajali, nikada Vas nisu pozivali ni u jednu emisiju bilo koje TV kuće u Srbiji.
Isto tako, zbog svojih beskompromisnih pravoslavnih stavova, oni koji su osećali zlobu i zavist prema Vama, nikada Vam nisu dozvolili da budete čak ni profesor veronauke u školi, a kamoli profesor na Pravoslavno bogoslovskom fakultetu.
U Srbiji se, dragi profesore, sve može oprostiti, baš sve, osim izuzetnosti. Negovano je mišljenje u vreme agresivnog komunističkog ateizma, da smo svi isti, to jest, prosečni. I onda, kada bi se neko izdvojio kao Vi, po svojoj izuzetnosti, to mu se nikako nije moglo oprostiti. Izuzetnost se ne može oprostiti upravo zbog toga, što ona svedoči o bezvrednosti proseka. A takve svedoke, ova sredina nikada nije mogla da podnese!
Ipak, Vi ste do poslednjeg dana predstavljali nesavladivu branu promoterima ekumenizma, papizma, liberalizma, modernizma i Avnojevskog komunizma, a posebno bačkom episkopu Irineju Karanušić-Buloviću, koji je zabranio da se u Novom Sadu izloži Vaše Zakonopravilo Svetoga Save (fototipija Ilovačkog prepisa) iz 1262. godine, knjiga koja je teška preko 6 kg. Takođe, u stilu zlobe, lukavstva i zločinjenja, već pomenuti bački episkop je imao odlučujuću reč u davanju Tomosa o autokefaliji zvanoj „Makedonskoj pravoslavnoj crkvi – Ohridskoj arhiepiskopiji“ kao i imenovanju više od 18 arhiepiskopa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što je protivno učenju osnivača Srpske crkve – Svetoga Save, na šta ste se Vi mnogo puta kritički osvrtali.
Zloba Irineja Karanušić-Bulovića, bila je bezgranična, kada je preko sveštenog lica u Crnoj Gori čak uspeo i da Vas spreči da 13. novembra 2024. godine održite zakazano predavanje u Tivtu o Zakonopravilu Svetoga Save. Naime, to svešteno lice je prenelo predsedniku opštine Tivat, kao domaćinu naučnog skupa, takvu želju bačkog episkopa Irineja.
Tim povodom, u svojoj knjizi „Treća knjižica o crkvi u Ratini“, koju ste izdali 2025. godine u Beogradu, str. 45, rekli ste: „Ne žestim se, ali sam zabrinut do koje mere može biti zloupotrebljeno episkopsko dostojanstvo“.
Čak su pokušali da Vam ospore, dragi profesore, i ktitorstvo nad crkvom, ovde u Ratini, u kojoj ja nisam mogao da održim govor jer im je to bio poslednji pokušaj da Vam zadaju udarac, u crkvi posvećenoj Rođenju Svetog Jovana Krstitelja, koju ste Vi podigli sopstvenim sredstvima. Osvećenje crkve je obavljeno 2022. godine od strane niškog episkopa Irineja, potonjeg patrijarha srpskog. Hram je, kao što se može videti, jedan od najlepših u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Na besedi osvećenja hrama, sveštenici nisu smeli ni jednim slovom da spomenu da ste ktitor celog hrama, od temelja do kupole, od mermera do ikonostasa, upravo Vi – prof. dr Miodrag M. Petrović.
Radi podsećanja i istine, moram da naglasim da su dvostubačno u hramu, na zidu sa leve strane, bila ispisana imena onih koji su, kako je pisalo u vrhu oba stupca: „ktitori i priložnici“ (u množini). Pošto je u zaglavlju oba stupca upotrebljena množina „ktitori“, profesor Petrović je upitao tadašnjeg protu Miloša: „Ko još sem mene ima ktitorsku gramatu“? Posle toga, na prvom stupcu je izbrisano poslednje „i“ u reči „ktitori“, pretvorivši tako množinu u jedninu!
Umesto da je profesor dr Miodrag Petrović, kolos od intelektualca i hrišćanina imao zasluženo mesto u društvu i institucijama, ali i Crkvi, on je namerno ignorisan, miniran i skrajnut na svakom mestu. Pitamo se, zbog čega je postojala tolika mržnja vrhuške administracije Beogradske patrijaršije, prema profesoru dr Miodragu M. Petroviću?
Njega su se plašili, ne samo zbog znanja, već i zbog autoriteta koji je crpeo iz svog stava, ponašanja, držanja, obrazovanja, vaspitanja, ali i poznanstava sa skoro celom Grčkom crkvom, tj. ocima i teolozima antiekumenistima, ali i sa onima drugima.
Plašili su ga se verovatno i zbog toga što ih je jako dobro poznavao još iz vremena agresivnog titoizma, kada su oni napredovali i postali to što jesu.
Jedan od razloga animoziteta prema njemu, sigurno je bio i odlučujući razgovor koji je profesor Miodrag Petrović imao sa blaženopočivšim Patrijarhom Pavlom, koji je bio prisilno „utamničen“ na Vojno medicinskoj akademiji. Dr Petrović je molio Patrijarha da ne podlegne pritiscima da se dobrovoljno penzioniše, dve godine pre upokojenja. Iako je sve bilo spremno, a Sabor zakazan, vladika Grigorije je mahao papirom gde je navodno Patrijarh Pavle tražio da ga penzionišu, tako da je posle razgovora sa profesorom Petrovićem, Patrijarh Pavle povukao svoj potpis, tj. Sabor nije prihvatio zahtev.
Profesor Miodrag M. Petrović je od raznih crkvenih administracija doživljavao razne neprijatnosti, i na svojoj koži je osetio grube dodire komunističkih špijuna, ali i ekumenističkih jastrebova. Uprkos svemu tome, nikada nije prestao da bude odan Svetosavskoj crkvi.
Profesor Miodrag M. Petrović je imao strpljenja da svakog čoveka pažljivo sasluša, sećao se svakog razgovora i svakog pojedinca!
Nekada je bio tvrd u svojim stavovima i načinu na koji ih pokazuje i izlaže, ali ko je jedanput upoznao dr Miodraga M. Petrovića, shvatio je da je to možda poslednji Svetosavac starog kova, koji ne samo da nije imao trunke mržnje ni prema kome, nego je njegova reč svakome bila pouka, ko je želeo da je čuje i prihvati.
Dragi profesore, najdraži prijatelju, „Centar za zaštitu hrišćanskog identiteta“ iz Beograda na čijem se čelu nalazim, ostaje Vam večno zahvalan na svim savetima, kao i svemu što smo od Vas naučili. Centar nikada ne bi dostigao toliki ugled i poštovanje u svetu, da nije bilo Vaših saveta, Vaše pomoći i sugestija.
Najdraži moj prijatelju, mnogo ćete mi nedostajati, jer ste mi bili mnogo više od prijatelja, saradnika i brata. Duboko sam Vas poštovao i mnogo voleo. Živeću sa Vašim savetima i uputstvima, koji će mi predstavljati amanet u budućem radu.
Na kraju, pomolimo se našem Tvorcu i Spasitelju!
OČE NAŠ, KOJI SI NA NEBESIMA;
DA SE SVETI IME TVOJE;
DA DOĐE CARSTVO TVOJE;
DA BUDE VOLJA TVOJA I NA ZEMLJI KAO NA NEBU;
HLEB NAŠ NASUŠNI DAJ NAM DANAS;
I OPROSTI NAM DUGOVE NAŠE KAO ŠTO I MI OPRAŠTAMO DUŽNICIMA SVOJIM;
I NE UVEDI NAS U ISKUŠENJE;
NO IZBAVI NAS OD ZLOGA;
JER JE TVOJE CARSTVO, I SILA, I SLAVA U VEKOVE VEKOVA.
Gospode Isuse Hriste, Sine Božji,
Oče naš,
Molimo ti se, primi plemenitu dušu našeg voljenog Miodraga u svoje naručje,
I postavi je tamo gde prebivaju pravednici!
Dragi moj profesore, dragi i najdraži prijatelju i brate,
Neka ti je večna slava i milost pred Gospodom Bogom!
AMIN
Diogenis D. Valavanidis
predsednik
„CENTRA ZA ZAŠTITU HRIŠĆANSKOG IDENTITETA“ u Beogradu
Oznake: Diogenis Valavanidis, irinej bački, Irinej Bulović, Miodrag M. Petrović, pravoslavlje, sahrana, SPC
Da li je iko od gore pomenutih u Matici pomenuo ime ovog covjeka ,ciji je prevod Zakonopravila jedini validan i valjan !
Integralni govor Diogenisa D. Valavanidisa
predsednika „Centra za zaštitu hrišćasnog identiteta
Dragi moj profesore, dragi Miodraže, dragi moj najdraži prijatelju i brate u Hristu,
Danas kada treba da održim jedan od najtežih govora u svome životu, mislio sam da ću to učiniti u crkvi, u kojoj ste Vi bili ktitor, a koju su mi uskratili ponovo isti oni koji su Vas kinjili celoga života, dok je ovoga puta to bio sveštenik, Dragan Tuba. Ali, bez obzira na to, želim da Vam iskažem ogromnu ljubav, da sam Vas voleo i poštovao kao rođenog starijeg brata, moram da kažem da ste bili nedostižni moralni i intelektualni gorostas, zbog čega ste kod svih svojih poštovalaca u Srbiji a posebno u Grčkoj, izazivali divljenje i poštovanje.
Откријте још
Политика
POLITIKA
политике
Kako i ne bi, kada ste bili jedan od najvećih istoričara-kanonologa i naučni savetnik Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedinstveni Atinski dupli doktor teologije, prava i istorije, i sigurno jedan od nekoliko najvećih srpskih intelektualaca.Наука
Tim povodom se čak i poznati sajt „Gora Savina“, upitala: Šta je to što izdvaja prof. dr Miodraga M. Petrovića iz mora obrazovanih i školovanih naših ljudi sa Berklija, Kembridža, Hardvarda, Prinstona, Jejla, Sorbone, itd?
Pre svega, bili ste pravoslavni i hrišćanski intelektualac, koji je i živeo na takav način, i koji potiče iz porodice koja je dala 9 sveštenika, monaha, monahinja, igumanija itd.
Preveli ste, kao niko pre Vas, prvi i drugi deo Zakonopravila Svetog Save na savremeni srpski jezik, i počeli da radite na trećem delu. Niko drugi se nije ni usudio da učini tako nešto, jer je za takav podvig bilo neophodno izvanredno poznavanje novogrčkog jezika, starogrčkog, staroslovenskog, latinskog ali i Rimskog prava. Takođe, zbog svog pravoslavnog ubeđenja od koga nikada niste odustajali, nikada Vas nisu pozivali ni u jednu emisiju bilo koje TV kuće u Srbiji.
Isto tako, zbog svojih beskompromisnih pravoslavnih stavova, oni koji su osećali zlobu i zavist prema Vama, nikada Vam nisu dozvolili da budete čak ni profesor veronauke u školi, a kamoli profesor na Pravoslavno bogoslovskom fakultetu.
U Srbiji se, dragi profesore, sve može oprostiti, baš sve, osim izuzetnosti. Negovano je mišljenje u vreme agresivnog komunističkog ateizma, da smo svi isti, to jest, prosečni. I onda, kada bi se neko izdvojio kao Vi, po svojoj izuzetnosti, to mu se nikako nije moglo oprostiti. Izuzetnost se ne može oprostiti upravo zbog toga, što ona svedoči o bezvrednosti proseka. A takve svedoke, ova sredina nikada nije mogla da podnese!
Ipak, Vi ste do poslednjeg dana predstavljali nesavladivu branu promoterima ekumenizma, papizma, liberalizma, modernizma i Avnojevskog komunizma, a posebno bačkom episkopu Irineju Karanušić-Buloviću, koji je zabranio da se u Novom Sadu izloži Vaše Zakonopravilo Svetoga Save (fototipija Ilovačkog prepisa) iz 1262. godine, knjiga koja je teška preko 6 kg. Takođe, u stilu zlobe, lukavstva i zločinjenja, već pomenuti bački episkop je imao odlučujuću reč u davanju Tomosa o autokefaliji zvanoj „Makedonskoj pravoslavnoj crkvi – Ohridskoj arhiepiskopiji“ kao i imenovanju više od 18 arhiepiskopa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što je protivno učenju osnivača Srpske crkve – Svetoga Save, na šta ste se Vi mnogo puta kritički osvrtali.
Zloba Irineja Karanušić-Bulovića, bila je bezgranična, kada je preko sveštenog lica u Crnoj Gori čak uspeo i da Vas spreči da 13. novembra 2024. godine održite zakazano predavanje u Tivtu o Zakonopravilu Svetoga Save. Naime, to svešteno lice je prenelo predsedniku opštine Tivat, kao domaćinu naučnog skupa, takvu želju bačkog episkopa Irineja.
Tim povodom, u svojoj knjizi „Treća knjižica o crkvi u Ratini“, koju ste izdali 2025. godine u Beogradu, str. 45, rekli ste: „Ne žestim se, ali sam zabrinut do koje mere može biti zloupotrebljeno episkopsko dostojanstvo“.
Čak su pokušali da Vam ospore, dragi profesore, i ktitorstvo nad crkvom, ovde u Ratini, u kojoj ja nisam mogao da održim govor jer im je to bio poslednji pokušaj da Vam zadaju udarac, u crkvi posvećenoj Rođenju Svetog Jovana Krstitelja, koju ste Vi podigli sopstvenim sredstvima. Osvećenje crkve je obavljeno 2022. godine od strane niškog episkopa Irineja, potonjeg patrijarha srpskog. Hram je, kao što se može videti, jedan od najlepših u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Na besedi osvećenja hrama, sveštenici nisu smeli ni jednim slovom da spomenu da ste ktitor celog hrama, od temelja do kupole, od mermera do ikonostasa, upravo Vi – prof. dr Miodrag M. Petrović.
Radi podsećanja i istine, moram da naglasim da su dvostubačno u hramu, na zidu sa leve strane, bila ispisana imena onih koji su, kako je pisalo u vrhu oba stupca: „ktitori i priložnici“ (u množini). Pošto je u zaglavlju oba stupca upotrebljena množina „ktitori“, profesor Petrović je upitao tadašnjeg protu Miloša: „Ko još sem mene ima ktitorsku gramatu“? Posle toga, na prvom stupcu je izbrisano poslednje „i“ u reči „ktitori“, pretvorivši tako množinu u jedninu!
Umesto da je profesor dr Miodrag Petrović, kolos od intelektualca i hrišćanina imao zasluženo mesto u društvu i institucijama, ali i Crkvi, on je namerno ignorisan, miniran i skrajnut na svakom mestu. Pitamo se, zbog čega je postojala tolika mržnja vrhuške administracije Beogradske patrijaršije, prema profesoru dr Miodragu M. Petroviću?
Njega su se plašili, ne samo zbog znanja, već i zbog autoriteta koji je crpeo iz svog stava, ponašanja, držanja, obrazovanja, vaspitanja, ali i poznanstava sa skoro celom Grčkom crkvom, tj. ocima i teolozima antiekumenistima, ali i sa onima drugima.
Plašili su ga se verovatno i zbog toga što ih je jako dobro poznavao još iz vremena agresivnog titoizma, kada su oni napredovali i postali to što jesu.
Jedan od razloga animoziteta prema njemu, sigurno je bio i odlučujući razgovor koji je profesor Miodrag Petrović imao sa blaženopočivšim Patrijarhom Pavlom, koji je bio prisilno „utamničen“ na Vojno medicinskoj akademiji. Dr Petrović je molio Patrijarha da ne podlegne pritiscima da se dobrovoljno penzioniše, dve godine pre upokojenja. Iako je sve bilo spremno, a Sabor zakazan, vladika Grigorije je mahao papirom gde je navodno Patrijarh Pavle tražio da ga penzionišu, tako da je posle razgovora sa profesorom Petrovićem, Patrijarh Pavle povukao svoj potpis, tj. Sabor nije prihvatio zahtev.
Profesor Miodrag M. Petrović je od raznih crkvenih administracija doživljavao razne neprijatnosti, i na svojoj koži je osetio grube dodire komunističkih špijuna, ali i ekumenističkih jastrebova. Uprkos svemu tome, nikada nije prestao da bude odan Svetosavskoj crkvi.
Profesor Miodrag M. Petrović je imao strpljenja da svakog čoveka pažljivo sasluša, sećao se svakog razgovora i svakog pojedinca!
Nekada je bio tvrd u svojim stavovima i načinu na koji ih pokazuje i izlaže, ali ko je jedanput upoznao dr Miodraga M. Petrovića, shvatio je da je to možda poslednji Svetosavac starog kova, koji ne samo da nije imao trunke mržnje ni prema kome, nego je njegova reč svakome bila pouka, ko je želeo da je čuje i prihvati.
Dragi profesore, najdraži prijatelju, „Centar za zaštitu hrišćanskog identiteta“ iz Beograda na čijem se čelu nalazim, ostaje Vam večno zahvalan na svim savetima, kao i svemu što smo od Vas naučili. Centar nikada ne bi dostigao toliki ugled i poštovanje u svetu, da nije bilo Vaših saveta, Vaše pomoći i sugestija.
Najdraži moj prijatelju, mnogo ćete mi nedostajati, jer ste mi bili mnogo više od prijatelja, saradnika i brata. Duboko sam Vas poštovao i mnogo voleo. Živeću sa Vašim savetima i uputstvima, koji će mi predstavljati amanet u budućem radu.
Na kraju, pomolimo se našem Tvorcu i Spasitelju!
OČE NAŠ, KOJI SI NA NEBESIMA;
DA SE SVETI IME TVOJE;
DA DOĐE CARSTVO TVOJE;
DA BUDE VOLJA TVOJA I NA ZEMLJI KAO NA NEBU;
HLEB NAŠ NASUŠNI DAJ NAM DANAS;
I OPROSTI NAM DUGOVE NAŠE KAO ŠTO I MI OPRAŠTAMO DUŽNICIMA SVOJIM;
I NE UVEDI NAS U ISKUŠENJE;
NO IZBAVI NAS OD ZLOGA;
JER JE TVOJE CARSTVO, I SILA, I SLAVA U VEKOVE VEKOVA.
Gospode Isuse Hriste, Sine Božji,
Oče naš,
Molimo ti se, primi plemenitu dušu našeg voljenog Miodraga u svoje naručje,
I postavi je tamo gde prebivaju pravednici!
Dragi moj profesore, dragi i najdraži prijatelju i brate,
Neka ti je večna slava i milost pred Gospodom Bogom!
AMIN
Diogenis D. Valavanidis
predsednik
„CENTRA ZA ZAŠTITU HRIŠĆANSKOG IDENTITETA“ u Beogradu
Oznake: Diogenis Valavanidis, irinej bački, Irinej Bulović, Miodrag M. Petrović, pravoslavlje, sahrana, SPC
Da li je iko od gore od pomenutih u Matici pomenuo ime ovog covjeka ,ciji je prevod Zakonopravila jedini validan i valjan !
1 https://milos.io/wp-content/uploads/2024/10/2024-10-25-18-09.pdf
2 https://milos.io/wp-content/uploads/2024/10/2024-10-25-18-07.pdf