Пише :Дејан Бешовић
Мишо Милошевић још увијек се сјећа како је 24. марта 2001 .године“ предао свој родослов Слободану када сам , заједно са великом групом рођака, био тамо да га подржим на Дедињу и ојачамо када му је било најтеже и када више није био предсједник државе, „јер човек може да пјева сам када је срећан, али не и када му је тешко“, присјећа се Мишо. Сјећа се да је Слободан Милошевић имао план свог имања и да је питао „да ли неко ради на том имању, да ли га неко коси?“
На брду изнад Мишове куће, испод вјековне букве, налази се гробље на којем је сахрањен Светозар Милошевић, са букетом вјештачких црвених ружа, одмах поред ограде, гдје смо наишли на Павла Милошевића, пензионисаног пуковника. Управо се вратио са сједница и планирао је да иде у брање печурака. Каже да иако је пензионисани пуковник, не стиди се да бере печурке. Рекао нам „Да је Марија дошла испод Комова, или због љутње или из чежње, јер је Авала била у магли, а испод Комова је ведро и одатле се види сва Србије до сињега мора“ .Он је већ боље познавао Слободана због службе која га је носила широм бивше Југославије. Павле срдачан и срчан,искреносрдачан отворио је своју душу : Једног јутра прије почетка погрома Срба зазвонио је телефон у мојој канцеларији на аеродрому Бутмир гдје сам обављао задатке официра за везу .Један генерал из Београда ,мислим да се звао Бранко ,рекао је да Предсједник Србије хоће да се чује самном .У први мах нијесам ни повјеровао ,мислећи да је у питању неслана шала али убрзо са друге стране зачуо се карактеристичан глас Слободана Милошевића „Павле Стојанов покупи своју жену и децу и одмах се евакуиши према Палама и тамо се јави породицу Караџић „,готово је родитељски строгим гласом командовао Слободан .“ Знате како ,наставља ова часна старина : Милошевићи као и сви становници Брда имају некинурођени понос и неки вид митске храбрости .Искрено назвао бих то инстинктом ка самоодржању још од времена када су Зетском и Лимском долином владали Турци а нас сатјерали у ове гудуре и кланце да гинемо и крв проливамо и косовски аманет чувамо -како о томе дивно пјева наш Његош . Морали смо бити једни са другима ,другар уз друга ,брат уз брата . Чим је Слобо Светозарев спустио слушалицу напустио сам радно мјесто отишао кући и рекао жени која је и сама из ових наших крајева о чему се ради .Нисмо часили ни часа .Сакупи смо дјецу и кренули онако како ми је рекао Слобо Светозарев . Иначе да знате мој и његов отац су браћа од стричева. ,завршио је овај дио излагања о Слободану Павле Стојанов Милошевић .
Нисмо избјегли да га питамо о оцу Слободановом Светозару “ Био је то човјек мимо људи ,не што је мој већ зато што је био прије свега Божији и свој .Са готово знањем свих битних свјетских језика ,он се опредијелио да предаје своје и руски .Мој отац Стојан био је наставник разредне наставе . До назад двије деценије био је жив . Како ја нијесам овдје био због обавеза на школовању а касније и службе , питао сам га о самоубиству Светозаревом . Истини за вољу Стојан и стрика Светозар су се дружили свакодневно . На дан „самоубиства “ Светозаревог неко из државних органа Црне Горе,тадашњег Републичког секретаријата за просвјету, позвао је Стојана ,да хитно дође доље у Подгорицу и ако је био распуст ,вријеме око Илин-дана . Када се враћао на село ,како ми је и сам причао ,бива заустављен у Лијевој Ријеци од стране неких небитних Удбиних жбирева . Ту је држан готово два сата у мјесној канцеларији запиткиван о свему и свачему ,махом и неважним стварима ,да Удбаши добију на времену и оду путем према Требешици послије ликвидације Светозара . Када се приближавао селу чуо је лекек и ридање .Похитао је . Сусрео га је Јован Милошевић „Убише Светозара “ . У кући смо имали карабин . Стојан ,како ми је причао ,ушао је у кућу и латио карабин . Никога у близини није било . Убице су утабаном стазом побјегле ка дијелу Требешице на којем је данас жељезничка станица ,руком нам показује ка доље овај часни човјек према жељезничкој станици Требешица . Даље нисмо жељели причати о Светозару Милошевићу и његовом „самоубиству“,по оној народној паметном доста . Пишући овај фељтон један еминентни Србин којега ћемо за сада учинити анонимним , а који је био у самом врху државне власти СРЈ казао нам је „Тражио сам у свим мени доступним архивама документе о Светозару Милошевићу .Било је неких индиректних информација да су га пратили органи безбједности и да је био „заклети непријатељ народне власти“, али наравно и „потврђени српски националиста“.Светозар Милошевић је био један од најважнијих Васојевића по свим критеријумима. Дуго сам размишљао зашто његов досије није у архиви.
Мислио сам да је предат његовим синовима на увид. Али након што сам прочитао неке ужасне, злонамјерне коментаре о наводном „самоубиству“, било ми је јасно да је досије нестао по наређењу „другова“ у кожним, црним мантилима који су сопствени злочин претворили у морбидну генетику породице. Тиме је Слободан требало да буде уништаван годинама, као „самоубилачки диктатор“.Познати рукопис црногорске у Југословенске Удбе “ Овај еминентни Србин кога смо за сада учинили анонимним а који ће итекако имати што да каже и напише завршава “ Слободан Светозарев Милошевић је био херој над херојима .Он је сам политички кренуо у обрачун са титоизмом .А све око њега и у читавој Србији Титоисти .Прошли све филтере СКЈ .Он је кренуо у задњем моменту јер је Српство било већ полумртво. Ратови у Хрватској и БиХ су помогли да један број Срба схвати да су Срби .Слободан је кренуо када је читаво Српство било Титово када су српска дјечица на питање ко Те родио одговарала , Друг Тито “ .
( крај )
