Пише: Тихомир Бурзановић

Одлука локалне власти на Цетињу да предсједника Скупштине Црне Горе прогласи персоном нон грата – па потом полемика и критике јер није честитао Дан Пријестонице – на први поглед д‌јелује као дневно-политички инцидент. Међутим, у Цетињу ријетко шта остаје у равни пуког протокола.

 Овд‌је се историја увијек умијеша у садашњост, а симболи често говоре гласније од одлука.

Цетиње има дугу традицију отпора. Некада империјама, некада централној власти, а често – сопственим ауторитетима. Парадоксално, кроз историју су Цетињанима знали да „не ваљају“ и они који су данас готово светиње колективног памћења.

 Свети Петар Цетињски, духовни и државни стуб старе Црне Горе, у једном периоду бива принуђен да се склања из самог Цетиња у манастир Стањевиће, јер му тадашњи мештани нијесу признавали ауторитет на начин на који то данас романтизујемо. То није био спор око личности, већ око моћи, утицаја и правца којим друштво иде.

Данас, два вијека касније, име је друго – Андрија Мандић – али механизам је сличан.

Предсједник Скупштине Црне Горе Андија Мандић, као један од највиших државних функционера, у очима дијела Цетиња није прихватљив, не због функције, већ због политичког идентитета, идеологије коју симболизује и наратива који се за њега везује. Проглашење персоне нон грата више је политичка порука него правни чин. Порука да постоји град који себи даје право да бира које државне ауторитете признаје, а које одбацује.

 Шта је ту заједничко?

 Прије свега – Цетиње као симбол отпора централизму и „наметнутом ауторитету“.

У оба случаја постоји дубоко укоријењен осјећај да се аутентичност Пријестонице брани одбијањем оних који, макар и легитимно, долазе са врха хијерархије. Цетиње воли да буде савјест државе, али често по цијену конфликта са том истом државом.

 А шта је различито?

Контекст. Свети Петар Цетињски био је ауторитет који се градио у времену без институција, у држави која се тек обликовала. Његов сукоб са Цетињанима био је унутрашњи, породични готово, сукоб у заједници која је тек учила шта значи власт.

Андрија Мандић, с друге стране, д‌јелује у институционално уређеној држави, са јасним процедурама и симболиком функције. Његов проблем са Цетињем није питање личног ауторитета, већ дубоко поларизованог идентитетског и политичког пејзажа савремене Црне Горе.

 Зато данашња полемика око честитке Дана Пријестонице није суштина, већ симптом.

Када некога прогласите непожељним, не можете се истовремено чудити што се не понаша као пожељан гост. Протокол не може замијенити политику, нити форма може поправити суштински сукоб вриједности. Цетиње ће вјероватно и даље остати град који се спори са државом, понекад с правом, понекад из ината.

Али питање које остаје отворено гласи: да ли се историјска улога Пријестонице брани сталним одбијањем, или зрелом способношћу да се, чак и са онима који вам нијесу блиски, разговара у име државе коју сви, барем формално, дијелимо?

Јер историја показује једно – ауторитети пролазе, али Цетиње остаје. Питање је само по коју цијену.