Пише :Дејан Бешовић
Војвода Радоња Петровић рођен је Косору, Кучи,године 1670.Радоњин отац Петар био је средње дијете Војводе Илика Лалева и ту је титулу држао све до смрти, када је пренио свом брату, свештенику Мирчети. Радоња је тако наслиједио стрица Мирчету као војвода Куча, будући да је чукунунук Дрекалов, оснивача Дрекаловића.Постао је вођа групе брдских племена у данашњој источној Црној Гори познатој као Брда која су се заједно са хабзбуршким српским трупама борила против Османлија, а одобрена му је титула Гувернадура свих Брда од стране Венецијанаца, за које је управљао поштанским прометом са Османлијама. Кнез-владика Василије у својој „Историји Црне Горе“ помиње га „као једног од црногорских команданата, који су се под утицајем владике Данила 1711. године дигли на оружје“ У разговорима са аустријским представницима у селу Тешици код Ниша, који су одржани 24. јула 1737, Радоња и патријарх Арсеније Четврти Шакабента обећали су фелдмаршалу Зекендорфу да ће мобилисати Горјане или Брђане . Кучи би спремили 500 наоружаних људи, војвода Вуксан Војводић из Васојевића 200, војвода Тошко из Пипера 200 а војвода Велимир 180 из Братоножића. Српски патријарх и Радоња позвали су митрополита Саву да се придружи рату против Османлија, али он је био под утицајем Венецијанске Републике и остао неактиван током рата. Радоња је затражио од аустријског фелдмаршала да у случају да побуњеници побиједе, наставе у његовој служби. Док су трајали разговори, у Црној Гори је избио устанак. Побуњеници Радоњини и српске трупе, као и помоћна снага Станише Марковић – Млатишума, напали су локалне Муслимане.Према плану Србије, требало је да заузму сљедећа мјеста: Нови Пазар, Рожај, Бијело Поље и Пећ. У исто вријеме нападнут је и Бихор, гдје су српске јединице допрле до Годијева, у којем је био смјештен штаб српске војске у кући Мустафе Сијарића. Радоња је чуо да ће Османлије у својим будућим акцијама прво напасти Жупљане, који су већ прешли на млетачку страну. У исто вријеме, Радоња је обавијестио интенданта Котора Јеролима Бућа да је Дервиш-паши Ченгићу наређено да се са својом војском окрене из херцеговачког Сањака према Книну, који је требало да нападну; и тај везир-Мустафа-паша с војском других сањака и 4000 Татара, како је и планирано, скреће у правцу Задра. Те информације су вјероватно биле преувеличене.Радоња је умро на планини Јелици 1737. године и тамо је сахрањен. 1766. његов син Григорије, који је постао нишки архимандрит, превезао је његове посмртне остатке и поново их сахранио у селу Бошњаце код Лесковца. У 2014. години поново је ексхумиран и сахрањен у свом рођеном селу Косор.Послије његове смрти за војводу је изабран унук његова стрица Мирчета Мартин Поповић. Радоњина браћа и сестре и њихови потомци наставили су да носе презиме Петровић, док је његово потомство почело да носи презиме Радоњић.
О Радоњи постоје епске пјесме, попут „Устанак седморо Брда и Арбанаса”.Владимир Ћоровић у дјелу Историја српског народа. Портал . стр. 562.пише „Владика Сава, под утицајем Млечана, остао је у том рату неактиван и поред свих позива које су му упућивали патриарх и кучки војвода Радоња Петровић. Арнаутске и турске чете нападале су, после аустриског повлачења, сва побуњена племена, ..Удружење Бошњака поријеклом из Куча објављује . „На челу устанка био је кучки војвода Радоња Петровић. На бошњаке из тих крајева кренула је и српска војска из Крагујевца, појачана са једним одредом полиције коју је предводио Станиша Марковић. Према плану Србије, требало је да заузму сљедећа мјеста: Нови Пазар, Рожај, Бијело Поље и Пећ. У исто вријеме нападнут је и Бихор, гђе су српске јединице допрле до Годијева, у којем је смјештен штаб српске војске у кући Мустафе Сијарића.”- Хајдапаршић, Раиф (1996). Колашинска капетанија и бошњачки народ сте.48 .
Академик др.Расислав Вулев Петровић ,рођен је 1928 .године у Подгорици гдје завршава основну школу и гимназију а Философски факултет одсјек за историју у Београду . Бавио се савременом историјом Српског народа и дао несумњив допринос Српској савременој историји. Био је дописни члан Словенске академије ,наука ,културе и словесности Аутор је више књига од којих наводимо :
-Адам Богосављевић 1972 .године ;Београд 1967;
-Племе Кучи ,1684-1796 ;Београд 1981;
-Завера против Срба ,Београд 1990;
Геноцид са благословом Ватикана ,Нижни Новгород 1992 ;
-Шћепан Мали ,загонетка историје Београд 1992 .г;
–Шћепан Мали загонетка је решена ,Београд 1996 ;
– Владика Данило и Владика Сава ,зборник радова ,Цетиње 1996 .године
– Црногорске усташе ,Београд 1998 .године
Објављивао је научне радове у зборнику САНУ ,зборнику Наука руске академије наука као и готово свим часописима у ондашњој Југославији.Умро и сахрањен у Београду 6.новембра 2003.године . Растислав Петровић писао је и објављивао на десетак свјетских језика .
– проф .др. Драгољуб Петровић рођен у Косору код Подгорице, 20. јуна 1935.године био је српски лингвиста, србиста, слависта и универзитетски професор.Друго од деветоро дјеце Машана Спахова Петровића (1898-1978), земљорадника, виноградара, и Милице (1910-1982), домаћице, ћерке Божине Микова Башовића, официра црногорске и југословенске војске, из Ријеке Пиперске.
Три разреда основне школе учио у Ријеци Пиперској, на Медуну и Ублима, а четврти у Пашићеву-Змајеву, гдје је са родитељима, браћом и сестрама пристигао на Ваведење 1945, у раној фази послијератне колонизације Војводства Српског . Три разреда ниже гимназије са малом матуром заршио у прогимназији у Змајеву, четврти разред више гимназије у Земуну, а остале разреде и велику матуру у Другој вишој мешовитој гимназији “Јован Јовановић Змај” у Новом Саду (1955).Студије на Филозофском факултету, на Групи за јужнословенске језике и југословенске књижевности, окончао 1960. године. По одслужењу војног рока и краћег радног периода у основној школи на Биочу ,крајем 1961. и почетком 1962.године , уписао се на постдипломске студије на истом факултету; магистарски рад под насловом Гласовни систем ровачког говора одбранио је јануара 1964, као први магистар на Универзитету у Новом Саду. Докторску дисертацију О говору Змијања одбранио је 18. јануара 1971. године.У више наврата (први пут 1977) био директор или помоћник директора Института за јужнословенске језике, односно шеф Катедре за српски језик Филозофског факултета у Новом Саду.Највише се бавио српском дијалектологијом и ономастиком, а знатан број радова посветио је проблемима словенске лингвогеографије; из тих области објавио је преко 200 научних прилога.По оцјени академика проф.др.Александра Младеновића (1930-2010), „Петровић је један од најистакнутијих српских дијалектолога, добро познат и у иностранству; много је труда уложио у стручно и научно оспособљавање младих дијалектолога (од којих су неки већ сада запажени научни радници), а својим научним радом трајно је задужио проучавање српских дијалеката“ .Умро је 16.новембра 2024 .године а сахрањен у Леушићима – Горњи Милановац .
( наставиће се)
