Пише: Дејан Бешовић

За крај остављамо и оне најзнаменитије Куче који су обиљежили турбулентну историју овог без сумње највећег и једног од најзначајнијих српских племена.

Војвода Дрекале ( код многих првенствено код Радојице Јовићевића ,професора Старословенске палеографије Београдског универзитета наилазимо на име Дрекаље  ) , изузев мањег броја, један од родоначелника свих братстава племена Кучи.Говорећи о паду средњовјековне српске државе под Турцима, Петар Други  Петровић -Његош је записао стихове који говоре о мрачном периоду који је изњедрио спонтану селекцију непокорних и најборбенијих група и појединаца, који су у Кучком  кршу подно планина Комова и шире немилосрдно настављали своју борбу против Турака до истребљења.

Изузев мањег броја, сва братства племена Кучи потичу од два родоначелника, први војвода од средњовјековне српске лозе Мрњачевића (Старо Кучи) и други од војводе Дрекала (Ново Кучи),како то тврди Радован Богићев Иванов у раду  Племе Кучи

Многим историчарима који су се бавили генеалогијама ових родова и племенских братстава, посао је био олакшан општепознатом кучком традицијом учења потомства свог родослова. Тако је, изучавајући Дрекаловиће, Симо Матавуљ записао: „Тешко да би игдје у свијету нашло кога властелина, који би напамет знао своју књигу родства, као што то свако дијете Дрекаловића, зна своју.“Упркос томе, о загонетки поријекла Дрекалова бавили су се многи историчари (Марко Миљанов, Јован Ердељановић, Томо Ораовац, Јован Ровински, Стеван Дучић,Растислав Петровић ,Илија Петровић ,Селами Пулахи,Радун Мићковић ,Божидар Шекуларац , и још многи други .) износећи разне «теорије» ко би Дрекале могао бити, и побијајући наводе једни друге. Међу Кучима је најраширенија поставка кучког предања које је изнио Марко Миљанов Поповић у својој књизи „Примјери чојства и јунаштва“ а то је да је Дрекале син Јована Ђурађева Кастриотића, заправо унук Скендербегов . Наиме, Јован је био ожењен Јерином, ћерком српског деспота из династије Бранковића. Пред налетом Турака, Јован одлази за Италију остављајући за собом бремениту супругу. Она се у прво вријеме склања у Кастрате, а онда бежећи испред Турака стиже у Куче, у село Безјово. Ту наилази на гостопримство код војводе Никезе Марина (Мрњачевића) за којег се касније удаје и рађа сина Дрекала. Но, ово предање наилази на неслагање, јер је између Јована Кастриотића и Дрекала размак од 147 година, или пет пасова. Још једна потврда да Дрекале не може бити од Кастриотића је документ који потврђује да је Јован Кастриотић  заједно са супругом, пред очеву смрт отпутовао за Италију,како то тврди Милош Миљанов Јокановић, Племе Кучи, Етничка историја .

Друга, ништа мање заступљена хипотеза  је да је Дрекале син Никезе Марина, што Стеван Дучић с разлогом наводи у својој књизи „Живот и обичаји Куча“. Наиме,он каже“ када је турски везир позвао Дрекала у Скадар да распозна неправедно посјечене главе извесних Куча, Дрекале следећим речима препознаје главе: «Ово је глава мог брата Радичка Никезина, а ово главе мојих рођака Вучице Иванова и Гвоздена Лекочева!“ У овој поставци, остаје непознаница орођавање Никезе и Дрекала.

Трећа теза је да је „Дрекале син ћерке арбанашког кнеза Мартин Ђона из Селце у Климентима, која је, будући трудна, побјегла из Селца у Куче у тамо у кући Никезе Марина родила сина којег је војвода Никеза усвојио. Но, у то вријеме Селца није била мање сигурна од Куча, напротив, географским положајем Клименти су били далеко заклоњенији и неприступачнији од Куча. Такође, у овој тези остаје спорно Дрекалово војводство, које се тада насљеђивало,каже Миљан Милошев Јокановић, у свом раду  Племе Кучи, Етничка историја.

Четврта теза је „да су преци данашњих Дрекаловића из истог српског влашког племена, из источне Србије, истовремено населили територије данашњих Куча, Пипера и Братоножића Успостављањем турске окупационе власти и онемогућеном комуникацијом међу племенским полуномадским сточарима, долази до подвојености племена, од којих један део у низини Кома формира катун Петровића (који се приказује као новостворен у Дефтеру Скадарског санџакбега 1497 године, док га није било 1485. године) из којег ће се, по многим казивањима изњедрити лоза Дрекаловића ,а заступа је Илија Машанов Петровић у раду Ка пореклу Дрекалову-по књигама староставним.

Пету тезу заступају  Радун Мићковић и Божидар Шекуларац када кажу да је Дрекале „Католик који је стицајем несрећних околности из околине Скадра тј Купленика дошао у Безијово и ту био на силу прекрштен од стране Братоножића “ .

По нашем скромном мишљењу свака од постављених теза је по мраку тужно тумарање и самохвалисање јер ни једна од хипотеза  није заснована на реалним историјским изворима и чињеницама . Ратислав В. Петровић у свом раду  Племе Кучи 1684-1796 наводи:  По нама Војвода Дрекале ( код неких аутора и Војводич Дрекаљ) је знаменита српска историјска личност “ .Ово мишљење дијелимо Васо Чубриловић у раду  ‘Постанак племена Куча, Зборник Филозофског факултета у Београду, књига XXI-1, Споменица Виктора Новака, БГ 1963 каже : „Према индиректним историјским подацима, Лале Дрекалев рођен је oкo 1557. године. Од њега потиче цело братство Дрекаловића које се јавља у Кучима.“

Селами Пулахи ,каже у тумачењу Скадарског Дефтера „Дрекале је родоначелник Арбанаса – Малисора а свакако да треба дубље проучавати његову личност и дјело .“Колико је нама познато из доступне литературе као и из архивалија Београда, Цетиња ,Скадра и Тиране војвода Дрекале је био по рођењу православни Србин којега су покрстили агресивни римокатолички монаси из Куле Рашке код Скадра који ,како каже Љуиђ Гуракући „брисаху све што бијаше православно и српско и приписиваху га безбожним и одрођеном палим  Западу „ – Ђуиђ Гуракући „Стварање савремене Албаније“ – Скадар 1955 .године .Овдје ћемо се зауставити не желећи да који многи прије нас износимо „револуционарне историјске хипотезе „ ,које за науку немају никакву употребну вриједност. 

                        (наставиће се )