Аутор: Тихомир Бурзановић

У Црној Гори питање заступљености Срба у државној управи није тек технички проблем запошљавања, већ дубоко идентитетско и стратешко питање које се деценијама обликовало у политичком оквиру. Срби, који чине значајан дио становништва, и даље су видљиво потзаступљени у кључним државним институцијама – од дипломатије и образовања, до безбједносних структура и управних органа. Узроци овог стања нијесу површни, нити се могу свести на једну одлуку или једног актера. Напротив, ријеч је о систему који је дуго одржаван, учвршћиван и чуван, без значајних покушаја корекције.

Први и највидљивији извор проблема налази се у периоду дугогодишње апсолутне доминације једне политичке структуре која је државну администрацију доживљавала као инструмент политичког и идентитетског обликовања друштва. У таквом моделу, предност при запошљавању није имала стручност, него припадност и лојалност. Срби, као бирачко тијело које већински није подржавало такву власт, доживљавани су као политички непоуздани и самим тим гурнути на маргине система.

Други узрок је сам начин на који је у Црној Гори формирано запошљавање у администрацији. Институције су временом постале продужена рука партијске мреже. Од конкурса до комисија, од ранг-листа до распоређивања — све је било подређено политичком интересу, а не меритократији. Када се на то дода идентитетска димензија, резултат је био јасна структурална дистанца према Србима као кадровском корпусу.

Међутим, било би погрешно свести одговорност само на државни апарат. Српске политичке и друштвене структуре нијесу на вријеме развиле организовани и системски приступ стварању и образовању кадрова. Док су се други бавили стварањем институција, школа јавне управе, програма стипендирања и мрежа у државној служби, српски политички фактори су често били заокупљени симболичким темама, литургијско-политичким питањима и краткотрајним изборним циљевима. Недостајало је дугорочно планирање.

Питање заступљености у администрацији рјешење има — али оно није експлозивно, него техничко и упорно.

Ако се жели стварна корекција, потребно је:

Законски уредити пропорционалну заступљеност у државним органима, у складу са пописом становништва и европским стандардима мултиетничког управљања.

Реформисати систем запошљавања тако да конкурси буду потпуно транспарентни, дигитални и јавно надзирани.

Створити кадровску базу кроз стипендије, специјализације, јавне управне академије и менторску подршку.

Усагласити политичке структуре Срба око минимума заједничког д‌јеловања — професионална, не конфликтна стратегија.

Деполитизовати идентитетске теме унутар институција, јер државна управа не смије бити чувар националних митова, него сервис грађана.

Суштина је једноставна: без образованог, организованог и подржаног стручног кадра, нема повратка Срба у институције. Без правила и транспарентности, институционална неравнотежа наставиће се и под новим владама.

Ако се ово питање не ријеши, Црна Гора ће дугорочно остати друштво са дубоким унутрашњим неповјерењем, подијељено између административне структуре која не одражава реалан идентитетски састав државе и народа који ту државу сматра својом. Рјешење постоји. Оно је политичко у намјери, али институционално у реализацији. Само тако се демократија претвара у систем, а држава у заједнички дом.