Пише:Дејан Бешовић

Друга хипотеза коју заступа Предраг Т. Шћепановић да су Васојевићи и њихови помагачи из околних племена, након злочина Срезојевића на Кумовском гробљу, побили све одрасле чланове породице Војводе Иваниша Срезојевића као и остале Срезојевиће који су учествовали у злочину, а да су њихова дјеца поштеђена, и да су их Шћепановићи у Међуријечју усвојили. Ова хипотеза може бити тачна, под условом да се нико од Срезојевића, који су претходно учестововали у злочину, није на вријеме склонио из Роваца, док је асимилација појединих Срезојевића међу Шћепановиће и/или усвајање дјеце већ доказана разним историјским ,антрополошким и етнолошким  анализама.Примјетна је у пјесмама још једна контрадикторност, да је Војвода Иваниш Срезојевић, који је по предању важио за великог јунака, али који је уједно био и суров и немилосрдан (сравни :  Морача, Ровца, Колашин од Ранка Раосављевић), предао не само свог зета Турцима, већ и своју ћерку и унуке. Војвода Иваниш, који се брутално свети на мјесту које ће се касније назвати Кумовско гробље, за побијене чланове своје породице, је човјек коме је породица на првом мјесту. Толико је заштитнички настројен према својој породици, да када страдају чланови његове породице, он не може да контролише бол, тугу, бијес и потребу за осветом због њиховог страдања и чин крштења дванаесторо деце Васојевића претвара у страшну крвну освету. Због породичне трагедије, крши моралне кодексе који су темељ хришћанства, јер страдају невина дјеца Васојевића. При томе то чини не марећи  за посљедице тога чина, не само по њега већ и за његово цинело братство и потомство . Дакле, такав човек не предаје чланове своје породице никоме, па ни Турцима, па ни ћерку Стану ни унуке Васојевиће.

Предраг Т. Шћепановић нам је поменуо дјело хроничара Радомира Ђоровића и предања братства Дабетића исељених у Никшићкој Жупи у село Мораково, по коме Станојева дјеца нису убијена већ су се иселила у Никшићку жупу у другој половини 17. вијека, што такође говори да предање Васојевића о страдању дјеце Станоја Николића Дабетића није тачно.

Додатно, Предраг Т. Шћепановић нам је указао да је Комнен Кољевић по предању и родослову братства Миомановића, дједа од Вука Брајотића, који је живио у првој половини 18. вијека, што значи да Комнен Кољевић није ни живио у периоду владавине Војоводе Иваниша, нити је учествовао у злочину у цркви у Међуријечју, тако да он није ни могао да убије Војвoду Иваниша, како је опјеван у пјесмама Васојевића.У песми „Шта освета чини“, коју је записао Вук Стефановић Караџић, се много више ствари разоткрива.Као што смо већ навели, Васојевићи долазе пред дворе Иваниша гдје се веселе Турци и двори их, са све дјететом у рукама снаха Војводе Иваниша, Комненија рођена сестра покојног Васојевићког војводе Станоја Николића Дабетића и његовог брата који иде да се свети, Оташа Николића Дабетића. Ово је прва контрадикторност, јер се знало шта су Турци радили српским женама, поготово млађим женама и нико није био луд да их излаже њима. Једноставно, мајка са бебом у наручју нема шта да тражи међу гостима Турцима. Уз анализу дату у претходном дијелу текста, очигледно је да Турака овде нема, али исто тако закључујемо на основу овог податка, да је и очигледно да се у тренутку извршења освете Васојевића, дешавао неки свечани породични чин, гдје нису присуствовали само мушкарци, већ су присуствовале и жене и дјеца, а то је по већ изнијетој хипотези чин крштења бебе у цркви у Међуријечју.

У песми „Шта освета чини“, коју је записао Вук Стефановић Караџић, се много више ствари разоткрива.

Очигледно је да је хипотеза коју смо успоставили у поменутом догађају , након ове анализе још вјероватнија и да је “Павлица”, највероватније Млађен Срезојевић, међутим, са њом се отвара још једна хипотеза, да је Војвода Иваниш био Млађенов прадједа. Уколико је ово тачно, предак који је усвојио Млађена прије заједничког исељења из Роваца, био би Иванишев син или унук по бочној линији (подсећамо на резултате WGS тестова по којима је заједнички предак Млађеновића и Главоњића из Бистрице рођен у другој половини 16. вијека, а то је управо у периоду рођења Иваниша Срезојевића, као и наше до детаља разматрано  предање, да је Млађен пронађен као беба негдје на стратишту и да га је предак Главоњића усвојио.

Дакле у склопу изнијетих хипотеза, Војвода Иваниш Срезојевић и остали Срезојевићи, укључујући и друге његове синове и унуке, дошли су чим су чули за злочин у цркву и затекли масакр породице. На стратишту су нашли живу бебу „Павлицу“, коју је усвојила најближа бебина породица, његов прадједа Војвода Иваниш Срезојевић и породица његовог другог сина, рођеног брата „Павличиног“ дједа. Нешто касније, преци Главоњића усвојеном дјетету „Павлици“ на новом крштењу су дали име Млађен (дијете је на претходном крштењу прије самог масакра можда добило и друго, непознато име.Писац Стеван Поповић у књизи „Ровца и Ровчани у историји и традицији“ спомиње да је Которанин Марјан Болица у свом опису Санџаката скадарског из 1614. године навео да је на почетку владавине, под својом командом Војвода Иваниш Срезојевић у Ровцима имао 120 наоружаних људи“. Помиње се и да сачувана традиција говори о снази Срезојевића, који су пред црквом у Госпођину Пољу, гдје су се одржавали племенски зборови, сами вјешали 70 мачева (то би представљало  скоро двије трећине Ровачке популације). Срезојевићи су вјероватно и преузели Ровца, тако што су природним прираштајем и могућом чињеницом да су им се више рађала мушка деца постали доминантни у Ровцима.У Српским  динарским крајевима, значај крвно-сродничких веза одавно је познат не само као специфична и природна веза већ и као „света“ веза између људи. Зато су често постојале забране сродничког спајања  чак и међу „рођацима“ који су се могли сродити браком а камо ли овакво бруталним убиствима . И нигде у нашој земљи терминологија сродства није тако развијена и богата као у зони наших ранијих брђанског  племена. То је свакако и да би се ендогамне брачне везе браниле дуже вријеме. Понекад се ове забране протежу на дуги низ генерација. Али ни то није увијек довољно за доношење тезе о тзв Кумском масакру у Ровцима  . Зато се људи „сроднички паре“ на фиктиван и ритуалан начин. Наиме, они који постану браћа пију кап крви једни од других. Таква ритуална веза се чак сматра „јачим“ сродством од крвних веза. Јер, како се каже, „брат је сродник по крви, а брат по крви и по Богу“.Отуда смо слободни да хипотезу историјски и научо неутемељену на Кумском пољу у Ровцима у цјелости одбацимо .

                            (наставиће се)