Већ скоро 34 године породице војника који су били жртве стравичних мучења у логору Лора код Сплита, из такозване никшићко-шавничке групе, трагају за пуном истином и правдом. Њихов једини гријех је што су се уредно одазвали на војни позив и отишли на пут без повратка. Заробљени су од стране хрватске полиције и припадника ХВО у Мостару 9. априла 1992. године. Након 18 година, 5. марта 2004. године, у Никшић су допремљени посмртни остаци резервиста ЈНА из никшићко-шавничке групе, које су оружане снаге Хрватске и ХВО заробиле у Херцеговини, а потом их утамничили и до смрти мучили у блоку Ц логора Лора код Сплита.

Бојовић раније саслушан у СДТ-у

Једини преживјели логораш Лоре, Веселин Бојовић саслушан је раније у Специјалном државном тужилаштву, гдје је, како је рекао, говорио о мучењима логораша, који су касније свирепо убијени. Међутим, тужиоци до данас нијесу ништа предузели по овом питању, а разочарења оваквим (не) поступањем надлежних не крију породице страдалих војника.

Потпуно сам разочарана, јер сваким даном када се помиње логор у Морињу, жртве које су бестијално мучене и убијене у Лори, међу којима је и мој супруг Ратко, од своје државе, која их је послала у рат, и мртви доживљавају велико понижење, каже за „Дан“ Радмила Симовић.

-Испада као да је мој супруг Ратко са својим саборцима отишао да краде или да је направио неки страшни злочин, а не да му је ова држава уручила војни позив, на који се морао одазвати, да иде на ратиште. Треба ли још једном да поновим каква су мучења и понижења доживјели док их нијесу убили. Ја нијесам против тога да се финансијски обештете људи који су били притворени у војном затвору Морињ, али они су се сви живи и здрави вратили кући. Боли ме ћутање наших званичника, они не помињу своје сународнике страдале у сплитској Лори. Да није новинара који помињу наше мученике, вјерујем да, осим породица, нико не би ни знао да је чета младих момака из Црне Горе, на највећим мукама, прије 34 године страдала у сплитском војном казамату, каже Симовић.

Како је додала, испада да је црногорску власт срамота од тих људи, који ништа лоше нијесу урадили, осим што су се часно одазвали на позив своје државе.

-Тешко ми је да причам о томе, али морам рећи да од свих костију мученика из Лоре које су донесене у Никшић нијесу могла саставити два људска скелета. Има још Црногораца који су, исто као припадници никшићко-шавничке групе, заробљени у Босни, а њихови посмртни остаци нађени су у Сплиту. Данас су толико понижени страдалници из Лоре, њихове породице и потомство да је то катастрофа. Нијесам могла да схватим, нити да замислим да живот страдилих момака у Лори вриједи 60 процената од основице инвалидске пензије, тако пише у рјешењу. Године 1998, та породична ивалиднина износила је 300 еура, то је тада било солидно примање, да би данас послије свих повећања износила 513 еура. Према томе, живот момка од 27 година, који је на позив државе отишао у рат и погинуо, вриједи 60 процената основице породичне инвалидске пензије. Заиста, заиста понижавајуће, нагласила је Радмила Симовић.

„Надала сам се да ће се држава мало боље однијети према породицама црногорских младића“

Послије оволико година и деценија више се ничему не чудимо. Када је у августу 2020. године дошло до промјене власти, били смо препуни наде, али смо убрзо схватили да се ништа неће промијенити, каже за „Дан“ Славица Зиројевић, супруга Боривоја Бела Зиројевића, који је на најсвирепији начин мучен и убијен у злогласном сплитском војном логору Лора.

-Када је почетком ове године у Скупштини усвојен Предлог закона о борачкој и инвалидској заштити (ЗОБИЗ), коначно смо схватили да се он уводи да би се њиме обухватиле цивилне жртве рата, а не они младићи који су на позив државе отишли у рат и који су страдили по ратиштима и казаматима. Нијесам против да држава обештети оне људе који су деведесетих година били притворени у војном затвору Морињ, али је испод сваког нивоа и људског достојанства да ја примам мало преко 500 еура породичне инвалиднине. Искрено да кажем, нијесам ни превише очекивала, али сам ипак мислила да ће се држава мало боље понијети према породицама црногорских младића који су животима платила лојалност овој држави, односно тада заједничкој држави са Србијом, истакла је Славица Зиројевић.

Подсјећа да су из војног логора Морињ сви изашли живи, а из од оних који су свирепо мучени и уморени у Лори породице су мало шта имале и да сахране.

-Ни по чему се не могу поредити Морињ и Лора. Можда је неко вербално малтретиран у Морињу, а тешко је ријечима описати на каквим су мукама мој супруг и његови другови душе испуштали. Толико су били мучени и мрцварени да су молили да их убију, како би им муке прекратили. Више на можемо слушати да нам се помињу наши мученици страдали у Лори, то нас све више вријеђа, јер нико ништа не предузима како би се њихови џелати казнили макар и приближно колико су заслужили. Јесте заиста посланик Милан Кнежевић у више наврата помињао страдалнике из Лоре и бунио се зашто он није члан комисије за преговоре, напомиње Зиројевић.

Додаје да су се они више и помирили да ће све остати по старом.

-Само када помислимо шта је наша младост доживјела, у мени се јави невјерица и тотално разочарање, а како и неће када шеф хрватске дипломатије усред Црне Горе чак и негира да је постојао војни логор у Лори, револтирана је Зиројевић.

Породице поручују надлежнима да макар престану да причају о Лори

Породице страдалих Ратка Симовића и Боривоја Зиројевића поручују институцијама система и државним челницима да коначно престану да причају о Лори, јер ће им тако бити лакше.

-Онда ћемо коначно знати да је завршена и ова за нас претужна и сурова прича, истичу чланови породица црногорских резервиста који су свирепо мучени и убијени у хрватском војном затвору Лора.

извор: дан