Пише: Др Миша Ђурковић
Последњи текст објављен на овим странама донео је у наш јавни простор одређене информације које нигде друго не можете да нађете и нацртао правац у коме ће се одвијати процеси у наредних шест до десет месеци у Србији и Републици Српској. Због тога сам доживео салве увреда, прозивања и оптужби разног типа. Дојучерашњи сарадници и, како сам мислио, пријатељи, којима сам помагао читавог живота, олајавају ме где год стигну, пљују ме ботови и власти и „студената“, опет сам „непријатељ Српске“ итд.
Но, као неко ко је у јавној сфери скоро тридесет година, навикао сам се на такве ствари и не додирују ме превише. Ове речи пишем најпре да бих охрабрио огромну већину обичних људи, неорганизованих, у чије име одавно нема ко да говори на политичкој сцени, а нажалост све мање и у јавном простору уопште.
Режимски и опозиционо-студентски медији су у једном сложни, а то је да се изврши остракизам над свима који одбијају да се сврстају у вербални грађански рат. Стога оно што и о једнима и о другима заправо мисли огромна већина народа не можете да прочитате или чујете било где.
Еволуција лика
О таквом стању и о таквим поделама и трагедијама у нашем народу писао је један фантастичан човек пре тачно четрдесет година. Ове године, наиме, навршавају се четири деценије како се појавио највећи културни земљотрес у другој Југославији, роман Данка Поповића Књига о Милутину. Овај роман је вероватно највише уметнички и политички оспоравана књига током свих ових година. Упркос томе продат је у преко пола милиона примерака, постоји небројено регуларних и пиратских издања и без обзира на тотални остракизам Данка за живота и после смрти из наших мејнстрим медија, сага о Милутину наставила је да пулсира међу народом.
Лик Милутина се први пут појавио у новели о Милутину у збирци приповедака Кукурек и кост 1976. године. О томе је недавно писао Драган Хамовић упоређујући овог Милутина са његовом еволуцијом до каснијег романа. Данко је у датом периоду озбиљно радио на студијама српске историје, са посебним акцентом на српску револуцију из 1804. године.
Први резултат је била легендарна тв драма Карађорђева смрт из 1983. године за коју је он радио сценарио, уз режију Ћорђа Кадијевића. Ту је уведена чувена подела са Марком Николићем и Александром Берчеком, али и и сјајно описана српска и међудинастичка дилема о томе којим путевима и методама изборити државу и ослобођење.
Следећи корак за обојицу аутора требало је да буде рад на серији Вук Караџић. Но „другови“ су након Карађорђа сугерисали Кадијевићу да је све то одлично, али да би било добро да се Данко искључи, те да они имају свог сценаристу. Овај је као што је познато на то пристао, узео пуно материјала који је Данко већ био припремио и са Милованом Витезовићем реализовао пројекат који је вероватно наша најбоља играна серија икада.
Део тога је међутим завршио у роману Господари који је објављен исте године кад и Књига о Милутину. Али је фокус преиспитивања митова о југословенству, комунизму, и правцима развоја Срба у двадесетом веку бачен на овај невероватни роман који делује као да је изливен из комада, без иједне сувишне речи или епизоде.
Историја шумадијског сељака
Књига је написана у облику сказа. Солунац, стари шумадијски ратник Милутин Остојић Ћора, кога су „ослободиоци“ из 1944. ставили у затвор због откупа, прича своју историју човеку са којим се тамо налази. Прича почиње са сарајевским атентатом и мобилизацијом, а завршава се његовим последњим трагедијама губитка сина јединца на Сремском фронту и хапшења због оптужбе да није предао своје жито за откуп. Последње поглавље у коме се говори о томе како је Милутин завршио прича његова жена Живана.
Непретенциозно и једноставно испричана лична историја типичног шумадијског сељака доноси међутим преиспитивање великог броја табуа које је комунистичка власт, а и она пре ње, одржавала. Најпре југословенства. Насупрот узјапуреној интелигенцији која машта о обједињавању Јужних Словена иако многи од њих тада јуришају на Србију и кољу и силују своје саплеменике, Милутин рационално пита што они тамо не дигну устанак, и да ли они заиста желе да их се ослобађа од аустријског цара кад ратују против нас. Милутин детаљно описује албанску голготу и пита се да ли нам је све то требало, да сатремо толики народ и толику стоку. То су оне чувене реченице да народ није као трава па све више расте што га више косиш.
Симболички, Милутин око губи од метка који је испалио управо неки од тих нових Југословена као добродошлицу српској војсци која протерује Германе. Успут сазнајемо како су се према нама и нашој деци понашали Арнаути, и све друге комшије које је требало да волимо преко братства и јединства. У новој држави солунац је дочекао да га у полицијској станици малтретира и испитује баш један од тих против којих је ратовао бранећи Србију.
Други део трагедије односи се на начин на који се грађански рат водио међу самим Србима. То су страшни описи буквалног братоубилаштва, очева који се одричу синова, међусобног клања између дојучерашњих школских другова, борбе не само између партизана и четника већ и међусобног убијања између бахатих локалних четничких команданата који се боре за моћ и престиж итд.
Насупрот стандардних булажњења критичара како је ово повампирење четништва, Поповић је изузетно диференциран и суптилан у приказу контроверзи оба покрета. Ту је оно сјајно место при крају романа када се Ћора брецне на четника кога је послао Лазар Чарапић, у коме говори о томе колико је четнички покрет својим грешкама и будалаштинама допринео и својој и општој српској пропасти.
Више од свега, ово дело је омаж и посвета мученом српском сељаку, слободару, тежаку, који гунђа и размишља, али све своје обавезе према земљи, природи, држави и народу испуњава без поговора, трудећи се да сачува образ и да се не огреши о Божје и људске моралне законе. Он је мудар, суздржан, онај који људе смирује, теши, подучава, охрабрује и подстиче да иду напред упркос трагедијама. Милутин губи живот јер чак и затворски кукуруз окопава најбоље што може, грдећи битанге што не раде посао како треба. Биљка је ствар божја, она храни и човека и говече и црва и не сме се према њој односити без поштовања.
Неговање успомене
Књига о Милутину је први јавни удар на табу Сремског фронта. Драган Крстић се у Психолошким белешкама често враћа на тај мотив као на једну од највећих српских трагедија, односно злочина које је Титов режим извео над невином српском децом. Дакле скоро 30.000 њих је без адекватне обуке покупљено, наоружано и бачено на елитне немачке и усташке јединице у сремско-славонској равници где су кошени као снопље. Немали број није био ни пунолетан. Заправо тек после Књиге о Милутину о томе почиње јавно да се говори и држава почиње да гради данас заборављени меморијал Сремског фронта.
Милутин отвара и питање о томе шта је за нас била 1944. и какво је то „ослобођење“ које је у солунцима и њиховој деци видело највеће непријатеље.
Игор Ивановић је с правом предложио да се у Београду подигне споменик Милутину, који ће нас подсећати ко смо, шта смо и ко је ову земљу подигао и бранио. Но осим што је посвета тим стварним незнаним јунацима, Књига о Милутину је предивна посвета српској жени. Она је тамо носилац морала, образа, штедње, топлине, бриге, неко ко храбро и рационално решава најтеже ситуације, и чува кућу на својим плећима док мушкарац ратује и зарађује.
Књига је наравно дочекана на нож од изласка до данашњих дана. У Политици је почетком 1986. објављен бруталан памфлет против ње, а ови домаћи носиоци усташко-комунистичких идеја и југословенства потрошили су тоне папира да покажу како је то уметнички безвредно дело, затим како је то просто бедна варијација Ћосићевог Времена смрти, и коначно наручени памфлет српских служби, нешто што је, попут Меморандума, имало функцију да пробуди национализам и покрене нове ратове.
Данка сам упознао негде 2006. године и имао сам прилике да га повремено виђам до смрти 2009. године. Након болних искустава које је имао са Драшковићем, Комненићем и другим актерима који су дане проводили са њим под липом испод Букуље, а затим продали све, значило му је много да види како се подиже нова, другачија генерација националних интелектуалаца који преузимају стег борбе за оно што је он будио.
У ових 16 година наставили смо такође да помажемо неговању успомене на њега и његово дело, о чему се пре свега брине син Жика и његова породица. Данко почива у порти Буковичке цркве, исте оне где је службовао његов предак прота Атанасије који је заклео Карађорђеве устанике. Недалеко одатле, полако се развија легат са библиотеком и рукописима. Манифестација Под липом доноси сјајне програме не само о Данку и његовом стваралаштву. Летос је у дворишту пред око стотинак људи емитован нови материјал о порушеним српским светињама Нинослава Ранђеловића и одржан одличан разговор са нашим интелектуалцима са Космета.
Наравно, највећи посао је урадио Ненад Јездић са страшном монодрамом у режији Егона Савина. Он је заиста достојан нивоа највећег српског глумца Бате Стојковића кога је Данко желео да види у улози Милутина. Ово је већ годинама најтраженија представа у Београду, а Ненад спрема и други део, радећи полако и на играној серији.
Доктор Драган Хамовић ових дана организује први велики научни скуп посвећен Данку Поповићу, са великим бројем угледних научника, не само из области критике и студија књижевности.
Уз Божју помоћ, проћи ће и остаци комунистичке окупације и дочекаћемо да Милутин уђе у школски програм, а да се на Данков гроб и у легат у кући Поповића иде на ходочашће. (Узгред, на пар стотина метара налази се и кућа у којој је држан и мучен митрополит Јоаникије Липовац чије се кости налазе негде на Букуљи.)
Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
