Пише :Дејан Бешовић
Александар Саичић се родио у Виницки, код Берана. Био је син Васа Саичића, команданта у црногорској војсци, а имао је и стрица Тодора. Основну школу је завршио, а гимназију уписао на Цетињу као питомац књаза Николе. Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд гдје похађа Пјешадијску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори гдје је постављен за ађутанта Васојевићке бригаде. Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Истанбул-Цариград гдје ступа у турску војску као поручник царске гарде гдје службује три године.Учествовао је у Руско-јапанском рату. Црногорски одред у том рату је предводио Јован Липовац. Лексо је остао упамћен јер је 1905. убио јапанског ратника у двобоју пред битку. Иако се говори да је побиједио самураја, они су укинути у Јапану укидањем феудализма 1871.године . Због ове побједе одликован је руским ордењем. Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственског (Рожественский, Зиновий Петрович) и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији је унапријеђен у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског змајског пука. Сабља којом је савладао јапанског ратника данас се чува у Војном музеју у Москви.Своје успомене и утиске из рата је прибјележио у једној књизи.Нешто прије априла 1911. је у црногорском двору у Цетињу избио пожар, а Лексо је у покушају да спаси неке књиге скочио са другог спрата и тешко се повриједио, а затим и разболио. Током његове болести га је лијечио војни лекар др Мило Иличковић. За његово здравље су се редовно распитивали чланови владајуће династије краљ Никола, краљица Милена и престолонасљедник Данило, док су га скоро свакодневно посјећивали кнез Мирко са супругом Наталијом, кнез Петар и кнегиња Вјера. Поред њих, редовно га је посећивао и посланик Аустроугарске барон Владимир Гизл фон Гизлинген са супругом. Кнез Петар га је на сам дан смрти пар пута посјетио, и са њим разговарао.После дужег боловања преминуо је у сриједу увече 19. (6) априла 1911. у Цетињу.Четири дана послије њега је у Никшићу преминуо Стојан Ковачевић, један од вођа Херцеговачког устанка. Саичић је сахрањен у петак ујутру уз велико присуство грађана. Сахрани су између осталих присуствовали и најмлађи син краља Николе принц Петар, министри актуелне владе Лазара Томановића, посланик Аустроугарске барон Гизл, пуковници Потапок, Егорјев и Колосов, цијели официрски кор и чета питомаца официрске школе. Капетан Ђорђе Драговић је на гробу одржао опроштајни говор.
Гавро Вуковић -Вешовић рођен је у Лијевој Ријеци , 1852 .године био је први дипломирани правник из Црне Горе и дугогодишњи министар иностраних дјела Књажевине Црне Горе од 1890. до краја 1905. године.Гавро Вуковић је био син црногорског сенатора и војводе брђанског племена Васојевићи, Миљана Вукова. Његов брат је био Тодор Вуковић. Лазар Томановић је о Гавру записао да му је он рекао како је Петар Вукотић књаза Николу наговарао да умјесто њега (који је Васојевић) узме у службу Лазара Томановића, који је поријеклом с Чева, а био је Србин-Приморац из Лепетана. Био је ожењен сестричином црногорске књегиње.Гимназију и права на Великој школи је завршио у Београду. Био је у младости слободоуман, мислио и писао у духу Светозара Марковића. Добио је током студија академијину награду. По повратку из Србије у Црну Гору се отресао нових мисли и постао судија Високог суда. Био је човјек од највећег повјерења књаза Николе, и министар спољних послова 17 година. Замијенио је у том звању покојног војводу Станка Радоњића. Од 1906. до 1908. био је предсједник Државног савјета. На овој дужности је пензионисан. Два пута је биран за народног посланика и то 1906. и 1914. године. У Краљевини СХС политички је ангажован као један од првака Црногорске федералистичке странке. Вратио се 1917. године из интернације. Објавио је 1941. године своје мемоаре.
Тодор Миљанов Вуковић-Вешовић је био црногорски бригадир, заповједник Васојевићке бригаде. Рођен је 1853. у Лијевој Ријеци у породици војводе Миљана Вукова Вешовића. Рођени брат му је Гавро Вуковић, црногорски дипломата и министар иностраних дјела.
Тодор Вуковић је као командант Горњовасојевићко-лијеворечког батаљона учествовао у Црногорско-турском рату у биткама код Невесињске касабе, Вучјем Долу, Буковој пољани, Морачи и 1878. у борбама око Бара и Улциња. Приликом реорганизације црногорске војске 1881. унапријеђен је у чин бригадира.
Миљан Вуков Вешовић , војвода, сенатор Лопате, Лијева Ријека, 1820 – ?, март 1886. Од ране младости је учествовао у четама које су браниле Србе од турских зулумћара, а већ у 18. години добио је барјактарство. Његош га је побратимио са синовцем Данилом, будућим књазом Црне Горе. Његово везивање за Цетиње није у Лијевој Ријеци прошло без отпора, али је успио да, уз подршку игумана Мојсија и других угледних првака, племенску матицу одвоји од Куча и Скадра и трајно је присаједини Црној Гори. Предводио је устанике у боју с Турцима на Полимљу 1854, гдје су васојевићки и србљачки прваци из Хаса, уз помоћ одреда Морачана, успјели да нанесу тежак пораз турској војсци и одбране манастир Ђурђеве Ступове. Племенски главари су 1857. прогласили присаједињење црногорско-брдској држави, а књаз Данило је Миљану Вукову додијелио звање војводе, а 1858. сенатора. Заједно са војводом Новицом Церовићем, Вуков . је 28. VII 1858. разрушио турски град Колашин. Тада су велесиле донијеле одлуку о разграничењу Црне Горе и Брда с Турским царством (1859) по којој је црногорска државна територија у долини Лима проширена до Злоречице, Лима, Требачке ријеке и планине Бјеласице. Ослањајући се на духовно искуство игумана Мојсија, свештенство и главаре, Миљан Вуков је успио да знатан број исламизованих породица из васојевићких братстава без принуде врати у православну вјеру. Формирао је и Васојевићки суд са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, који је судио по Даниловом законику из 1855. и обичајном праву,Васојевићих племена .Командујући Васојевићким одредом (око 4.000 војника) он. је у прољеће 1862. однио двије велике побједе: на Превији, над војском генерала Хусеин Авни-паше; а у Будимљи на Рудешу, Полици и Бијелом Пољу над Селим-пашом. Турске снаге су успјеле ипак да спале и Ђурђеве Ступове и сва села у Горњем Полимљу, али је Миљан Вуков онемогућио продор турске војске ка Лијевој Ријеци, Спужу и Подгорици. Потом је са три батаљона пошао у помоћ црногорској војсци и борио се на Метеризима и у Команима против армије Омер-паше Латаса која је наступала ка Цетињу. Шездесетих и 70-их година Вуков је одржавао тијесне политичке односе са Србијом. Од књаза Александра Карађорђевића добио је и новчану помоћ, а 1861, по налогу младога књаза Николе и његовог оца војводе Мирка, послао је одред од 260 војника у Србију показавши да је могуће, преко Рашке области, остваривати и непосредну војну сарадњу Црне Горе и Србије у циљу ослобођења српског народа од власти Османлија. Црногорски двор није радо гледао на везе између војводе Миљана и званичника у Србији. Осим тога он се, са војводама Марком Миљановим, Пеком Павловићем, Јолем Пилетићем и другим угледним првацима, критички односио према аутократској владавини књаза Николе, па је то било од утицаја што је 1874. пензионисан као сенатор. Ипак, 1875. је стао на чело устанка у Васојевићима, да би убрзо, због наводног непридржавања књажевих упутстава и наређења, био смијењен. Та смјена је неповољно примљена у Васојевићима јер се знало да је извршена због сумњи књаза Николе да ће Миљан Вуков Вешовић водити политику чвршћег везивања Васојевића са Србијом. Када је склопљен савез и војна конвенција Црне Горе и Србије о вођењу рата против Турске 1876, књаз Никола је војводу Миљана именовао за команданта цјелокупних војних снага у Васојевићима са задатком да брани источну црногорску границу и шири ослободилачки покрет у Старој Србији. Током рата одржавао је везе с Ибарском војском која је оперисала у југозападној Старој Србији. У јуну 1877. водио је жестоке борбе са армијом Мехмед Али-паше и башибозуком Али-бега Гусињског и извојевао значајне побједе на Буковој пољани и Морачи. До смрти је живио у Лијевој Ријеци, гдје је и сахрањен као обичан војник.
ЛИТЕРАТУРА: Глас Црногорца, 16. III 1886; Н. Дучић, Књижевни радови, III, Бг 1893; Б. Павићевић, Црна Гора у рату 1862, Бг 1893; Р. Вешовић, „Војвода Миљан Вуков“, Јужњак, алманах за 1926, Цт 1926; Б. Марјановић, Васојевићки главари, неколико портрета, Пг 1929; Г. Вуковић, Војвода Миљан Вуков (1820-1886) и Васојевићи, Цт 1932; Р. Вешовић, Племе Васојевићи, Сар. 1935; С. Томовић, Црногорске војводе Марко Миљанов и Миљан Вуков, Цт 1979; М. Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Бг 1986; М. Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, II, Тг 1990; М. Дашић, Васојевићи у устанцима 1860–1878. године, Пг 1992; М. П. Цемовић, Васојевићи, Бг 1993; Војвода Миљан Вуков Вешовић 1820–1886: (Живот и дјело), Беране 1994; Г. Вуковић, Мемоари, Цт 1996.
Ђорђије Лашић рођен је у Лијевој Ријеци , 5. мај 1906 погинуо у улици Балшићевој од савезничког бомбардовања у Подгорици, 5. мај 1944.године у кући пуковника министра Драгољуба -Бећа Драгићевића. Био је генералштабни мајор Југословенске краљевске војске. Током Другог свјетског рата, прво је учествовао у Тринаестојулском устанку као један од савјетника устаничких снага, а касније је као четник сарађививао са свима који су се борили против комунистичке аџдаје до своје смрти 1944.Завршио је Војну академију у 52. класи. Касније је завршио Вишу школу Војне академије и генералштабну припрему. У чин генералштабног мајора унапријеђен је у априлу 1940. године. Априла 1941. године ратни распоред га је затекао на положају начелника штаба Дравске дивизије у Словенији. Успио је да избјегне заробљавање у Априлском рату и склонио се на подручје Лијеве Ријеке код Подгорице.Почетком јуна 1941. године састао са осталим официрима краљевске југословенске војске да разговарају акције против окупатора осовине у Црној Гори. Организација пуковника Драгољуба Михаиловића је још у јуну покушала да ступи у везу са официрима бивше Југословенске војске. Мајор Жарко Тодоровић Валтер је послао Војислава Лукачевића да се повеже са Бајом Станишићем и Ђорђијем Лашићем. Међутим, у Црној Гори је 13. јула избио устанак, па се Лукачевић вратио необављеног посла.У припремама за устанак у Црној Гори, КПЈ се повезала са активним и резервним официрима бивше Југословенске војске, јер се у редовима устаника налазио велики број омладине која није знала да рукује ватреним оружјем. Тако је Лашић постао члан Војног комитета МК КПЈ Андријевица. Када је квислиншке албанске јединице кренуле да се концентришу према ослобођеној територији, Лашић је кооптиран у Среску војну команду.Лашић је често иступао против комунистичког вођства устанка. Ни само вођство устанка није имало илузију у дуготрајност сарадње са Лашићем, али покушавали су да не заоштравају односе са њим док устаници не ослободе Плав и Гусиње. Када је италијанска војска почела своју офанзиву на устанике, Лашић је 4. августа напустио своје мјесто у среској команди и придружио се антикомунистичкој групи Љуба Вуксановића која се противила даљем устанку. Послије повлачења партизана из Берана и Андријевице почетком августа, Лашић је био члан делегације послате да дочека италијанску војску. Већ 5. септембра Лашић је у Лијевој Ријеци одржао збор грађана на ком је позивао на обрачун са комунистима .
Лашић отишао на Равну гору у Србији да испуни четничког вође Драже Михаиловића. Михаиловић је поставио Лашића за команданта четника у Старој Црној Гори, а капетана Павла Ђуришића у Санџаку. У Лијевој Ријеци Лашић је крајем новембра основао прву четничку војну организацију у Црној Гори, а почетком децембра Љеворечки батаљон, прву четничку јединицу у Црној Гори. Његов штаб се налазио у селу Ками, свега 500 метара од италијанског гарнизона. Михаиловић је у својим инструкцијама Лашићу и Ђуришићу До средине јануара 1942. те јединице биле у оружаном сукобу са партизанима. Лашић је теже рањен у сукобу са партизанима код Матешева. На дужности га је замјењивао капетан Андрија Весковић.Појавом организације Баја Станишића Лашићева и Весковићева надлежност је ограничена на Санџак, сјеверни и сјевероисточни дио Црне Горе. Лашић је са Станишићем и Ђуришићем, присуствовао конференцији четничке омладине у Шаховићима. Послије пораза четника у бици на Неретви, Михаиловић је смијенио Станишића са мјеста команданта Голијског сектора и поставио на то мјесто Лашића, који од свог рањавања није имао никакву војничку дужност. Станишић није лако прихватио своју смјену и зато је ушао у лични сукоб са Лашићем и Михаиловићем. Лашић је добио задатак за заустави напредовање партизана према Црној Гори, али без успјеха. После савјетовања четника у Подгорици 29. априла одлучено је да се Станишићу врати команда, док је Лашић повучен и постављен за начелника Ђукановићевог штаба.Лашић је погинуо са 2683 грађанина Подгорице 5. маја 1944. године током бомбардовања Подгорице од стране Савезника.
( наставиће се)
