Пише: Иван Милошевић
Како се ближи 13. јул, коалиција бивше власти у сарадњи са својим колумнистима, интелектуалцима и осталим друштвом загријава атмосферу. Рекао би човјек да ко претекне 13. јул, мораће за живот да захвали самом Богу!
Рафалне оптужбе на рачун Бећира појачало је данађње свједочење Воја Лаковића. Лијепо човјек испричао како су га у шуми пресрели црне тројке, испребијали, сломили руке, ноге и од смрти га спасио случајни таксиста. Навео је и људе који су одговорни за његово пребијање и нагласио да не вјерује систему, јер у њему сједе и даље они који су батинали или наређивали да неко добије батине. Пошто су све те батине повезане са ером владања ДПС-а, њихови представници данас су дали значајан допринос у раскринкавању Воја Лаковића. Добро припремљени и безбједоносно филовани саопштили су низ дискриминаторских чињеница неповољних по каријеру Воје Лаковића. ДПС-овци умјесто да се згрозе и осуде премлаћивање на мртво име једног човјека, кренули су у његову личну дискредитацију. Те није добро радио, те није добијао ваљане подуке и награде, те ово те оно, а све у циљу да Лаковића прикажу као неког доушника стране службе недостојног да прича о било чему, па и сачекуши црнотројкаша у шуми изнад Мојковца из које је извукао дебљи крај!
Чудо су ови реформисани ДПС-овци. И даље би погинули за Мила, а богами и за све његове помагаче током 30-годишње владавине. За њих сви они који причају о непочинствима из тога времена имају мало ишћашен карактер, имају невоље са образовањем и више воле туђе него своје. Њихова тобожња реформа нема ни ону праву из слова р и све је код њих исто. ДПС као да је из раја изашао и пошто су његови представници били толико поштени и карактерни родољуби, ови данас који их нападају припадају соју људи који се намају са чиме похвалити, напротив, стиде их се и они из породице.
Углавном, реформисани ДПС и даље одбија да покрене реформе у својој странци. Умјесто тога бетонирају улогу Мила и његов допринос као најзначајнији државни, политички и духовни пројекат Црне Горе у задњих 35 година. И због тога им је унапријед све опроштено. Уколико је било мало батина, сломљених костију и носева, шта ћеш, морало се, циљ је био узвишен, па оправдава и по коју сломљену вилицу, надлактицу и модрицу!
Црна Гора је далеко од нормалног живота таман толико колико је ДПС далеко од било какве реформе, посебно признања да је њихов Дон Милеоне за вријеме владавине радио нешто што није требало. Све је то било оправдано, јер није се радило о кликерима и голубовима, него вељеиздаји и то константној и урођеној!
Након приказаних реформи ДПС-а, нешто ти дође непријатно да помињеш Бећира, па и Станишића. Појавили су се на једној ТВ и, како кажу ДПС колумнисти, потврдили оно што су они и раније знали. Ради се о два задрта Србина који нијесу заслужили ни признање МЗ, а камоли 13-јулску награду. Истина, данас је Бећир мало растерећен, јер су се ДПС-овци окомили на другог добитника признања. Чим је синоћ нешто рекао, јутрос су га прогласили за расисту и басисту раштимованог Вучићевог оркестра. Ко год да нешто каже из угла Срба, дочека их хорска критика ДПС-оваца. Док она траје, а траје још и у ове ситне сате уочи уручивања 13-јулске награде, ништа се не чује и одјекује са свих страна – издаја, издаја и вељеиздаја!
И нијесу, да се разумијемо, Срби анђели и немају крила, али их је ипак скоро 200.000 у Црној Гори. Само та бројка је довољна да покаже да није лијепо спрдати се са Србима и оптуживати их и за оно што нијесу урадили. Попут осталих и Срби морају да имају своје мјесто у Црној Гори и да се на њих не диже кука и мотика, када понекад добију неку похвалу или орден. Можда их нијесу ни заслужили, али раније се свако китио медаљама и наградама, али до Срба нијесу у то вријеме стизале. Као и свако вријеме, па и ово црногорско или боље рећи монтенегринско, склоно је промјењљивој прогнози, наглом наоблачењу или разведравању. И то Монтенегрини морају да схвате, а не да у сред љета сматрају да још траје њихова дуга ДПС-овска зима која је Црну Гору држала окованом и у идеолошком леду пуних 30 година!
