Пише Дејан Бешовић

Након смрти српског цара Стефана Душана (1355) долази до јачања обласних великаша међу којима се на подручју Зете истичу Балшићи. Зете у доба владавине великашке династије Балшића, од око 1360. до 1421. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне дјелове данашње Црне Горе и сјеверне делове данашње Албаније, а привремено се ширила и на неке друге области у непосредном сусједству. Након изумирања владарског рода Балшића (1421), Зета је постала дио Српске деспотовине.Балшићи су након распада Српског царства иступали самостално, ширећи повремено своју власт и на друге српске области, почевши од Метохије на истоку, до Травуније на западу. Нису узимали посебне владарске наслове (краљ, кнез, војвода) већ су носили титулу „господин“ у значењу обласног господара. Путем брачних веза ступили су у сродство са Мрњавчевићима и Лазаревићима. Након смрти последњег Балшића (1421), њихови поседи су ушли у састав Српске деспотовине.По свједочењу самих Балшића они своје поријекло доводе у везу са Немањићима. Балша II Балшић из Скадра, у повељи Дубровчанима од 27.1.1385. између осталога пише :

… молитвама и мољењима светих мојих прародитеља Симеона Немање, првога мироточца српскога и светитеља Саве…

Постоје и накнадна тумачења њиховог поријекла, која се нигдје не спомињу у њиховим повељама, писмима и другим документима, а то је да је породица Балшић у Зету дошла крајем 13. вијека, и то из Француске (Прованса). Припадали су аристократском сталежу, а њихово презиме било је де Бо (de Baulg или de Baug). Балшићи у Зету долазе у вријеме када у њој стално борави српска краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша Првог .По мишљењу које је 1601. године заступао дубровачки историчар Мавро Орбин, у дјелу“ Краљевство Словена“  Балшићи су потекли од ситног властелина Балше, словенизованог Влаха (Илироромана, односно старовјековно романизираних Илира) који је војничким заслугама, од цара Душана или његовог наследника цара Уроша, стекао властелинско звање.Првобитни поседи родоначелника ове властеоске породице Балша I налазили су се у околини Скадра, одакле су његови синови Страцимир, Ђурађ Први и Балша Други  почели да шире свој утицај према осталим крајевима Зете. Око 1360. године, браћа Балшићи су се већ увелико истицали као најутицајнији великаши на подручју Зете, а као такве их помиње и српски цар Урош (1355-1371) у својој повељи Дубровчанима. Током наредних година, Балшићи су постали обласни господари на подручју Зете, а њихово место у првим редовима српске властеле потврђено је женидбом Ђурђа Првог  Балшића са ћерком краља Вукашина (1365-1371). У време Маричке битке (1371), област Зете је већ увелико била уобличена као политичка целина под влашћу Балшића, који су након погибије краља Вукашина и смрти цара Уроша постали потпуно самостални господари у зетским областима.Након смрти цара Уроша (1371) Балшићи су постали самостални обласни господари, а њихова држава је поред Зете обухватала и неке суседне области, проширивши се према истоку све до Пећи и Призрена“  На другој страни, своју власт су 1373. године проширили заузимањем Травуније са Драчевицом, Конавлима и Требињем, али ове области су изгубили већ 1377. године. Након смрти Ђурађа Првог Балшића (1378), власт се нашла у рукама његовог млађег брата Балше Другог , који се окренуо према јужним областима, постигавши знатне успехе у Албанији. Иако је успио да освоји Драч, недуго потом је погинуо 1385. године у бици на Саурском пољу . Наслиједио га је синовац Ђурађ Други Балшић, који је владао Зетом од 1385. до 1403. године. Добри односи између двојице српских владара, Ђурђа Другог  и кнеза Лазара, учвршћени су око 1387. године склапањем брака између Ђурђа и Лазареве ћерке Јелене. На другој страни, Ђурађ Други  је 1396. године предао Млечанима градове Скадар и Дриваст, пошто није био у стању да их одбрани од Турака. Предаја је обављена уз услов да му млетачки Сенат плаћа годишњу провизију од 1000 дуката, колико је износио његов дотадашњи приход са тог подручја.Од 1403. до 1421. године, Зетом је владао Ђурђев син Балша Трећи  Балшић. Његова мајка Јелена, сестра деспота Стефана Лазаревића, преудала се 1411. године за великог војводу Сандаља Хранића Косачу, који је био најмоћнији великаш у областима Травуније, Захумља и горњег Подриња. У међувремену, Балша Трећи се суочио са настојањем Млечана да прошире своју власт у приморским областима Доње Зете. Тим поводом је 1405. године дошло до избијања Првог скадарског рата. Иако је покушао да искористи незадовољство народа млетачком управом, Балша није успео да запоседне млетачки Скадар, а већ током исте године се суочио са снажним млетачким одговором, изгубивши приморске градове Улцињ, Бар и Будву, а нешто касније и Дриваст. Тиме се готово читава Доња Зета нашла у власти Млечана. Током наредних година, рат је настављен без већих битака. Потом су отпочели преговори око склапања мира, а у њих се као посредник укључио и деспот Стефан Лазаревић. Он је већ у мају 1406. године посредовао код Млечана, затим поново у јуну 1407. године током преговора код Бара, али том приликом није дошло до склапања мира, пошто су Млечани пристајали да врате само Будву, али не и друге запоседнуте градове. Нови преговори су у јуну 1408. године довели до склапања споразума, по којем је Балша требало да призна Млечанима власт над Улцињем и Баром, а за узврат би добио сву обалу од Луштице до граница Марије Ратачке, са Будвом, Паштровићима и соланама. Иако је био потписан, овај споразум није спроведен, тако да је сукоб настављен.Због страха да ће се предајом Луштицом њихов град наћи у окружењу Балшиних посједа, Которани су почетком 1409. године, покушали да се ставе под врховну власт Млечана. Недуго затим , Млечани су у јуну склопили мир са турским султаном Сулејманом, обавезавши се на плаћање харача, а за узврат су добили султаново признање њихових поседа Доњој Зети. Прилике су постале још сложеније када су Млечани у јулу 1409. године за 100.000 дуката од откупили Владислава Напуљског његова права на Далмацију, чиме су дошли у сукоб са краљем Жигмундом Луксембуршким (1387—1437), који је као угарски краљ полагао право на Далмацију. Током јесени 1409. године, Балшина мајка Јелена је преговарала са Млечанима о миру, што је довело до склапања једногодишњег примирја.

У јесен 1411. године, угарски краљ Жигмунд је отпочео рат против Млетачке републике, услед чега су Млечани пристали на преговоре са Балшом. У априлу 1412. године у Венецију су стигли представници Балше и његовог новог очуха, војводе Сандаља, који је посредовао у преговорима. У исто време, Балша је опколио  Бар, да би извршио додатни притисак на Млечане. После предаје Бара Балши , Млечани су у новембру 1412. године пристали на склапање мира. Према одредбама мировног споразума, обије стране су се усагласиле да се све врати на стање прије почетка ратних сукоба, што је значило да ће Млечани вратити Балши градове Будву и Улцињ, уз исплату годишње накнаде од 1.000 дуката. До нарушавања мировног споразума је дошло 1419. године, чиме је означен почетак Другог скадарског рата. Под млетачку власт су током 1420. године потпали Котор и Будва. Балша није дочекао крај рата, пошто је умро 1421. године, а власт у Зети је наслиједио његов ујак, деспот Стефан, чиме је ова област ушла у састав Српске деспотовине.

Балшићи такође Башићи или Баошићи су били средњовјековна српска династија, која је владала Зетом од око 1360.до 1421. године. Као обласни владари, До 1421. године, Зетом је владао Балша Трећи Балшић, чија је мати Јелена била сестра деспота Стефана Лазаревића. Јелена се 1411. године преудала за великог војводу Сандаља Хранића Косачу, који је био један од најмоћнијих великаша Краљевине Босне. Наставила је да пружа подршку сину, који је до краја владавине водио сталну борбу Млечанима око власти над приморским градовима. Наиме, користећи распад Српског царства, Венеција се полако ширила на обалама Зете. Најприје је запосјела Драч и Љеш, а од 1396. године и Скадар, Дриваст и Св. Срђ на Бојани(данас се зове Ширђ ) . Балша је настојао да им се одупре и поврати изгубљене градове и области у приморју (Први и Други скадарски рат). Међутим, Венеција је ипак успјела да од 1405. до 1412. године у својим рукама држи градове: Бар, Будву и Улцињ. Да буде под млетачком влашћу ,тежио је град Котор, што је и остварено 1420. године.Улцињ је потпао под власт Венеције 1421. године, а Будва привремено, од 1420. до 1426. године. Млечани су привремено запосиједали и губили и Луштицу, Грбаљ и Паштровиће као и Грбаљ и Грбаљско поље .Крајем 1420. и почетком 1421. године, Балша и Ђурашевићи су упали и опустошили околину Котора, што је довело и до побуне локалног становништва у Грбљу, против которске управе.

                          (наставиће се )