Кренимо редом, у објашњењу шта се то збило 7. јула и у чему лежи његов значај, а у чему је и проблематичан за тако важан догађај какав би био Дан устанка.
Политички комесар Рађевске партизанске чете, који је 7. јула 1941. ушао у историју, Жикица Јовановић Шпанац (1914–1942), био је Ваљевац. Отац му је словио за угледног грађанина, али је Жикица још од раних дана важио за пргавог момка. На његовој првој фотографији, дечак Жикица има за играчку дрвени пиштољ. Као такав као да је још од младости био предодређен да се вербално и физички сукобљава са људима са којима је долазио у додир: са друговима, са вероучитељем, са директором гимназије коју је похађао, писцима чија је дела као студент приказивао у штампи.
И Јовановићеви биографи бележе да су момци из његове генерације зазирали од њега. Можда зато не треба да чуди да је 1938, супротно одлукама КПЈ, пошао у рат у Шпанију. Чињеница да је био кратковид га је у томе учврстила, не би ли се пред партијом чије су име писали великим словом квалификовао као способан и за најтеже задатке. Када се у предвечерје рата поново појавио у завичају, из њега је киптела жеља за револуцијом.
–Треба се добро припремити за одлучан бој. Треба бити будан и уочавати пету колону. Када дође до рата, радници морају захтевати оружје да се боре. Са издајницима се треба немилосрдно обрачунавати, говорио је својим политичким истомишљеницима Жикица Јовановић Шпанац, у време док рат још није почео у Југославији.
Када је пак дошло до окупације, а онда и сигнала из Москве да се чланови КПЈ укључе у активну борбу против окупатора, овај млади комуниста отишао је у шуму и, како рекосмо, ускоро постао комесар чете и једна од кључних личности у Ваљевском партизанском одреду.
О његовим жртвама знатно се мање зна. Жандармеријски каплар Миленко Браковић био је рођен 1904. у Врбави код Горњег Милановца и пред рат налазио се на служби у станици у Завлаци код Крупња. За разлику од Жикице Шпанца, он је потицао из редова шумадијске сеоске сиротиње. Наредник Богдан Лончар, рођен 1907. у Лици, био је способан полицијски службеник: војно-подофицирску школу завршио је као први у класи, а пред рат је служио на Дедињу, као дворски жандарм. По окупацији земље, на кратко се био вратио у завичај (тада НДХ), а пошто је тамо започео терор над Србима који су пре рата били експонирани као присталице монархистичког режима, као избеглица се доселио у Мачву. И ускоро добио распоред у Завлаци, где се око месец дана налазио на дужности командира жандармеријске станице.
Како је протекао кобни сусрет између ове тројице људи, односно две наоружане групације, најбоље се види на основу полицијског извештаја са лица места.
–Овога дана у селу Бела Црква, у срезу Рађевском, био је вашар. Како је сељацима саопштено да се због ванредних прилика вашар забрањује, они су почели да се разилазе. Око 17 часова изненада се појавила једна група од петнаестак људи, наоружаних пушкама, предвођена једном бандитом у цивилном мантилу, са петокраком звездом на реверу. Међу овима налазио се је и учитељ из Пецке. Кад су дошли међу сељаке, који су се спремали да пођу кућама, комунистички вођа је наредио да се сакупе па им је тада почео да говори о Стаљину и Совјетској Русији а потом како треба да се прихвате оружја и да им се придруже, да врше саботаже а истовремено да нико не иде на кулук и да не плаћа порез. По завршеном говору ова банда се удаљила а кратко време иза тога изашла је жандармеријска патрола коју су сачињавали жандармеријски наредник Богдан Лончар, командир станице Завлака и жандармеријски каплар Миленко Браковић. Председник општине им је одмах саопштио да су неколико минута пре њиховог доласка били одметници. Док им је он још објашњавао одакле су се одметници појавили и куда су отишли, изненада су се пред њима створила два бандита: Цветин Солдатовић, из Бастава са напереним револвером и још један сељак који је у руци држао пушку. Одметници су викнули на жандарме и позвали их да положе оружје. Жандарми су хитро узели пушке на готовс и, опаливши по један метак у вис, позвали бандите да они положе оружје, али су ови искористили то што жандарми нису хтели пуцати у њих те су из револвера и пушке припуцали на жандарме смртно их ранивши у груди и трбух. Наредник Лончар је пао одмах мртав а каплара Бранковића, који је још давао знаке живота, бандити су дотукли са неколико хитаца у главу. Пошто су са убијених жандарма узели оружје и муницију и опљачкали их, ова два комунистичка разбојника отишла су у шуму те се придружила осталима који су их тамо чекали, стоји у извештају.
На основу овог документа, чију веродостојност нису оспорили ни заговорници тезе о 7. јулу као релевантном датуму за Дан устанка у Србији, као и на основу неких послератних казивања очевидаца и учесника акције с партизанске стране, о овом сукобу долазимо до следећих закључака: и једна и друга страна (партизани и жандарми) намеравали су да једни друге разоружају, о чему говоре и њихови први повици (најпре с партизанске стране) да друга страна положи оружје. Први су запуцали жандарми, али увис, не би ли заплашили наоружане људе који су им ишли у сусрет.
У људе су пак први пуцали партизани Жикица Јовановић Шпанац и још један његов саборац око чијег идентитета постоје спорења. Један жандарм је убијен на лицу места, а другог, рањеног, дотукли су хицима у главу. Не постоје докази о јасној намери партизана да усмрте жандарме пре него што су пошли у акцију – на тај чин одлучио се, пошто су припуцали увис, њихов комесар Јовановић.
Иако се и данас неретко црно-бело гледа на улогу жандарма у окупираној Србији и на њихову саучесничку улогу у појединим злочинима у Србији , чињеница је да у Завлаци и околини пре 7. јула није почињен нити један злочин нити репресивна акција локалних жандарма над месним становништвом. Зашто су онда морали да буду побијени? Поготово, који мотив је комунисте, осим идеолошке мржње, водио да убију рањеника?
Поједини извори говоре да становништво у Србији није позитивно реаговало на прва убиства жандарма од стране комуниста. По свему судећи, то је био лични преки чин комесара Јовановића, иначе склоног самоиницијативним поступцима, који су тек доцније комунисти оквалификовали као свестан одабир овог вида акције. У изворима КПЈ из тог времена није се говорило о „првом устаничком пуцњу“ или месту „где је Србија рекла слобода“. То је била послератна интерпретација. Други су га, поготово када се ради о присталицама генерала Недића, још у ратном периоду окарактерисали као почетак грађанског рата у Србији.
Да тај догађај „нe зaслужуje дa будe oзнaчeн кao мaркaнтни кaмeн-мeђaш устaнкa тaкo вeликих рaзмeрa кaкaв je биo устaнaк српскoг нaрoдa“ први је, на трагу размишљања Милована Ђиласа, 1992. указао историчар (и од 1943. такође некадашњи партизан) Бранко Петрановић, који је дошао до закључка да је, иако су комунисти у Србији поједине акције извели и раније, овај датум узет за Дан устанка у Србији јер је био временски близак седници Политбироа од 4. јула када је донета одлука о отпочињању борбе, а акцију извео комуниста и шпански борац.
И то у Србији, где је пропаганда КПЈ наводила партизане на енергичну акцију против „унутрашњег непријатеља“ – а баш у ту категорију спадали су комунистима омражени жандарми. Петрановић још наводи да се пуцањем Србина у Србина ипак „трajнo симбoлизoвaлa бoрбa измeђу рaзличитo oпрeдeљeних снaгa у српскoм нaрoду, умeстo дa сe слaвилa aкциja прoтив oкупaтoра“. Вођени оваквим препорукама и од нове генерације историчара, власти су 2001. укинуле званичну државну прославу у Белој Цркви.
Да ли се Дан устанка из 1941. данас треба славити у Србији? Апсолутно да.
Србија и српски народ су у Другом светском рату поднели огромне жртве – према најнижим проценама 53-58% од свих ратних жртава Југославије, а антинемачки отпор уграђен је у темеље историјског сећања на 20. век. У новом промишљању о примеренијем датуму за обележавање Дана устанка, прва асоцијација је 27. март. Тада су у Београду, али и у другим српским градовима, Срби готово једнодушно рекли „не“ Хитлеру и његовом Новом поретку који, једнако као и савремени, испрва није претио и стрељао „сто за једног“, већ обећавао разне свилене бомбоне у виду заштите српских интереса.
Примеренији би био и 31. август, када је 1941. устанак већ постао масован, а четнички одреди ослободили први град – Лозницу. Али у новим околностима, требало би размишљати из једног општесрпског оквира, и у овим и у другим приликама. Месец раније, Срби из Црне Горе јасно су се супротставили окупацији, али и раздвајању од Србије. Око две трећине војноспособног мушког становништва подигло се на оружје и кренуло, без обзира на идеолошке разлике, у познати Тринаестојулски устанак.
Још месец раније, у јуну, устанак су покренули и Херцеговци – Гачани, који су растерали усташке посаде и демолирали границу која им је постављена ка Црној Гори. Устанак је почео 6. јуна, и био је просто сулуд колико је био храбар, с обзиром на околности које су тада владале у окупираној Европи. Између осталог, у њему је пала глава и усташе Поспишила, својевремено једног од атентатора на краља Александра. Чињеница да су га водили они који су касније завршили међу четницима, омела је комунисте да га уврсте у званичну хронологију устанка – и Гачани су за више деценија остали “изгубљени у интерпретацији“…
Неопходно је да данас широм српских земаља славимо оне који су, готово сулудо колико храбро, подигли устанак против Новог поретка и Хитлеровог царства које је до тада згазило читаву Европу. Али и уз свест о опомињућој поруци која је у порти храма исписана на споменику убијеним жандармима: „Никад више брат на брата!“.
