Пише :Дејан Бешовић

–Чича Павле Младеновић рођен је 11/24 јул године  1856 и  је био четнички војвода у Старој Србији и Македонији почетком 20. вијека.Родио се у селу Јачинце у Овчем Пољу половином 19. вијека. Павле је био сељак-чифчија у свом селу, и постао је егзархиста при крају 19. вијека. Када је ВМРО почео са ликвидацијом оних који су се осјећали Србима у кумановској околини, Павле се одметнуо у шуму са својим синовима и синовцима.

Младеновић је четовање почео још пролећа 1903.године као први српски војвода, још прине оснивања српског четничког комитета. Његова чета била је строго одбрамбена при оснивању. Четовао је све до 1905. године без већих сукоба штитећи српска села од пробугарских чета ВМРО-а. Године 1905. учествује у борби на Челопеку заједно са Доксимом Михаиловићем, Саватијем Милошевићем, Лазаром Кујунџићем, Војиславом Танкосићем, Аксентијем Бацетовићем и Борком Паштровићем. У осудном тренутку заузео је челопечки вис и тако спријечио опкољавање српских четника од стране албанских башибозука и злогласног Баја Топилија и Наим Битке .Убрзо затим, заједно са Аксентијем Бацетовићем нашао се опкољен од турске војске код села Бељаковца. И Рујанац и чича Павле су погинули као и њихове чете.Павлово четовање је наставио као војвода његов син Јаћим Павловић-Јаћко.

-Василије Јовановић – Васа Маћедонац рођен је у Скопљу,14. фебруара 1874.године . Био је српски правник, политичар и национални радник. Један је од оснивача српске четничке организације 1903. и Лиге народа. Његова породица била је из села Кожља у Таору али се године 1874. због зулума Арбанаца предвођених Черчилу Топилијем и његовим оцем Бајом Топилијем  склонили у Скопље када је Василије и рођен, а затим у Београд. У Београду је Василије завршио гимназију и правне науке на Великој школи, док је докторат одбранио у Бриселу.Био је члан београдске масонске ложе“ Побратимство“  у којој се упознао са Луком Ћеловићем и Милорадом Гођевцем. Будући да је Гођевац још од 1900. био у контакту са Српима комитама ВМРО-а упознао је Василија са њима и својим планом да се оснује српски четнички комитет. Када су се Лука Ћеловић и Јован Атанацковић придружили двојцу Гођевац-Јовановић и након нових прилика које је створио Илинденски устанак, српски револуционарни комитет био је формиран септембра 1903.године . Василије Јовановић био је секретар првобитног Централног одбора.На раду у српском комитету остао је до 1905.године Учествовао је у Првом свјетском рату и неко вријеме провео је у Француској. Након рата учествовао је као југословенски делегат у оснивању Лиге народа( данас ОУН) . Активно је учествовао у политичком животу Краљевине Југославије , био је члан неколико влада као министар саобраћаја. Преживио је Други свјетски рат као четник и доживео дубоку старост. Умро је у Београду 1970.године .Наиме Амбасада САД- а га је спасила погубљења од стране партизана. Фицрој Меклејн ,главни савезнички  преговарач и спона између четника и партизана ,све до децембра 1943 .године ,гарантовао је за њега .

–Димитрије Алексић „Дитко“ је био српски четнички војвода у Старој Србији за вријеме борби за Македонију почетком 20. вијека.Ђорђе Цветковић рођен је у селу Лабуништима, у Дримколу код Струге 1860. као син Димитрија Цветковића, једног од команданата српских добровољаца из Старе Србије у Српско-турском рату 1876.године. Село Лабуништа, као и село Подгорци, Крстец, Јабланица и Вевчани у Дримколу била су српска-патријаршијска села или су имала српску већину и трпјела су притисак ВМРО-а, да уђу у Бугарску егзархију и ВМРО посебно од побугарашеног  војводе Милоша из Безова. Притисак је порастао након Илинданског устанка. У селу Лабуништима августа 1904. Пандило Ђоревић  формира сеоску чету ради самоодбране и поставља страже које би браниле село од упада ВМРО-а. Дримколски Срби, несигурни у себе, позивају сина свог некадашњег вође Димитрија, Ђорђа Цветковића, који у то вријеме, у Београду држи кафану Три грозда, да дође и преузме команду над четом. Затвара кафану и одлази на челу чете да брани свој крај од зулума бугараша . Године 1904. теку преговори између Српске народне одбране и Бориса Сарафова који за новац пристаје да каналима ВМРО-а спроведе три српске чете на терен Старе Србије и Македоније. У јесен 1904.године  поред чете Глигора Соколовића проводи и чету Ђорђа Цветковића. Цветковић је у Дримкол стигао са неколико четника и преузео чету од Пандила Ђоревића. Присуство муслимана и Албанаца у селима у околини, као и снага чете Милоша из Безова, приморали су Цветковића да цијелу зиму 1904/1905. проведе ван села четујући по планинама и избјегавајући села због могућности одмазде. Због зиме и тешког живота здравље му пропада и умире од промрзлина у прољеће 1905. године.

–Прота Војвода  Стојан Крстић рођен је Подгорац, 1812 .године  познатији је као поп Стојан или као Дели-Папаз. Био је српски свештеник у Македонији у 19. вијеку, велики родољуб и национални дјелатник. Прије свега се залагао за затварање бугарских и отварање српских школа на том подручју. Противио се бугаризацији српског народа на територији Македоније и велике напоре је трошио на очување српског језика и традиције на овом подручју. Био је образован свештеник, завршио је богословију у Београду.Потекао је из старе српске породице, која по неким изворима потиче из 13. века Породица је потицала са Косова, из Велике Хоче.Један од тих Крстића је као војвода учествовао у Косовској бици у којој је задобио смртоносну рану. По предању, на самрти је заветовао свог најстаријег сина да прими свештенички чин и да га пренесе на даље потомке и од тада је у овој породици увек било свештеника.Свештеници из породице Крстић су својевремено добили и неке повластице од султана Сулејмана и имали су под собом села: Подгорац, Лабуниште и Боровац, не зависећи од какве веће црквене власти. Сам Стојан Крстић одгајен је у српској традицији, био је изузетно интелигентан и вољен од стране Срба, али су га и Турци поштовали и прозвали Дели-папаз, што значи јуначки поп.Бугарски владика охридски Синесије дошао је у српску цркву Стојанову тражећи да се она отвори. Када је Стојан то одбио, владика је наредио својој пратњи да обију црквена врата и том приликом су из цркве изнели златне и сребрне украсе, као и одежде. Стојан се због тога пожалио турским властима, али баш због његове жалбе охридски владика је унајмио неколико Арбанаса, који су по његовој заповести убили поп Стојана. Егзекутор злочина над православном свештеником звао се Изеир Топули брат злогласног Баја Топилија који је убио у Агирокастру православног Свештеника Христа Харалампула ,годину дана раније .У убиству свештеника  а учесник у убиству Стојана учествовао је  и извјесни Лека Бошњаковић из Подгорца.Убиство поп Стојана погодило је све Србе, али и Турке и управо ће један Турчин осветити свог пријатеља Крстића, тако што је убио Изеира. У Београду је Крстићев рођак Коста Шуменковић, приредио парастос у Саборној цркви, којем су присуствовали многи његови земљаци. Бугарски комитет је неко вријеме након убиства поп Стојана осудио на смрт и Стојановог сина такође свештеника Ставру Крстића.О његовој смрти писало се овако:Стасало је и сазрело све, што је благословено да носи плодове… Земља се разбременила и огрнула лако рухо јесење. Вредни ратар побрао са ње плодове свога зноја, па одмара утруђене кости под милим кровом сиромашне колибе своје и снива о миру жељеном а преза у страху вечитом. А на царскоме друму између Лабуништа и Подгорца дивље разбојништво саградило пећину злочинства и поставило заседу убилачку. Спустила се дубока ноћ и тишина глуха… Природа сва притаја дисај, као да ишчекује нешто кобно, неслућено. А пастир добри, поп Стојан—Дели-папаз, опхрван великом мисли Српства, враћа се на коњу из Лабуништа у Подгорац миломе дому свом. Глава му унило клонула на поштене српске груди и претура крупну мисао засужњене домовине. Звезде потамнеше и небо се угаси, а злочин се ускомеша у својој заседи и потпраши кукавичко срце рђом мучкога јунаштва. Огањ смрти плану из лупешке заседе ненадном стравом мучкога убиства – Србинов пастир добри, Дели-папаз, прену главом посвећеном, трже јуначко оружје своје, јурну у мрклу ноћ и паде ничице земљи, сав прорешетан убилачким оловом.Поп Стојан сахрањен је у родном мјесту, а неколико година након његовог убиства, тачније 1897. године, ту је отворена Српска народна школа. Управник школе био је Спасоје Крстић, а учитељ Анђелко Крстић, син поп Стојана Крстића.Данас у овом месту, по попису из 2002. године, нема ни Срба ни Бугара, а Турци и Македонци су у мањини. Већинско становништво су Албанци, муслиманске вероисповести.Данас у Београду једна улица на Звездари носи име Поп Стојана.Свети Архијерејски Сабор СПЦ на Мајском засиједању зап .15 бр.8 од 16.маја 2012 .године ,предложио је да се Свештеномученик Стојан причисли реду Светитеља СПЦ .

–Доксим Михаиловић – Дебарац рођен 20. фебруар 1883 .гидине био је српски четнички војвода у Старој Србији и Македонији почетком 20. винека.Доксим Михаиловић Галичанац (још и Галичник, Крушевљанин), родио се у селу Галичник у 20. фебруара 1883. године. Завршио је основну школу у том мјесту, а затим богословију у Призрену. Од 1904. године био је учитељ у родном Галичнику. Следеће 1905. године постаје српски четнички војвода и учествује у борби на Челопеку, као дио борбе за Македонију у оквиру српске акције у Македонији. Године 1907. одлази ,по налогу српског конзула у манастир Хиландар на Светој гори, гдје постаје настојник манастира. Као зналац грчког и турског језика извео је тамо одређену мисију. Затим добија службу директора српске школе у Ђевђелији.Године 1910. почиње да се бави трговином и путује и тргује у Грчкој, Италији, Малти, Египту. По избијању Првог балканског рата враћа се у Србију, и уписује се у четнички одред војводе Војина Поповића- Вука. Погинуо је другог дана Кумановске битке, 10. октобра 1912. године код села Младо Нагоричано.Био је то крвави окршај који су српски четници имали на вису Сртевици.Леш Доксима Михаиловића је после битке био на 300 метара у турским редовима и далеко од било ког погинулог српског војника.

–Аксентије Бацетић рођен 27. фебруар 1860.гидине , познат као Бацета Рујанац, био је српски обавештајац у Бугарској, Аустроугарској и Турској и четнички војвода у Старој Србији и Македонији почетком 20. вијека. Као младић улази у редове Народне радикалне странке. Учествује у Тимочкој буни 1882, након које бјежи у Бугарску. Из Бугарске одлази у Русију гдје се уписује у подофицирску школу гдје постаје јункер. Враћа се у Србију гдје му се признаје подофицирски чин.По задатку као обавештајац одлази у Бугарску гдје ради као обавештајац. Године 1885. у Српско-бугарском рату даје српској команди податке о распореду бугарских трупа. Проваљен је и осуђен на смрт али је током преговора о миру на инсистирање српске стране осуђен на 101. годину робије. Успијева да побјегне са робије и враћа се у Србију, гдје добија посао обавештајца у Аустроугарској. Бива оптужен да је бугарски шпијун и бива истјеран из службе.По Мајском преврату почиње да се бави старим занатом у Старој Србији и Македонији. Гради мрежу четничких одбора и води чету у својству команданта свих чета 1904/1905.године  Као четнички војвода учествује у борби на Челопеку 1905.године  Услед јаких турских потјера бива опкољен са Чича Павлом Младеновићем код села Бељаковце -Борба на Бељаковцу, па он и Павле и њихове чете херојски гину код истог села 16. јуна 1905.године .

–Коста Групчевић рођен у  Охриду, 1848.године .Живио у  Цариграду као  национални и културни радник Јужне Србије, заслужан за јачање српскога утицаја у поробљеној тадашњој Македонији.Коста је рођен 1848.године  као најмлађи син у породици богатога охридскога терзијског мајстора (кројача). Родитељи Анђелко и Катарина, почивају у цркви Свете Богородице у свом родном мјесту. Прво је учио школу код охридског учитеља Григорија Прлинчевића, док овај није прешао у Дебар. Образовао се ту на грчком језику, док није напунио 16 година. Уз очеву финансијску подршку једно вријеме боравио је у Бечу. По повратку у Охрид, заједно са браћом бавио се ћурчијским послом и трговином, која је увек била пуна стране штампе. У радионици се створила атмосфера као у читаоници, и ту свраћали многи па и Турци, да им Коста преводи оно што пишу грчке новине. Због његово слободоумности и народних окупљања, постао је сумњив властима – дошло до сукоба са Турцима, па је 1885. године напустио је Охрид. Касније није могао да се врати због Бугара егзархиста.У вријеме када су трвили Грци и Бугари, у окриљу својих у Турској, привилегованих „егзархата“, Срби нису имали излаз; Групчевић се тако приклонио Бугарима. И једни и други су преко својих црквених организација, подредили себи све (и српске!) школе у Јужној Србији. Бугарски националисти су деловали перфидније, вршили бугаризацију под паролом „За Славјанство„. Отишао је Групчевић у Софију, где се убрзо одвојио од црквених егзархиста, и опредимелио за „народоносну Светосавску матицу„. Био је у Бугарској једно вријеме члан тајнога македонскога комитета.Разочаран у бугарску акцију стигао је у Цариград, одакле се са намером усмјерава на Србију. Током 1886. године, након завршетка српско – бугарског рата, дошао је у Београд, гдје је од српског председника владе Милутина Гарашанина добио налог да се потруди да Македонија никако не постане бугарска.Нови српски посланик у Турској, Стојан Новаковић га је позвао да иду заједно у Цариград, гдје намјерава да га ангажује као сарадника. Групчевић није послушао Новаковића да путују заједно преко Румуније, већ се сам упутио преко Бугарске. Док је путовао „својим послом“ према Цариграду, Бугари су га у јесен 1886. ухапсили, под оптужбом да је будући „русофил“ – руски шпијун. После тромесечнога затвора, пуштен је на условну слободу због јакога рускога и српскога притиска на бугарске власти. Побегао је априла 1887. из Бугарске у Румунију, а одатле у Цариград.У Цариграду се јавио српском конзулу Стојану Новаковићу, где је ангажован али без званичних задужења.Стално је приман у Васељенској патријаршији (као добар зналац грчког језика) и српском посланству у Цариграду, у оквиру поверљивих мисија. Сматрали су га великим противником пропаганде коју врши Бугарска егзархија у Македонији. Сматрало се и да је његова заслуга што су Срби добили двиме епархије (рашко-призренску и скопску) и два митрополитска мјеста. Говорило се тада у Цариграду у „Фанару“: „Групчевић прави владике“. Радио је на отварању српских школа у Јужној Србији, под турском влашћу. Од 1892. године управљао је Групчевић централном цариградском српском књижаром, која је снабдијевала све остале српске књижаре у Турској. У Цариграду је од 1889. до 1897.године штампано 17 уџбеника за српске основне школе. Залагао се за македонску индивидуалност, а за македонске Словене је говорио да су чисти  Срби. Пошто је знао за огроман значај просвјете, залагао се за штампање књига и уџбеника, поред текста на српском, да је у њима делимично заступљен и онај на „локалном дијалекту„, да би их народ лакше прихватао. Одбачен је његов предлог да се просто у тексту измеша савремени српски језик и локално јужно наречје. Године 1889. активно сарађује у српском народном календару „Голуб“-у, намијењеном тамошњем становништву. Због велике потребе да се писањем бране српски интереси у Турској, насупрот бугарској пропаганди, покренут је о трошку српске владе 1895. године „Цариградски гласник„, тамошњи српски недељни лист. Уредник тог гласила био је Никодије Савић српски новинар из Пећи, а администратор (и каснији власник) Групчевић из Охрида. Након Савићеве смрти, од 1897. до 1907. године био је Коста власник и издавач тог српскога недјељника, који од тад излази у проширенијем обиму. Групчевића је српски краљ 1898. године одликовао орденом Св. Саве IV реда. За „Цариградски гласник“ се каже (1907): „који има неоцењених заслуга за српство у турској царевини„.Када је тај српски лист славио десетогодишњицу трајања 1905. године, Коста је био и његов пети по реду уредник од 1897.године . Проживио је излажење листа непрестано бдијући над његовим опстанком, док су се уредници неколико пута мијењали.Коста Групчевић је објавио свој обимни рад о Охридском језеру и Охриду, који је имао туристички значај. Током 1888. године Групчевић је превео буквар на тадашњи „јужни локални дијалекат“. Тај буквар је током 1899. штампан у 6.000 примерака, а 1891. у 10.000 примерака.Умро је као исцрпљен и истрошен национални радник Коста Групчевић, у Цариграду почетком 1907. године, и сахрањен на гробљу „Шишли“. Некролог су објавили српски листови, попут Карловачког „Српског сиона“. Породица му је живјела у сиромаштву, јер се он сав предао националној мисији. Био је ожењен Јевросимом Гавриловић из Охрида, тетком српског министра Панта Гавриловића. Изродили су супружници Групчевићи, двоје деце: Фани(ја) Групчевић је радила као зубни хирург у Охриду, а син Димитрије Групчевић био чиновник Министарства иностраних дела у Београду, савјетник за руску емиграцију од 1932.године.Димитрије је 1927. године био генерални конзул, а 1940. године становник Велеса и то као пензионер, политичар Земљорадничке странке. Године 1914. скупљани су прилози за Српски народни инвалидски фонд „Свети Ђорђе“ у Охриду. Међу бројним дародавцима је и Костин сродник, Ђорђе Групчевић тамошњи трговац са 15 динара прилога.

–Коста Шуменковић рођен у  Боровцу ,23.августа  1829.године  био је трговац, српски национални радник и добровољац у ратовима 1876—1878. и 1885. године.Коста Шуменковић се родио 23. 1828. (код појединих аутора наилазимо  1829.године прим .аутора   ) у дримколском селу Боровац- у струшкој нахији Охридске казе Османског царства. Био је потомак чувеног хајдука Недељка званог „Шумин„, а син Атанасија и Јане. Отуда је изведено презиме: „Шумин“, или „Шумен“ – па „Шуменковић“.  Коста није учио школу ,јер је  као врло млад отишао је у печалбу. Након Кримског рата 1853-1856.године  одлази у Шумадијски  Србију гдје се бави бозаџијством. Одлази и у Русију, Аустрију и Њемачку гдје се једно вријеме бави и трговином. По повратку у Београд уложио је зарађени новац и отворио радњу са ортаком Михајлом Костићем „Албанезом„. Затим је остварио властиту радњу, под својим именом у  гостионици „Балкан“, на Теразијама- Београд . Након догађаја на Чукур чесми 1862. учествује са добровољцима у опсади београдске тврђаве и ту се упознаје са Милошем Милојевићем. Убрзо је остварио приличан иметак па већ 1869.године подиже српску школу у свом родном селу, гдје почиње да ради учитељ Станко Лазаревић (до 1873).По повратку Милојевића из Русије постају велики пријатељи као истомишљеници. Постаје он одани сљедбеник – као веза са Јужном Србијом, али и кум Милојевићу; који и умире на његовим рукама. Костина супруга Петкана је заслужна што је Милојевић забиљежио многе старе народне песме из Јужне Србије. Године 1873. издаје о свом трошку мапу Милоша Милојевића: „Историјско- етографска географска мапа Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији“.[ Године 1876. протестује заједно са Тодором Станковићем из Ниша, Деспотом Баџовићем из Крушева пред цариградском конференцијом због одлуке да се Стара Србија укључи у будућу Бугарску. По оснивању добровољачког кора Милоша Милојевића у Српско турском рату 1876. улази у његов састав и истиче се храброшћу у борбама пред Новим Пазаром. У другом Српско-турском рату 1877-1878.године  дјелује у тајном комитету у Нишу са Тодором Станковићем, Милошем Милојевићем, архимандритом Савом Дечанцем, Аксентијем Хаџиарсићем, Деспотом Баџовићем и Глигоријем Чемерикићем, са циљем да олакша продор српске војске. У овом рату је са добровољцима ушао у Врање. У Српско-бугарском рату 1885.године  такође учествује као добровољац.Један је од чланова оснивача Друштва Светог Саве 1886.Постао је редовни члан и члан добротвор „Друштва за помоћ радника из Старе Србије и Македоније“, 1899. године у Београду. Умро је у Београду 1905. у седамдесетшестој години.Коста Шуменковић је одликован: