Пише :Дејан Бешовић

-Свети мученик Ђорђе Кратовац је хришћански светитељ српског поријекла из града Кратова ,данас у Сјеверној Македонији. Пострадао је у Софији 1515.године , због чега се поштује и као Св. Георгије Нови или Св. Георгије Софијски.Ђорђе је рођен у Старој Србији, у вароши Кратову 1497. године, од родитеља Димитрија и Саре.Послије описмењавања у родном мјесту, учио је златарски занат − постао кујунџија, а кад му је рано умро отац отишао је у „српски Средац”(потоњу  Софију). У Средцу се настанио код тамошњег свештеника поп Петра Милошевића -Пеје, и ту даље усавршавао златарски занат. Пошто се прочуо по великој смјерности и побожности, посећивао га је неки муслимански „софта” провокатор, који је са њим полемисао и убјеђивао га да промени вјеру. Када је имао осамнаест година Турци су га хтјели насилно потурчити, међутим Ђорђе није хтио да се одрекне хришћанске православне вјере.Због тога су га софијски Турци јаничари затворили и мучили, а потом и живог спалили на ломачи 11. фебруара 1515. године у Софији, за вријеме злог султана Селима Првог . Тада је његов домаћин и заштитник Петар, познатији као свештеник Пеја написао његово житије у Софији, а потом и јеромонах Илија 1539. године у Русији.

Поред Светог Игумана Пајсија, Свете Великомученице  Злате Мегленске и Ђакона Авакума Београдског спада у ред најпознатијих новомученика међу Србима православне вере. Прогласила га је српска црква за светитеља „Ђорђа Новог Великомученика ”. У манастиру Студеници на фрески из 16. вијека, представљен је светац у народној ношњи: са дугачком црвеном антеријом узаних рукава, а над њим дугачки химатион без рукава који се испод грла закопчава; рукави слободно висе. Српски сликар Ђорђе Крстић је насликао икону „Св. Ђорђе Кратовац”. Године 1924. је најављено свечано обиљежавање Ђорђа Кратовца, нарочито у Јужној Србији.Учитељски календар „Светлост” је 1925. године објавио дугачку пјесму о искушењима Св. Ђорђа Кратовца.Српска православна црква слави га 11. фебруара по црквеном, а 24. фебруара по грегоријанском календару. У његовом родном месту Кратову је 1929. године освећена нова православна црква посвећена „Св. Ђорђу – Србину Кратовцу”.Бугарска православна црква слави га 11. фебруара..Једна улица у београдском насељу Пашино брдо носи његово име (Ђорђа Кратовца) и то још од пре Другог светског рата и без прекида.

–Максим Скопљанац био је архиепископ пећки и патријарх српски у периоду од 1655. до 1674. године.Са мјеста митрополита рашког, изабран је за архиепископа пећког и патријарха српског у време када се његов претходник, патријарх Гаврило, налазио у Русији и одатле поручио да бирају новог патријарха.Као веома учен човјек и љубитељ књиге на својим честим путовањима скупљао је старе књиге. Тако је у Скопљу, свом родном мјесту, нашао Пентикостар, купио је књигу Тактикон и приложио Великој цркви у Пећи. Цетињском манастиру је поклонио минеј за септембар, а манастиру Хиландару је донио на дар тетрајеванђеље.Да би утврдио православну вјеру у народу, патријарх Максим је доста путовао. Године 1666. посјетио је манастир Шишатовац и поклонио се моштима светог Стефана Штиљановића.Празник Христовог Васкрсења, који се 1671. године догодио на Ђурђевдан, провео је у Никољу под Кабларом. О његовој посјети манастиру Високим Дечанима је такође сачуван помен, али није записано које је године посјетио манастир.С обзиром на дажбине које је морао да плаћа турским властима, патријарх Максим је био присиљен да лично иде у «писанију» у Влашку 1661, Самоков 1662, и Разлог 1664. као и Панчево 1670. године. За вријеме патријарха Максима живописан је храм Светог Николаја у Пећкој патријаршији 1672. године, а 1674. године саграђени су конаци.У писму од 5. октобра 1667. потврђује земље које је свети Василије Острошки купио за манастир Острог.Почетком марта 1669. године патријарх је оболио и на Спасовдан исте године изабран је Арсеније Црнојевић за митрополита хвостанског или пећког у својству коадјутора. Патријарх Максим је умро 29. октобра 1680. године у Пећи.

–Доситеј Новаковић (око 1774 — 1854) био је српски духовник и епископ тимочки од 1834. до 1854.Родио се у селу Дабници код Прилепа године 1774. Као младић боравио је у манастиру Трескавцу код Прилепа. Убрзо одлази на Свету гору у бугарски Манастир Зограф гдје прима монаштво. Ту бива рукоположен за јерођакона а затим и за јеромонаха. Са Свете горе одлази у Пирот, а затим и у Ниш, гдје га тадашњи епископ Мелетије поставља за свог протосинђела.После убиства епископа Мелетија 31. маја 1821. године од стране Турака који су због Грчког устанка затварали и убијали и српско  православно свештенство Доситеј успијева да пребјегне за Србију гдје га кнез Милош Обреновић прима и даје му дужност старјешине манастира Свете Петке, а потом и манастира Горњака. Нешто касније је унапријеђен у чин архимандрита.Када је 1833. ослобођена Тимочка крајина, и припојена Кнежевини Србији кнез и митрополит београдски одлучују да образују Тимочку епархију. Митрополит Петар је у договору са остала два србијанска епископа, ужичким Никифором и шабачким Герасимом, предложио три архимандрита од којих је један био Доситеј. Године 1834. на Сретење Господње 2. фебруара/15.фебруара  рукоположен је у Крагујевцу за епископа тимочког у присуству самог књаза и народних представника, окупљених ради доношења Сретењског устава.Новоизабрани епископ учествује у раду скупштине и Светог  Архијерејског сабора и ради на организацији Српске цркве са осталим епископима, а затим након мјесец дана проведених у Крагујевцу одлази за Зајечар. У седишту Епархије радио је на описмењавању свештенства, завођењу црквеног реда, богослужења, уређивању матичних књига, оснивању црквених надлештава али и на сузбијању празноверја и сујеверја. Стечене навике су се тешко мијењале па је наишао на отпор непросвећеног народа и свештенства који су упућивали жалбе Митрополиту и књазу Милошу Обреновићу. Епископ Доситеј Новаковић с тога упућује 1839. године захтјев Сабору и Митрополиту српском да се пресели седиште Епархије у Неготин, који је у то време био седиште Тимочке области. Међутим, препрека је било то што није постојао стан за Епископију, па је упућен предлог да се за те потребе откупи такозвана Алмашева кућа, која се налазила у парку преко пута Нове цркве. По доласку у Неготин епископ Доситеј Новаковић већ 1846. иницира оснивање Неготинског читалаштва,прве савремене библиотеке у Срба  али и бројних важних установа и удружења. Помаже Главни фонд училишта, ради на оснивању и отварању недељних и празничних школа за калфе и шегрте у којима они уче да читају, пишу и рачунају. Подиже нове храмове, помаже неготинску Гимназију, о свом трошку школује и издржава ђаке, међу којима и на потоњег Митрополита Београдског Михајла на кога је утицао да се опредијели за монашки живот.Од 1846. епископ Доситеј Новаковић био је почасни члан Друштва српске словесности. Одликован је од кнеза Александра напрсним крстом са златним ланцем за све што је учинио за цркву и државу. Сматра се и главним ослонцем и повременим савјетником књаза Милоша Обреновића, коме је 1834. организовао дочек и као његов пратилац ишао на преговоре са видимским пашом Хусеином. Величанствен дочек је приредио и за књаза Александра Карађорђевића 1845.године .Епископ Доситеј је управљао Тимочком епархијом 20 година. Умро је 2. априла 1854. године у Неготину. Његов гроб налази се у крипти старе неготинске цркве. Именом Доситеја Новаковића данас се зове и неготинска Народна библиотека.У једном инциденту 1851. године, један богати Ром („Циганин“) рођен у Неготину и дугогодишњи становник, покушао је да ожени свог сина сиромашном Српкињом и државни закон и црквени канони су то очигледно дозвољавали, али је било прилично необично и политички противници владајућем режиму окупили су локално становништво да се супротставе томе. Епископ Доситеј је покушао да их уразуми у неколико јавних говора и писменим захтевима државним функционерима и београдској митрополији да се јавно изјасни да је намеравано вјенчање легално. Он је више пута истицао да су сви православни хришћани „једнаки у закону и у очима Божијим“, али после вишенедељног планирања, укључујући и канонску објаву предстојећег вјенчања у владичанској цркви од стране епископа, на дан планираног венчања побуњена гомила упала је у владичански двор и држала Доситеја као таоца неколико сати тако да он није могао да присуствује. Исто је учињено и са протопрезвитером (парохијским свештеником) Душаном Петровићем и вјенчање је отказано.

-Перован -Перо Ј. Поповић рођен је у Прилепу, 25. мај 1873 – био је српски архитекта, хералдичар и вексилолог. Поред запажених архитектонских достигнућа дао је велики допринос и српској хералдици и вексилологији.Поповић је рођен 13/25. маја 1873. у свештеничкој породици у Прилепу, у тадашњем Отоманском царству. Његова породица је напустила Македонију (Стару Србију) када је био дијете и преселила се у Смедерево, гдје је стекао основно образовање и завршио нижу гимназију. Школовање је наставио у Београду, гдје је најпре студирао Вишу гимназију, а затим је прешао у Реалку, прешавши У 7. разреду из класичне у техничку средњу школу коју је завршио са одличним оцјенама.Још од најранијих дана је показао изузетан таленат за цртање. Посебно се истиче његов цртеж „Девојке”, који је израдио са само 13 година.Поповић је наставио студије архитектуре на Техничком факултету Велике школе у Београду  (1892−1896), гдје је развио интересовање за споменике српске средњовјековне уметности, под утицајем професора Драгутина Милутиновића и Андрије Стевановића, који су били изузетни познаваоци споменика српске средњовјековне културе и пресудно су утицали на његово усмјеравање ка будућем пројектовању у националном стилу, проучавању српских средњовјековних манастира,

конзерваторској дјелатности, као и на то да се и сам касније посвети професорском позиву.Један је од ријетких студената који након завршених студија није отишао на усавршавање у иностранству. По завршеним студијама, Поповић се 1897. запослио у Министарству грађевинарства, гдје је остао да ради наредне три деценије. Најприје је по доласку добио место ванредног подинжењера друге класе. Његова изузетна преданост и марљивост су учиниле да константно напредује у служби. Већ 1899. је добио место подинжињера друге класе, након неколико мјесеци је унапређен у подинжињера прве класе, а 1900. је постављен за архитекту треће класе. Године 1901. је положио државни испит за архитекте и почео самостално да пројектује.У наредним годинама је прошао кроз све архитектонске класе. Године 1914. је постављен за начелника друге класе. Постао је члан Грађевинског савјета, на челу са Андром Стевановићем, које је дјеловало при Министарству, као и члан Српског удружења инжењера и архитеката.Почевши од 1916. године обављао је разне дужности ван земље. Током рата, најприје је краће вријеме боравио на Корзици, потом у Риму, гдје је био изузетно активан, обилазећи и прегледавајући бројне грађевине. Посебно се заинтересовао за зграду италијанског парламента, која је тада била у изградњи.

По налогу Министарства је копирао планове, који су могли корисно да послуже у довршавању парламента у Београду, који се такође налазио у изградњи. Бавио се и набавком литературе, за коју је сматрао да би била корисна за Архитектонско одјељење у Београду. Због лошег стања, проузрокованог сталним проблемима са стомаком, малокрвношћу и инфекцијама, неколико месеци је провео на лијечењу у Ђенови. Након опоравка се отишао у Ницу. Једно вријеме је боравио у Ници, а пред сам крај рата на Крфу, гдје је имао намјеру да формира Архитектонско одјељење.Године 1919. је постављен за начелника прве класе Министарства грађевинарства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.Током дугогодишњег рада у Министарству грађевина реализовао је велики број пројеката, углавном за објекте јавне намјене, вршио надзор при извођењу дјела других аутора и био члан многобројних комисија и стручних жирија.На месту начелника грађевинарства је остао до 1927. године када се на сопствени захтев пензионисао. Иако је добио државну пензију, наставио је да се бави пројектантским, истраживачким и публицистичким радом до краја живота.Године 1919. године постао је хонорарни професор средњовјековне српске и византијске архитектуре на Универзитету у Београду, гдје је водио катедру Византијске архитектуре. Своје студенте је усмјеравао ка пројектовању у националном стилу. Попут својих професора Милутиновића и Стевановића, током каријере се интензивно бавио проучавањем и заштитом српских средњовјековних архитектонских споменика. Осим што је већину својих резултата објављивао у научној и стручној периодици, запажања је презентовао и у дневној штампи. Аутор је више од педесет историографских чланака и неколико монографија.Иако је, у складу са временом у коме је стварао, Поповић нудио решења која се стилом могу јасно сврстати у академизам, на бази његових пројеката се може утврдити да је био наклоњен моравском стилу српске средњовјековне архитектуре, те тим својим поменутим дјелима је примену истог и промовисао.Један од његових првих пројеката по доласку у Министарство грађевина је био план нове зграде за стан подкомандира пограничне страже на Дашчаном Кладенцу из маја 1897. године, једноставне приземне грађевине, правоугаоне основе, са фасадом без декоративних елемената.

Вршио је надзор током изградње и дао рјешење горњег нивоа и крова зграде Градске куће (раније Скупштине Општине, Окружне зграде) у Крушевцу 1903. године.

Под његовим надзором је обављена последња рестаурација Цркве Лазарице, у периоду од 1904. до 1908. године. Његово интересовање за рестаурацију Лазарице појавило се крајем 1901. године, када је боравио у Крушевцу. Упоредивши претходни комисијски план са самом грађевином, уочио је извјесне нетачности те је предложио стручну нову комисију. Министарство је усвојило његов предлог и поставило га за надзорног стручњака рестаурације. У том послу се суочио веома озбиљним задатком, посебно јер није располагао документацијом ο изгледу цркве прије свих накнадних назиђивања. Трудио се да коришћењем истог материјала, беловодски пешчар, којим је црква првобитно грађена, колико је било могуће умањи разлику између новог и старог. У томе је успио, мада ce пажљивим посматрањем грађевине разлике јасно примећују. Ипак, овом рестаурацијом Лазарици у највећој мери враћен првобитан изглед. Πο озбиљности приступа послу, избору метода и коначној реализацији, његов рад може представљати подстицај и за многе савремене рестаураторске подухвате. Данашњи изглед Лазарице се углавном задржао онакав какав му је дао Петар Поповић. Његов пионирски рад означио је почетак у развоју савремене службе заштите споменика културе у Србији.

Макета тако обновљене Лазарице је на Балканској изложби награђена златном медаљом, а потом изложена y Београду код Коларца. Поповић је аутор пројекта куле-звонаре изграђене 1908. године, која се налази двадесетак метара западно од Лазарице. Израдио је пројекте за Основну школу у Буковачи и Основну школу у Призрену (обије 1907).Аутор је пројекта Цркве Светог Ђорђа у Старом Костолцу, грађене од 1923. до 1925. године.

Поред поменутих, учествовао је у пројектовању, извођењу или и пројектовању и извођењу следећих објеката: Капеле Белимарковић у Врњачкој Бањи (1903), Окружне зграде у Зајечару (1907), Окружне зграде у Врању (1908), Хотела Петроград у Београду (1912), зграде Руски цар у Београду (1922—1925.), Спомен цркве са костурницом у Штипу (1926), Цркве у Костолцу (1926), Куће Димитријевића у Београду (1928), Цркве Самодреже (1928, са Александром Дероком), Цркве Александра Невског у Београду (1930, са Василијем Андросовим), зграде Министарства просвете у Београду (1933) и Манастира Ваведење у Београду (1936).Осим архитектуре, Поповић је такође био ангажован на пољима хералдике, вексилологије и историографије. Аутор је званичног емблазона грба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца -од 1929. Краљевине Југославије из 1921. године. Дао је прецизан опис заставе која се чува на Хиландару, а која се приписује цару Душану.За резултате које је постигао као пројектант, професор и научник постао је 16. фебруара 1925. дописни члан Српске краљевске академије. Наредне 1926. године је постао и члан Масарикове академије рада у Прагу.За заслуге на пољу културе, народне просвете и науке, добитник је више ордена. Одликован је Краљевским орденом Светог Саве V, IV реда (1907), и III реда. За заслуге према круни, држави и нацији одликован је Краљевским орденима Белог орла IV и V степена. Добитник је и ордена Карађорђеве звезде IV реда.Сарађивао је са многим хуманитарним удружењима. Налазио се у управи друштва „Свете Јелене”, активно је сарађивао и са удружењима „Коло српских сестара“, „Друштво црвеног крста“, „Руски клуб“, „Београдско женско друштво“ и другим и често је позиван на јавне догађаје које су ова друштва приређивала.

–Стеван Симић- Четник  рођен у Кратову, 9. маја 1882. године био је српски географ, просветни и национални радник у Старој Србији и народни посланик у Краљевини Југославији.Родио се у Кратову 1882. године. Основну школу завршио је у мјесту рођења а гимназију у Солуну и Цариграду. По завршеној гимназији био је учитељ у селу Тураљеву код Кратова. Одлази 1902. године на студије географије, етнографије и историје у Београд, гдје дипломира 1906. године на Филозофском факултету код чувеног географа Јована Цвијића.Веома брзо упознао се са оснивачима Српске народне  одбране Милорадом Гођевцом, Јованом Атанацковићем и Васом Јовановићем. Постао је члан револуционарнога одбора. Био је активан члан српске четничке организације, користан као добар познавалац прилика у Јужној Србији и Македонији.Од 1906. до 1912. године био је наставник у српским гимназијама у Битољу, Пљевљима, Солуну и Скопљу. Показао се као ревносни професор, добар предавач који се уз пут бавио писањем, прије свега етнолошких и историјских радова. Док је радио у Солуну започео је велики истраживачки рад по Јужној Македонији, по којој је често путовао. Обиман рукопис о антропогеографским одликама Кратовске области наводно пропао је током Првог свјетског рата. Боравио је под бугарском окупацијом прикривен у Скопљу. За време Првог свјетског рата као полиглота служио је као преводилац при Британској команди.После рата био је директор гимназија у Велесу (1920-), Охриду и Призрену, награђиван као управник најбољих школских установа у држави. Због неслагања са партијским котеријама пензионисан је 1929. године, након чега је изабран за народног посланика Кратовског среза. Био је 1931. године уредник бановинског службеног листа у Скопљу. Касније је присталица режима, политичар посланик владајуће ЈНС па ЈРЗ 1936-1938. године.По почетку Другог светског рата враћа се у Београд гдје остаје до краја рата. Након рата одбија да промени презиме и да се изјасни као Македонац, због чега је трпио разне притиске. Разочарао се и у Србију, због њене све веће незаинтересованости за Србе у Јужној Србији. Као пензионер написао је Успомене о људима и догађајима у Македонији од 1912. до 1941. године. Умро је у Скопљу јуна 1962. године, у великој биједи. Његова заоставштина похрањена у архиву САНУ представља прворазредни извор за историју Срба у данашњој Македонији.Аутор је више стручних расправа из области етнологије, историје и археологије. Познатији рани историографски радови су му: „Босна и Херцеговина“ (1909), „Наши писци и преписивачи од 14. до 18. века“ (1911), „Лесновски манастир Св. Гаврила“ (1913), „Историја Кратовске области“ (1914), „Срби и Бугари у прошлости и садашњости“ (1918), „Велешки манастир Св. Димитрија“ (1923), „Охрид“ (1925), и други. По пензионисању, а нарочито након Другог светског рата више се посветио географским и етнолошким истраживањима. Објавио је 1940. године „Кратовске куле“, а 1955. године „Кундинско језеро“, затим „Злетово“ (1955), „Кратово“ (1957). По Јовану Трифуновићу : Стеван Симић је много урадио, али се мало истицао и више је значио него што је то изгледало.Његова најзначајнија дјела су

–Историја кратовске области, Београд 1914.године 

–Јован Трифуновић рођен је у Врутоку, 23. септембар 1914 био је српски и македонски географ, антропогеограф и универзитетски професор.

Рођен је 23. септембра 1914. године у селу Вруток код Гостивара, у српској земљорадничкој породици. Отац се звао Филип, а стриц му се звао Србин Трифуновићу . Основну школу завршио је у родном селу а седам разреда гимназије у Скопљу. Осми разред и дипломски испит положио је у Тетову. На Филозофски факултет у Скопљу уписао се 1935.године и завршио га одличним успјехом 1939. године. После завршених студија одлази у војску у Београду, гдје је служио у Војно-географском институту. Из војске је изашао као геодетски потпоручник. Од новембра 1940. до марта 1941 године био је асистент на географском институту при Филозофском факултету у Скопљу. Учествовао је у Априлском рату. За вријеме окупације боравио је као избеглица у Београду. Од 1941. до 1943, радио је као асистент на Геофрафском институту у Београду када је отпуштен, па је радио као професор географије у Другој и Петој београдској гимназији.Године 1943. положио је државни асистенски испит који му је признат и од нових власти пред специјалном државном комисијом 1945. од 1943. до 1945.године радио је као асистент на Београдском географском институту. Године 1946. пребачен је у Скопље, на Скопски филозофски факултет где је као асистент радио до 1952, када добија звање универзитетског предавача. Докторирао је 1950. године пред комисијом САНУ  одбранивши као тезу антропогеографску студију: Кумановско–прешевска Црна Гора. На Скопском Универзитету радио је до свог пензионисања 1979. године.

Радио је у Београду и Скопљу као редовни и ванредни професор. Цојелог живота радио је на антропогеографским изучавањима, остварујући идеју Јована Цвијића, бар што се тиче јужног дијела Србије , о антропогеогрефском изучвању свих насеља у земљи-Едиција Насеља и порекло становништва. Објавио је велики број монографија и стручних расправа на тему антропогеографије у еминентним часописима као што су: Гласник српског географског друштва, Српски етнографски зборник, Гласник САНУ-а и у многим другим.Често је истицао српску етничку припадност и у својим радовима истицао српски карактер македонског становништва, не одричући савремено постојање македонске нације. Године 1995. то своје мишљење исказао је у делу Македонизирање Јужне Србије.Од почетка 1984. године био је стално настањен у Београду, гдје је и умро 1. фебруара 1997. године.

Његова најзначајнија  дјела :

Трифуноски, Јован Ф. (1990). „Велика сеоба Срба у народним предањима из Македоније” Етнолошке свеске. 11: 54—61. Архивирано из оригинала 15. 04. 2018. г. Приступљено 11. 05. 2019.

-Трајан Стојановић рођен у  Градешница, 20. јул 1921.године био је историчар и професор историје на Универзитету Рутгерс. Он је био специјализован за историју Балкана и један од најпознатијих балканолога у свијету.Потиче из породице српских властелина . Стојановић је рођен у 1921. године у Градешници, тада у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, али је одрастао у Рочестеру, Њујорк. Након што су његови родитељи емигрирали у САД. У вријеме када је било тешко за припаднике радничке класе и досељенике да они уопште похађају неку званичну образовну установу, он је стекао диплому са Универзитета у Рочестеру. Након служења у војсци САД током Другог свјетског рата, он је магистрирао на Универзитету у Њујорку и добио докторат од Париског универзитета на Сорбони током 1952. године. Током докторских студија његов ментор био је Фернан Бродел.Стојановић је током четири декаде био професор европске и свјетске историје на Универзитету Рутгерс. Он је такође предавао на осталим универзитетима у САД, међу којима треба издвојити: Станфорд, Беркли, NYU, CSU и Универзитет Сера Џорџа Вилијамса у Канади.Стојановић је посебно проучавао историју на подручју Балкана. Његово дјело „Студија Балканске цивилизације“ (1967) сматра се као класик и незаобилазна историјска монографија. После пензионисања објавио је збирку у четири тома, чланака и есеја под насловом „Између Истока и Запада, светови Балкана и Медитерана“ (1992-1995), као и „Балкански светови: прва и последња Европа“ (1994) са својим дјелима даље значајан допринос у ширење културе и историје Балкана и најбројнијих његових житеља Срба . Помоћу Трајана Стојановића свијет је добио нови поглед на историју Балкана. Многи од његових радова су преведени на српски језик и објављени у бившој Југославији, као и другим већим језицима.

Био је члан Савјетодавног одбора истраживања логора у Јасеновцу.

Доктор Норман Марковић, професор историје са Универзитет Рутгерса, за њега каже:Имао сам привилегију да упознам Трајана Стојановића. Био изванредан колега и пријатељ на Рутгерс универзитету, и пре и после пензионисања. Трајан је био жестоко поносан на не-шовинистички начин на његово српско наслеђе и достигнућа српског народа. Он је презирао не само НАТО агресију која је уништила Србију и разбила Југославију уопште, већ је то сматрао расистичким клеветама и увредама усмерених против српског народа током и након рата.

-Драгослав Аврамовић рођен у Скопљу 14. октобар 1919.године  познатији по надимку Деда Аврам био је српски економиста, гувернер Народне банке Југославије и дописни члан САНУ.

Рођен је 14. октобра 1919. у Скопљу где је завршио гимназију. 1937. године. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1941. године. Докторат економских наука стекао је 1956. године. Био је савјетник НБЈ од 1951. до 1953, руководилац стручног тима за мобилизацију иностраних средстава од 1946. до 1951. Од 1953. до 1977. године радио је као економиста у Свјетској банци. У Свјетској банци је од шефа Одељења за опште студије напредовао до мјеста директора. Био је савјетник генералног секретара Конференције УН за трговину и развој UNCTAD за питања економске сарадње земаља у развоју и за општа питања (Женева, 1980 — 1984); економски савјетник Банке за трговину и развој (Вашингтон, 1984 — 1988).

Крајем 1993. СРЈ је ушла у хиперинфлацију и према процјенама Драгослава Аврамовића у новембру 1993. дневна инфлација је била скоро 18%, а у јануару 1994. дневна инфлација је била скоро 62%.У то вријеме, према договору предсједника Србије Слободана Милошевића, председника Владе Србије Николе Шаиновића и бившег министра Николе Станића економисти предвођени Драгославом Аврамовићем направили су план заустављања инфлације, који се почео примјењивати од 24. јануара 1994. Зауставио је хиперинфлацију увођењем новог динара и фиксирањем истог за немачку марку у односу 1:1, прекинуо дотадашњу праксу ревалоризације валуте пошто изгуби вредност и заустављање штампања новца без покрића. Дотадашња политика власти је била да штампа новац не би ли исплатила пензије и плате запосленима у друштвеним предузећима који су тада увелико били на принудним одморима а као директна последица санкција (није био могућ извоза па није било ни потребе за производњом). Мада на први поглед изгледа једноставно, основни разлог успјеха програма је Аврамовићев ауторитет односно одбијање да се повинује захтевима власти.Драгослав Аврамовић постао је симбол стабилности динара после хиперинфлације из 1993. и постављени је 2. марта 1994. за гувернера Народне Банке Југославије, а на том мјесту остао је до 15. маја 1996. године. Био је и главни координатор припрема Економског, социјалног и финансијског програма 1995–1997.године

Рекао је у мају 1996: „Тоталном блокадом преговора са међународним финансијским организацијама савезна влада нас гура у пропаст“ и потом је смијењен са функције гувернера Народне банке Југославије.Послије је био изабран за лидера опозиционе листе „Заједно“, јер је имао велику популарност у народу после заустављања хиперинфлације, која је била противник коалиције СПС-ЈУЛ-НД, коју је предводио Слободан Милошевић на изборима у новембру 1996. године, али средином октобра 1996. Аврамовић се из „здравствених разлога” повукао из изборног такмичења.Прави разлог повлачења био је Деда Аврамов презир српских издајника оличених у Зорану Ђинђићу .За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 27. октобра 1994. године.Преминуо је 26. фебруара 2001. године у Роквилу код Вашингтона и сахрањен на Новом гробљу у Београду.

                        ( наставиће се)