Пише :Дејан Бешовић

Македонска православна црква је на Трећем црквено-народном сабору у Охриду 19. јула 1967, на 200-годишњицу укидања грчке Охридске архиепископије, прогласила аутокефалност, формирала две нове епархије, једну у Македонији, а другу за Канаду, Сједињене Америчке Државе и Аустралију, са седиштем епископа у Торонту, и донела одлуку о отварању богословије.Текст одлука упућен је и патријарху Герману.

Кад је вијест о прогласу аутокефалности послата у свијет, изазвала је различите реакције. Тако је Џон Сатертвејт, секретар Савјета за међународне везе Англиканске цркве, прочитао вијести о том чину у Охриду, али зачудо није тим поводом видео саопштење Српске православне цркве о томе. Сатертвејт је објавио текст у дневнику Тајмс истакавши и поред свега „да је начин на који је југословенска власт употребила Македонску православну цркву за своје политичке циљеве и наглашава да одвајање од Српске православне цркве није само црквено питање. Чудио се ћутању Патријаршије у Београду, додајући да је Грчка православна црква већ протествовала и закључујући да због тога нема изгледа да ће Македонска православна црква добити канонско признање од других православних Цркава“.Држава је преузела обавезу да вијест о проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве пошаље у свијет. После усаглашавања текста информација Савезне комисије за верска питања и Правне службе Државног секретаријата за иностране послове, она је 10. августа 1967. упућена на адресе 58 југословенских дипломатско-конзуларних представништава. Информација је крајем децембра поново упућена на исте адресе.Синод Српске православне цркве због новонастале ситуације састао се 15. августа. Архијереји су прочитали писмо Синода Македонске православне цркве од 19. јула о проглашавању аутокефалности. Патријарх је саопштио да је све поглаваре православних Цркава обавијестио о закључку прошлог архијерејског Сабора. С тим у вези, на крају је одлучено да Сабор буде сазван у ванредно засиједање 14. септембра 1967. године.

Наредних дана у Патријаршију су стизале писма подршке али је, истовремено, на патријарха и друге архијереје и даље вршен велики притисак. Тако је 27. августа патријарха позвао Мика Шпиљак, предсједник Савезног извршног вијећа, а два дана касније и Ђурица Јојкић, предсједник  Извршног вијећа.Србије Два дана пред Сабор Извршни одбор Савеза удружења православног свештенства затражио је од архијереја да им дозволе да на седници Сабора кажу шта свештеници мисле.

Сабор је расправљао само о једној теми – проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве. Закључак је био јасан: „Пошто се виша јерархија Македонске православне цркве оглушила о надлежно донету одлуку Светог архијерејског сабора Српске православне цркве АСБр. 44/зап. 10 од 24/11. маја 1967. године и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје Мајке Цркве у расколничку верску организацију, то сходно поменутој Саборској одлуци прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност Светом архијерејском синоду Српске православне цркве да против виновника раскола поведе поступак.„Са верним народом Македоније не прекидати општење, већ удовољавати њиховим верским потребама.“Богословима и студентима Богословског факултета из Македоније, који то желе, одобрити да се могу и даље уписивати у наше богословске школе и учити у њима. Пријем ће вршити архијереји у чијим се епархијама богословске школе налазе.

Одлука је сутрадан по доношењу, 16. септембра објављена у новинама Православље.О тим одлукама Сабора Српске православне цркве најприје су почели да се распитују у Ватикану код југословенских дипломатско-конзуларних представништава, па је посланик Вјекослав Цврље из тамошњег Посланства већ 18. септембра тражио да га што прије детаљније о свему обавесте. После договора са Савезном комисијом за вјерска питања, упућен му је записник са сједнице Сабора.Потом му је, после нешто више од месец дана, из Београда јављено да односи двије Цркве остају непромењени, да Македонци настоје да се афирмишу а држава ће и даље улагати напоре како би Српска православна црква признала аутокефалност Македонској православној цркви.

Прва званична (државна) реакција у Југославији објављена је 19. септембра у дневним новинама Политика под насловом „Непожељан сукоб“. Истога дана Синод је покренуо поступак против виновника раскола. Та одлука је опет навела државне институције да реагују.Радивоје Увалић, помоћник државног секретара за иностране послове, разговарао је са совјетским амбасадором Бенедиктовим 7. октобра 1967. године који је том приликом казао да су га неколико дана раније посјетили претставници Македонске православне цркве с молбом да руском патријарху пренесе њихову поруку у којој се жале на став српског патријарха Германа. Амбасадор им је рекао да то не може учинити док не добије мишљење од надлежног министра. Увалић је у својој биљшци закључио да је Бенедиктов био критичан према Македонцима, а да је хвалио патријарха Германа. (Бенедиктов је 14. децембра добио додатна објашњења од Љуба С. Бабића, саветника државног секретара за иностране послове Марка Никезића.

Ради припрема за разговор са патријархом, Милош Минић, предсједник Скупштине Србије, затражио је од сарадника да му доставе списак могућих тема које би гост могао да наметне. „С наше стране сматрамо да треба указати на потребу коректнијег односа према Македонској православној цркви.“Наравно, то питање било је главна тема разговора у сусрету 23. децембра 1967. године који је трајало више од два сата.Патријарх цариградски Атинагора Спиру. је 1-16. октобра 1967. боравио у узвратној посети српској Патријаршији. Мада се разговор водио о сусрету цариградског патријарха и папе, патријарх Герман је покренуо и питање проглашења аутокефалности Македонске православне цркве. После три месеца стигао је одговор цариградског патријарха.Савезна комисија за верска питања је 12. марта 1968. констатовала да Српска православна црква и даље заоштрава однос према Македонској. „Будући да је питање аутокефалности МПЦ превасходно политичког карактера, значи да је заоштравање и према држави“.

Занимљив је и податак да је одлука Сабора од 15. септембра 1967. да се против виновника проглашења аутокефалности поведе поступак, прослеђена тек 19. марта 1968. Синоду Македонске православне цркве.

Синод Македонске православне цркве је вратио писмо патријарху Герману.О свему је обавијестио македонску Комисију за вјерска питања а она савезну. На основу тог писма почетком маја састављена је биљешка под насловом „Информација о новим елементима заоштравања руководства Српске православне цркве са Македонском црквом и државом“.

Мика Шпиљак примио је 22. марта 1968. патријарха Германа и остале чланове Синода. Поред Шпиљка били су Мило Јовићевић и Радосав Перовић, предсједник и савјетник Савезне комисије за вјерска питања. Патријарх је говорио о проблемима који муче Српску православну цркву, а као последњу тему поменуо је однос према Македонској православној цркви. Рекао је да је Сабор расправљао о томе и закључио да је то искључиво црквени проблем. „Мишљења је да су Македонци погрешили и да грешку треба да исправе. Истакао је да је проблем односа између СПЦ и МПЦ решен одлуком сабора из 1959. године и додао да је држава тада дала гаранцију да је то питање решено. Решење види у враћању МПЦ у крило СПЦ.“ Напоменуо је да је цариградски патријарх Атинагора писао митрополиту Доситеју и саветовао га да се врати у крило мајке Цркве. („Препис овог писма предат је предсједнику Шпиљаку РИВ СРС стр.пов 112/19-64“)

Према очекиваном слиједу догађаја и протокола , Шпиљак је патријарху изразио наду да ће и даље међусобно сарађивати и да ће неки проблеми бити ускоро разрешени. „Говорећи о проблему односа између Српске православне цркве и Македонске православне цркве, председник Шпиљак је казао да је проблем решаван пре његовог доласка на дужност председник Савезног извршног већа. Изјавио је да је данас тешко прихватити тврдњу да је то искључиво црквено-канонски проблем. Сматра да је питање односа између две цркве национално-политички проблем. Подвукао је да он као председник СИВ-а не може никаквим средствима утицати на МПЦ да би се вратила у крило СПЦ, а ако се ове две цркве тако могу споразумети, то би била сасвим друга ствар. Даље је истакао да је Македонија самостална република и да се македонска нација бори за своју пуну афирмацију у свим областима друштвеног живота, па и на питању аутокефалности своје цркве.“На крају састанка је патријарх предложио да Савезна комисија за вјерска питања посредује између двије Цркве и то на основу одлука из 1959. године.На Сабору Српске православне цркве маја 1968. није било расправе о Македонској православној цркви, иако је неколико архијереја на томе инсистирало“.

Савезна комисија за вјерска питања је 30. маја 1968. још једном расправљала, између осталог, и о односу Српске и Македонске православне цркве. Констатовано је да су бројни разговори обављени са архијерејима непосредно пред Сабор имали знатног утицаја на расправу у Патријаршији и закључено да то питање није ипак ријешено, већ само одложено и да ће га архијерејски Сабор у погодном моменту поново узети у разматрање. Закључено је да треба наставити започету активност и у свим контактима са патријархом и епископатом настојати да дође до коначног решење тог питања тако што ће Српска православна црква признати самопроглашену аутокефалност Македонске православне цркве.У расправи је Боро Чаушев критиковао рад југословенских дипломатско-конзуларних представништава тврдећи да су била пасивна у објашњавању положаја Македонске православне цркве и проглашења њене аутокефалности. Казао је да према неким сазнањима код Румунске и Бугарске православне цркве „постоји расположење“ да признају Македонску православну цркву. „Напомињујући да је став политичког руководства СР Македоније да се за сада прво иде на признавање МПЦ од стране Румунске православне цркве, пошто су представници ове Цркве изјавили да би они то учинили уколико држава пружи подршку, Боро Чаушев је предложио да се румунском амбасадору у Београду, или председнику Комисије за верска питања при Влади НР Румуније објасни положај Македонске православне цркве и став Владе СФРЈ по овом питању.“

Цариградски патријарх Атинагора Спиру  је 18. јула 1968. од патријарха Германа тражио нове информације у вези са Македонском православном црквом. Одговор из српске Патријаршије упућен је 16. септембра, а садржавао је одлуку Синода од 19. марта о покретању поступка против македонских архијереја. На крају писма цариградском патријарху је упућена молба да посавјетује Македонце да се врате у крило своје Мајке Цркве у случају да му се поново обрате.Македонска православна црква је 7. октобра прославила 65-годишњицу Илинденског устанка, 25-годишњицу скупштине свештеника у селу Издеглији и 10-годишњицу Црквено-народонг сабора у Охриду. Митрополит Доситеј  је говорио о историји Македонске православне цркве, а излагање је завршио приговарајући Српској православној цркви због њених одлука. У другом дијелу прославе, одлучено је да се прихвати нови (григоријански) календар, а да епископи добију звања митрополита. „На овим свечаностима, сви говори, дискусије, здравице и међусобни разговори одвијали су се у опште југословенском духу. Свуда је јасно дошло до изражаја тежња македонских верника да имају своју самосталну цркву, која за њих представља национални интерес.“

Патријарх Герман упутио је 16. октобра 1968. писмо Синода исте садржине митрополиту Доситеју и осталим македонским архијерејима, подсетивши их на писмо од 19. марта и покретање поступка, и изразивши жаљење што је услед њихове кривице до свега тога дошло. У нади да су македонски архијереји свесни одговорности, позвао их је да још једном размисле: „Зрелије и у љубави још једном размислите о поступку који сте учинили стварањем раскола у светој Цркви Божјој и одговорности коју сносите за то. Приступите ревизији учињеног и вратите се на пут светих канона, који вековима регулишу поредак у Цркви, и повежите се поново са својом канонском Мајком Црквом, да бисмо и даље у љубави и јединству заједно могли служити Богу нашему и славити свето име Његово.“.

Митрополит Доситеј је писмо, већ према устаљеној пракси тог времена, предао македонској Комисији за вјерска питања, а она проследила Савезној. Према мишљењу македонске комисије, великодостојници Српске православне цркве и даље стоје на позицијама из 1945, што су, како тврде, потврдили на ванредном Сабору 14-15. септембар 1967. године. Мада су споменуто писмо оквалификовали као известан патријархов гест добре воље, ипак сматрају да представља акт даљег заоштравања односа, увод у суђење и рашчињење македонских архијереја. „Из писма се види да СПЦ не само што Архиепископа Доситеја не признаје као таквог, него му се и не признаје положај митрополита македонског, каквим је од стране званичне СПЦ био третиран сво време од јуна 1959. године до октобра 1967. године. Ово је још једна потврда ноторне чињенице да се ради о политичком а не црквеном проблему.“ На крају је закључено да оно што следи, а то су суђење и рашчињење, „задире у искључива права друге Цркве односно другог народа, те представља пре свега политички проблем“.До краја 1968. године у српску Патријаршију су стигли одговори свих аутокефалних православних Цркава. Руски патријарх је одговорио да је примио к знању одлуке Сабора, цариградски Атинагора је савјетовао митрополиту Доситеју у име цијеле Православне цркве да Синод Македонске православне цркве поново размотри своје одлуке и повеже се са српском Патријаршијом.Архиепископ атински Јероним Први  је одговорио да је прекинуо све везе са шизматичком Македонском православном црквом, патријарх антиохијски Теодосије је телеграмом изразио солидарност са другима кад је ријеч о прекиду свих веза са Македонском православном црквом, а потом у опширном писму објаснио своје становиште.Учеснике разговора примио је и митрополит Доситеј.

Према свједочењима из македонске Комисије за вјерска питања, Српска православна црква је остала разочарана, јер Македонска не одступа од аутокефалности, али како је до сусрета и разговора ипак дошло, вероватно постоје начини да они буду настављени. На крају свог виђења сусрета, македонска Комисија за вјерска питања је закључила да би требало извршити лагани притисак на српске архијереје за даље разговоре који би се могли искористи да се Македонска православна црква афирмише. „Међутим, уколико СПЦ има намјеру да путем оваквих и других тактичних потеза иде ка пролонгирању ненормалног положаја, да би га у датом моменту поново заоштрила, онда следи активност и мере које би онемогућила такву замисао. Остаје да се сачека, да се оцени реакција у Синоду СПЦ после овог разговора, затим да се одреди даљи курс деловања. Напомиње се да је ова комисија у сталној вези са Савезном и са Комисијом за верска питања СР Србије“, стајало је у запису из македонске Комисије за верска питања.Викарни Епископ Лаврентије Трифуновић доставио је крајем новембра 1968.године  Синоду писмо од извесног Спаса Шарабе, из Окленда у Калифорнији у коме он тврди да је једна усташка радио-станица у околини Сан Франциска, 5. јануара 1969. прочитала поруку митрополита Доситеја. По тврдњи Шарабиној, то је чуло више Срба и били су изненађени па коментаришу да су се поново усташе и Вемеровци (Анте Павелић и Ванчо Михајлов) удружили. Синод је о свему обавијестио Савезну комисију за вјерска питања, ради примања к знању.Монсињор Јан Вилебрандс, секретар римокатоличког Секретаријата за хришћанско јединство, разговарао је првих дана марта 1969. са Вјекославом Цврљом, југословенским послаником у Ватикану. На састанку су били о. Дипре, П. Јанг, проф. Водопивец и П. Шмит. Вилебрандс је говорио о недавном сусрету са патријархом Германом у Београду (поводом 1100-годишњице смрти Светог Кирила) и рекавши да је тада схватио да ће српски архијереји покренути поступак и осудити архијереје Македонске православне цркве. Сматра да ће, уколико до тога дође, и Ватикан се наћи у веома деликатном положају у односу на православне Цркве с којима жели да настави екуменистичке контакте. Цврље је казао да је патријарх Герман једнострано и тенденциозно информисао Вилебрандса о позицији Македонске православне цркве. Потом је Цврље говорио о недоследностима српских архијереја, који су створили такву ситуацију да руски и бугарски патријарх нису у могућности да признају Македонску православну цркву. Вилебрандс је, наводно, одговорио како му је бугарски патријарх рекао да је његов Синод подељен око признавања Македонске православне цркве.Македонска Комисија за верска питања саставила је 21. априла 1969. веома опширну информацију „Руководство Српске православне цркве не престаје са националистичким и шовинистичким акцијама противу Македонске православне цркве и СР Македоније“, очигледно у намери да оптужи Српску православну цркву да већ 25 године настоји да спречи развој Македонске православне цркве. Информација је представљала неку врсту притиска на државне органе како би они посветили више пажње српским архијерејима уочи предстојећег Сабора. У њој је стајало да је патријарх Герман у разговорима са представницима Амбасада Грчке, СССР и још неких других говорио са антимакедонских позиција. „Патријарх Герман је искористио боравак у СССР-у у мају 1968. године, те је код представника неких Цркви најбезобзирније нападао МПЦ, односно њен епископат, при томе отворено је негирао и статус државности СР Македоније (код румунског патријарха, код бугарског и т.д.)“. Те патријархове приче, како се додаје, допринеле су томе, да се цариградски патријарх више пута изјашњавао против Македонске православне цркве од октобра 1967. када је био гост српске Патријаршије.

„Овом приликом ваља поново истакнути да су акције противу МПЦ и надаље одвијају на политичким, хегемонистичким основама. Одатле и произилази сва озбиљност ових акција јер су уперене пре свега противу самобитности и равноправности македонског народа у СР Македонији. Јер нема сумље да ће свака осуда епископа са поменутих позиција неминовно бити схваћена као отворено мешање у ствари другог народа и Републике, осуда не само епископата него и свештенства и православних Македонаца, значи народа.“У наставку информације државним властима се замера што су дозволиле и финансирале Свеправославну конференцију у Београду септембра 1966, „и ако се унапред знала тенденција руководства СПЦ да ће се дезавуисати МПЦ“. Слиједи замјерка на то што је посета цариградском патријарху дозвољена управо после Сабора Српске православне цркве. „Овој посети је била указана висока пажња и ако се могло претпоставити да ће иста бити искоришћена као подршка политици СПЦ-а противу МПЦ-е. Том приликом је патријарх Атинагора на јавном месту говорио о српском Битољу итд.“ Потом је државној власти замјерено што је само позвала патријарха Германа на прославу 25-годишњице Другог заседања АВНОЈ-а (28. новембар 1968), а не и митрополита Доситеја. „Ово и сличне ствари с правом сматрамо да су деловале и објективно делују охрабрујуће на држање и понашање руководства СПЦ према МПЦ, односно према СР Македонији.“

Информација се потом бавила личношћу епископа жичког Василија Костића  као, како се каже, најекстремнијег архијереја и противника добрих односа државе и Цркве,како то констатује Савезна комисија за вјерска питања . По пристизању свих извјештаја, Савезна комисија за вјерска питања је начинила „Информацију о православној цркви у Македонији“, за интерну употребу.У том спису је, поред осталог, наведено: „У вези са обновом Охридске архиепископије и стварања Македонске православне цркве, скоро сви епископи у НР Србији коментарисали су да је то учињено мимо канона, да је требало ићи преко Синода, да се овим цепа јединство Цркве и Српство, да је овим много ослабљена власт епископа над свештеницима.Нарочито оштро реаговали су рашко-призренски епископ Павле Стојчевић , шабачки епископ Симеон  и тимочки епископ Емилијан, али на све ове као и на остале епископе утиче крајње непријатељски став епископа бањалучког Василија Костића , који тражи да се митрополит Доситеј и два македонска епископа изведу пред црквени суд и прогласе расколницима. Међутим, у ставу свих епископа исто тако се испољава и бојазан да не дође до јачег заоштравања односа цркве са државом.“Епископ Рашко – призренски Павле је записао : После пет и по векова, олтарско кандило поново гори у древном православном охридском храму посвећеном премудрости Божјој, Светој Софији. На темељима старе базилике у 11. веку, за време владавине цара Самуила, изграђен је храм који је вековима био центар Охридске архиепископије. Турци су га претворили у џамију. Током Балканских рата, хришћани су срушили минарет, а он је нешто касније постао место богослужења. Комунисти су чувену цркву сматрали погодном као место за концерте.Другог дана Духова, у понедељак, сви осим једног епископа Македонске православне цркве (МПЦ) дошли су у Охрид на освећење. Такође и државни врх. Прво кандило није упалио првојерарх, архиепископ Стефан, како се очекивало, већ министарка културе, Ганка Самоилоска-Цветанова! Једини епископ који није дошао био је митрополит велешки и повардарски Јован. Неки су питали „где је Зоран“, алудирајући на митрополитово име пре монаштва. Други су питали где је „инжењер Вранишковски“, пошто је владика некада студирао грађевинарство. Једини исправан израз био би „Његово Преосвештенство, господине, господине Јован, митрополит велешки и повардарски“. За медије, он је сада македонски Јуда Искариотски, велики издајник, заблудело дете цркве, нарцис, кукољ. Председник Државне комисије за односе са верским заједницама, Ђ. Наумов, предлаже анатему за владику, деградацију, слање у манастир, конфискацију имовине. Нека се искупи за своје грехе, осуђује га не само у Македонији и Европи, већ и „згађени“ верници са свих континената, јављајући се овом чиновнику.

       Млади митрополит није имао намјеру да се појави у Охриду. Изјавио је да не жели да служи са другим јерарсима, посебно не са митрополитом полошким и кумановским Кирилом. „У Македонији постоји само једна призната православна црква – моја епископија,која припада СПЦ “ .

       Митрополит Јован је рођен пре 36 година у Битољу. Након грађевинарства, студирао је теологију у Београду и Солуну. Када је као студент надахнуто говорио на црквеним сабрањима, неки се сећају ових дана, говорило се (пророчки?) да је он „будућност македонске цркве“. Године 1998, за само пет месеци, замонашен је, постао јерођакон и јеромонах, архимандрит и епископ. Постављен је за викара древничког епископа. Двије године касније изабран је за митрополита брегалничког (Штипа), а одмах затим и за митрополита велешко-повардарског (Велеша). Ретко брза каријера. Хваљен, а сада оптужен за издају свог народа „без трептаја ока и без дрхтања гласа“!Сада већ Патријарх Српски  Павле наставља : Сама реч раскол значи раздељење, рашчлањење, дробљење, отргнуће дела из целине. Раскол је грех против љубави, на којој се темељи јединство. Где нема љубави, тамо не може бити благодати. Раскол има три плана: еклисиолошки, психолошки и окултни. Еклисиолошки план је – неверовање у обећање које је Спаситељ дао Цркви, дрско нарушавање свих црквених канона, покушај да се створи нова „црква“ без Свете Педесетнице. Психолошки план је – гордост, властољубље и непослушност. Окултни план је – супротстављање благодати Божијој, која дејствује у Цркви.“Из горе цитираног и из оног што знамо јасно је да до тзв. америчког раскола није дошло због било каквог јеретичког застрањивања или кривог исповедања вере од стране тадашње Београдске Патријаршије, тј. од СА Сабора Српске Православне Цркве, већ је тај раскол пре свега био инициран и подстакнут различитим приступима Београдске Патријаршије и Епархије америчко-канадске и њеног Епископа Дионисија (Миливојевића) по питању политичких дешавања у отаџбини. Међутим, морамо знати да нема ниједног Светог канона који дозвољава прекидање општења са патријархом (Сабором) због његовог политичког, макар и погрешног, сагледавања и деловања. У историји постоји немали број случајева где се званична црквена хијерархија понашала снисходљиво према безбожничким световним властима, па је чак и сарађивала са таквима, али никад и нигде не видесмо пример да су Свети оци због тога подржавали одвајање од патријарха, тј. од мајке Цркве. Свети Дионисије Велики, Архиепископ Александријски (3. век), пише у својој Посланици Епископу Новату: „Човек треба радије да претрпи свако друго зло, само да не поцепа Цркву Божју.“Било каквог поређења између Српске и Руске Цркве у емиграцији не може бити јер је Руска Православна Загранична Црква за своје организовање и деловање ван граница Русије добила благослов од тадашњег Руског Патријарха, потоњег светитеља Тихона (Белавина), и као таква примљена је и подржана од канонске Српске Православне Цркве, која је била у канонском јединству са другим помесним православним Црквама. За разлику од позиције у којој се налазила Руска Православна Загранична Црква и њен првојерарх Митрополит Антоније (Храповицки), Епископ Дионисије (Миливојевић) и одвојена Епархија америчко-канадска никад нису били у канонском јединству ни са једном помесном православном Црквом.Поред свега, овде је веома важно напоменути да су велику улогу у доношењу одлука које су водиле ка расколу, на обе стране играли људи лаици, световњаци и политичке фигуре. Међутим, док су на страни владике Дионисија и Епархије америчко-канадске били како се каже чланови србских патриотских организација, мајку Цркву у отаџбини притискали су безбожни комунисти, Брозови удбаши и џелати. Ова чињеница свакако не треба да оправда поједине криве потезе и одлуке Београдске Патријаршије, којима је она „изазивала“ емиграцију. Ипак, питамо се шта би било да су чеда светосавска у тзв. слободном свету ради виших интереса, јединства Цркве и народа имали мало више стрпљења и разумевања за ситуацију у којој се налазила мајка Црква у поробљеној отаџбини, јер је Броз, који је био узрок тзв. америчког раскола, умро само седамнаест година након тог догађаја, а ево, 2013. г. навршава се педесет година од раскола у Српској Православној Цркви, а он још увек није залечен у потпуности. Ко је изгубио, а ко је добио – више је него јасно!

                            (наставиће се)