Овај документ има велику историјску вредност и биће незаобилазна грађа за све оне историчаре који ће се убудуће објективно бавити проучавањем Другог светског рата и братоубилаштва у Црној Гори. И у извештају свештеника Милоша Перовића, привременог пароха шобаићког, који је у беседи митрополита Јоаникија на четрдесетодневном парастосу страдалим националистима, који је одржан у Цетињском манастиру, види се да су комунисти за овај напад на национални штаб у манастиру Острогу били обилато помогнути од стране Италијана. Митрополит Јоаникије је на то указао следећим речима: „Удружени са олошем из разних крајева и са италијанским војницима, који су их богато снабдели најновијим оружјем и муницијом, они су дошли под Острог 12. октобра о. г. да потраже оне који су се против њих борили“.
Свештеник Милош Перовић на сарадњу Италијана и партизана указује речима да су Италијани били комунистичка авангарда. Очигледно је и јасно како је и на који начин извршен овај напад у коме су пале главе најбољих синова Црне Горе и Брда и то: ђенерала Блажа Ђукановића, пуковника Баја Станишића, Јанка Пајовића, Ђорђија Бецића, Радоја Петковића, Воја Вујовића, Душана Стругара, Јована Стругара, Љуба Радовића, Луке Радуловића, Бранислава Перовића, Мила Вујовића, Вида Петковића, Милутина Рајковића, Илије Поповића, Влада Павићевића, Јова Тошковића, Влада Дамјановића, Миленка Станишића, Војина Станишића, Бора Станишића, Петра Шолаја, Блажа Војводића, Светозара Грандова, Бошка Бојовића и Ђура Бојовића. Поред многих других доказа и ово је доказ о великим револуционарима који су били вољни да се удруже и са црним ђаволом у борби против Бога, Свете Цркве, Светога Василија и српских јунака.
Једини преживели, неки Благоје из Васојевића, кад су их повели на стрељање, имао среће, не погоди га метак, он падне доле, правио се мртав и кад су му одело и цокуле скидали, бацили га у јаму, он искористи прилику кад су партизани били неопрезни, дигне се из „мртвих“, баци се у бег, пуцали сви за њим, опет га метак не погоди…Скривао се у шуми три дана, онда дође у наш штаб. Од њега сам чуо како је било. Ситуација безнадежна. Узалуд су звонила острошка звона, помоћ тражећи. Нико да крене опкољеним четницима.
Партизани понуде Бају Станишићу, не да се преда, него да пређе на њихову страну, даће му сектор да командује, само да призна њихов врховни штаб. Бајо одбија.
Онда обећају четницима да ће их пустити кућама, само да се предају, да се не пролива братска крв. Изађу, мирно предају оружје, партизани их поведу у Доњи Острог. Саслушају их мирно, дају им вечеру…А онда у глуво доба ноћи, све их повежу, изведу – као морају да беже, долазе немци – и пострељају их.
Ђенерал Ђукановић предао се, није желео да светиња острошка страда у борби у којој четници нису имали никакве шансе. Са њим се преда и Дражин изасланик, др. Тошковић над чијим лешом су се партизани највише церили.
„Дођите да видите Дражиног министра!“
А Баја Станишића метак погоди док је пуцао, погибе на прозору манастира. Три његова рођака не хћеше им живи у руке, изврше самоубиство…
Сведочење Благоја Јововића
Из књиге Тиха Бурзановића „Два метка за Павелића“
