Пише :Дејан Бешовић

Српска војска је заузела Драч 29. новембра 1912. године без икаквог отпора. Православни драчки митрополит Јаков пружио је топлу добродошлицу новим властима. Због Јаковљеве  интервенције код српских власти, неколико албанских качачких јединица се спасило и избјегло је егзекуцију.

Према раду српског есејисте Милутина Лазаревића из 1929. године, „драчки Срби  хришћани су били одушевљени због доласка Српске војске. Краљевина Србија је успоставила канцеларију округа и поставила управитеља округа, градоначелника и заповједника војног гарнизона. Први војни управитељ града Драча, капетан Бранислав Милосављевић, именовао је прво градско вијеће у коме су били и Петар Ђурашковић (предсједавајући), Христо Спиро, Мехмед Ефенди и други.Први управитељ Драчког округа био Иван Иванић, српски дипломата. Његова супруга Делфа, једна од оснивача Кола српских сестара, предсједавала је градском болницом. Први градоначелник Драча био је Петар Ђурашковић, члан породице која је поријеклом из овог града, док су чланови градског вијећа били Христо Спиро, Хусеин Ефенди и Филип Серић. Када је Српска војска ушла у Албанију 1912. године, Драгутин Анастасијевић је био ангажован као преводиолац грчког језика, а након неког времена, умјесто Ивана Ивановића, именован је за управитеља Драчког округа.Најважнији српски циљ у балканским ратовима био је излаз на отворено море.Димитрије Богдановић у дјелу „О Косову и око Косова  пише „а 16. су стигли је у Драч, где је био одушевљено дочекан од стране тамошњег хришћанског становништва.Драч је у првој половини 20. века најважнији трговачки центар Албаније. У две градске махале, Пали и Калми, живели су почетком 20. века бројни Срби муслиманске вере. Ови су се ту населили након окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године. У махали Топана истицала се лепотом кућа браће Ђурашковића. Српска војска је место ослободила 17. новембра 1912. године; у град су ушли ратници новоформираног Шумадијско-албанског одреда. Православни митрополит драчки Јаков припадао је делу грађанства које је тражило да Драч припадне Србији. Драч је од стране православаца сматран за „стари српски град“.Лука која се тада налазила у запуштеном стању, нефункционална због блата и мочваре, требала је да постане српска извозна лука. За годину дана остварен је из Драча српски извоз од 2 милиона динара. Српске намере са перспективном морском луком су међутим осујетиле велике силе. По други пут, 1916. године српска војска и бројне избеглице стизали су преко албанских планина у луку Драч“ 

Драгутин Анастасијевић рођен је у Крагујевцу, 30. јул 1877.године био је српски класични филолог, византолог, универзитетски професор и академик.Класичну гимназију је завршио у Београду, а 1900. је дипломирао класичну филологију на Великој школи у Београду. У Минхену је код Карла Крумбахера студирао византологију и новогрчку филологију те докторирао 1905. године.

Био је први византолог у Београду. Године 1906. је постављен за привременог, 1908. за сталног доцента, а 1919. за ванредног професора византологије на Филозофском факултету у Београду.

Оснивач је семинара за византологију у Београду. Од 1920. године професор је грчког језика и византијске културе на Богословском факултету у Београду (1920 — 1941).За редовног члана САН (Српске академије наука) изабран је 22. марта 1946. године.Његова докторска дисертација је била из области филологије, али се касније бавио историјом Византије и византијско-српских односа, проучавао је постанак Самуиловог царства и хронологију ратова са руским кнезом Свјатославом, питањима византијске дипломатије.Много се бавио и српском средњовјековном историјом. Највише је проучавао српско-византијске односе, Свету гору и манастир Хилендар.Објавио је преко двије стотине прилога који су посебно објављени у његовом дјелу „Византија и Византијци:

Ратне циљеве Србије 1912. године веома je јасно и добро изложио Јован Цвијић у чланку Балкански рат и Србија, објављеном те године на енглеском и на српском језику. Он најприје утврђује географску област за које сe везују интереси Србије у том рату: то je „Стара Србија„, у коју спадају Новопазарски санџак, Косово поље, Метохија и неке области јужно од Шар-планине, са границом која je, како он вели, одређена споразумом између Србије и Бугарске [Охрид-Велес-Крива Паланка, тако да ови градови припадну Бугарској], додаје да Стара Србија „излази узаним појасом на Јадранско море око Скадра, Љеша и вероватно Драча“ – имајући у виду, очигледно, средњовјековну ситуацију. Стање ових области и њихову вриједност за Србију Цвијић описује према својим личним научним истраживањима у раздобљу од 1900. до 1912. године то je „земља највеће анархије и насиља, не само на Балканском Полуострву но можда јединствена у свету. Жртва тог стања су Срби, а главни узрок свих српских невоља – Албанци; албански колонисти су насилно настањени, а Срби протерани – тренутно у Србији има само од 1876. године око 150.000 Срба „који имају тапије од својих земаља“, живе знатним делом на терет српске владе и „чекају тренутак да заузму опет своју имовину“. Они који су остали у Старој Србији подвргнути су читлучком систему, свакојаким насиљима и осиромашењу, исламизацији и однарођавању; угрожени су им и црква и школа, никаква им сe права, ни она по султанским ферманима ни по законима младотурских власти, у стварности не признају. Планским насељавањем муслиманских досељеника и протеривањем српских чифчија разбијају сe компактне српске масе и праве оазе мешовитог хришћанско-мухамеданског становништва. Цвијић констатује да „оваква насиља и злочини над Србима у Старој Србији трају вековима“, те да „нигде на Балканском Полуострву турска управа није унела већу пустош но овде“.Проучавањима Српске академије наука je утврђено да je током 18.и 19. вијека исељено из Старе Србије и насељено у Краљевини Србији односно на територији Србије око пола милиона душа. Најмногобројније исељавање je услиједило српским устанцима 1804-1815.године и српско-турским ратовима 1876-1878.године .Исламизирања су, опет, појединачна и масовна читаве области су на тај начин однарођене Гора, Дреница, Прекорупље, Међуводе … Он даље пише : Добар део Албанаца на Косову je, у ствари, српског порекла. Но и поред свега исељавања и исламизовања, наглашава даље Цвијић, у Старој Србији „има знатан број Срба“.Без тачне статистике могућне су само овлашне процене: на 900.000 Срба, од којих до 300.000 муслиманске вере [рачунајући санџачке мухаџире из Босне], „Арнауташа“ има до 200.000, а око 300.000-400.000 су прави албански колонисти. Само je мањим делом у питању „старије и врло старо арбанашко становништво“. Пошто je тако представио стање српског народа и етничке односе у Старој Србији, Цвијић сe позива на национална и хумана права да ова подручја буду ослобођена: „Србија и Црна Гора имају дакле јаких хуманих и националних разлога и права да зауставе ове злочине и насиља који сe врше над њиховим саплеменицима“. Колико год су „турска управа и арнаутски злочини и насиља“ чак и за најхуманије људе Западне Европе само апстрактни и „бледи појмови“, толико je ово за Србе сурова збиља: „уништавање нашег народа“. Но Цвијић истиче још један узрок који Србију, како он каже, „гони да сe интересује за територију Старе Србије“. То je потреба изласка на море, ради економског ослобођења од аустроугарске и турске блокаде. Царински рат са Аустро-Угарском и тешкоће у транзиту роба преко турске територије показали су да je излаз на море за Србију питање од животног значаја. „Сада je већ сваки сељак на својој кожи осетио оно што су, чини ми сe, најпре утврдили енглески публицисти: да je Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ“. Природни излаз Србије на Јадранско море je преко Старе Србије долином Дрима. „Тек са излазом на Јадранско Mope Србија би имала услова за економску самосталност и била би задовољена. То je једна од главних тежња рата који je започео“, закључује Јован Цвијић.У нашој историјској науци потом, као и тада у политичкој публицистици, много сe расправљало о томе колико je овај последњи, али очигледно не и најмање значајан узрок првог балканског рата био заиста економски и политички оправдан. Истицала сe, обично, чињеница да би такав излазак на Јадранско море значио не само ослобођење српских области Косова ,Метохије ,Скадра и Враке  него и анексију територија сјеверне Албаније, а ове су последње компактно насељене албанским народом, па сe то не може посматрати друкчије до као империјалистичко грађење једне државе економски „способне за живот“ [lebensfаhig], да je то у ствари присвајање туђе земље и поробљавање једног народа који има право на своје самоопредељење и који сe управо тада национално већ конституисао и потврдио своју потребу за независним животом, за сопственом државношћу. На путу тако замишљеног српског излаза на море налазила сe заиста неуклоњива препрека: албански народ и, потенцијално, албанска држава. Развој албанског национализма после 1878.гофине , а нарочито у првим годинама XX вијека, морао je скретати пажњу на то да сe аутономна Албанија јавља много више као чинилац европске политике у рјешавању Источног питања – у склопу планова за сопствену пенетрацију на Балкан – него као чинилац политике балканских народа. Аутономна покрајина  Албанија морала је стога у очима српских државника бити потенцијална опасност. Изгледало je да je један од начина да сe предухитре и осујете планови сила непријатељски расположених према Србији био у томе да сe албански народ обухвати неком српском државом. Историја средњег вијека заводила je на мисао да je албански народ могуће интегрисати у оквиру српске државе, а историјско-етнографска проучавања давала су за то оправдања у тезама, иначе веома спорним о заједничком поријеклу или чак српској етногенези сјеверноалбанских племена. Карактеристично за тај поглед на ствари, још je почетком 1906. године у разговорима с румунским државницима трезвени Милован Миловановић, знаменити српски политичар, побијајући бугарске тврдње да Србија тежи да изиђе на Солун и Егејско море, истакао да „Србија хоће излаз на Јадранско море и тога ради мораће сe наћи нека комбинација за заједнички државни живот Срба и Арбанаса онако како je то било и пре турске инвазије“. Отуда и покушаји да сe преовлада антагонизам између српског и албанског народа, продубљен нарочито после 1878.године  и настојања да сe постигне неки споразум са албанским првацима на Косову и Метохији.Српска политика je на овом простору била суочена не само са снажним разгоријевањем албанског национализма у Старој Србији, Македонији и Албанији, и са појачаним присуством других сила у томе ,прије свега, Аустро-Угарске и Италије него и саполитичким  комбинацијама Бугарске. Између македонских и албанских аутономиста дошло je до извјесних контаката и сарадње још године 1903., а поготово у току младотурске револуције 1908. године. Познате су биле готово све везе лијевог крила ВМРО -Македонско-одринске револуционарне организације – МОРО и његове легалне експозитуре у Турској, Народне федеративне партије, на челу са Димитром Влаховом и Јанетом Санданским, са лијевим крилом албанског националног клуба. Бугарска влада, са своје стране, рачунала je да би успостављање аутономије у Албанији изазвало остварење аутономије Македоније, што би јој олакшало да оствари своје санстефанске претензије; зато je пружила подршку албанским устаницима 1910. године. Интересантно je да Бугарска ни тада није увидјела праву опасност од великоалбанског концепта за своје претензије у Македонији, тако да ни упозорења српске владе да Беч подржава аутономију Албаније, у коју би поред Старе Србије биле укључене и три четвртине Македоније, нису пресудно деловала на Бугарску да закључи савез са Србијом за рат против Турске –архив МИП Србије 110-1911 Разговори Миловановић-Гешов, 11. октобра 1911 ,него напротив  je до тога дошло из других разлога.Србија je у балкански рат ушла, по свему судећи, без неке јасне концепције о томе како да трајно и праведно ријеши питање албанског народа на простору који je био предмет њених ратних циљева. Она поготову није реално процијенила тежину албанског националног покрета ни степен националне интеграције албанског народа, без обзира на разлику у вјери. Примећено je, с пуно разлога, да je 1912. године „српска влада стајала на гледишту да Албанци уопште нису народ, већ издељена и међусобно закрвљена племена, без заједничког језика, писма и вере“.ibid  По овом гледишту Срби су изгубили Скадар и северну Албанију прије четири вијека у рату са Турцима и рат 1912. године само успоставља историјску правду: турски талас je разбијен и српски сe враћа у стару постојбину. Албанци су, пак, у свим приликама иступали са Турцима против Срба и зато ће сада заједнички подијелити судбину.По нама основна je грешка, чини нам сe, у потцјењивању албанског покрета и брзине његовог прерастања у процес политичког интегрисања албанског народа, који сe није могао зауставити и да сe то у том моменту и  хтјело. На племенској и вјерској дезинтеграцији и супротностима албанских племена није сe могла градити трајна политика будућег заједничког живота српског и албанског народа на овом простору, поготову на територијама које су стицајем историјских околности постале спорне. Имамо  утисак да српска политика једноставно није знала шта ће уопште са „Арнаутима“ у Старој Србији, нити je била свјесна перспективе тог проблема. То je утолико чудније што je управо последњих неколико деценија до првог балканског рата албански живаљ Старе Србије показао колико je он озбиљан, тежак и нерјешив проблем за турску администрацију, за државу која je била, по вјери и друштвеном положају, много више њихова, албанска, него што би то могла да буде било која варијанта српске државе.Албанци су према српској војсци заузели умјерено непријатељски, али углавном уздржан став. Одзив на мобилизацију био je врло слаб: умјесто очекиваних 60.000, окупило сe на зборним мјестима Косова свега око 16.000 Албанаца. Нису помогле ни пријетње турских власти, ни султанов апел за одбрану „вјере пророкове“, ни претње Исе Бољетинца, једног од вођа албанског покрета, да ће запалити куће свих оних који не буду бранили „турско земљиште„. На тај начин je одбрана косовског правца, препуштена Албанцима, била веома слаба. Најжешћи отпор организовали су Албанци у самом граничном појасу око Мердарске карауле. У овим операцијама дошло je и до међусобног паљења села: Албанци су опустошили и опљачкали Васиљевац, Бабовац и неколико других српских села до близу Блажева и Лукова на Копаонику, а Лапски четнички одред капетана Танкосића албанска села Метохију, Рецу и Мрвеће у долини Лаба.Пошто су сузбијени са границе, Албанци су сe углавном растурили, тако да су трупе Треће армије генерала Божидара Јанковића веома лако ушле у Приштину. Пружан je само мјестимичан, углавном герилски отпор у запосиједању и пролазу кроз албанска насеља, у самој вароши Приштини, у Урошевцу и код села Црнољева на Зборце Хану, гдје сe одиграо једини јачи сукоб српске војске на обезбјеђењу ослобођене територије.Албанци су сe предавали без отпора, али сe један дио становништва почео и повлачити према Скопљу и Македонији. У даљим операцијама српске војске преко албанске територије ка Јадранском мору, октобра и новембра 1912, албанско становништво сe понијело различито: лијева колона српске војске која je ишла преко подручја племена Миридита наишла je на предусретљивост овог племена, а супротно томе, десна сјеверна колона, која сe кретала кроз Дукађине, наишла je на жесток отпор, те су јој позадинске трупе тако рећи уништене. Трупе из Призрена које су са закашњењем стигле извршиле су оштре репресалије над непријатељски расположеним становништвом.Димитрије Богдановић у већ цитираној књизи каже : Односе са албанским народом непотребно ће оптеретити опсада и заузеће Скадра 1912. године. Без обзира на чињеницу да je у Скадру и неким околним селима живела значајна српска национална мањина, било je неумесно претендовати на овај град, који сe временом, и врло рано, развио у један од најзначајнијих албанских центара. Ни у средњем веку то није био у правом смислу речи српски град, мада je био седиште дукљанских и зетских владара. Са својим измешаним, романским, албанским и српским становништвом, он je један од типичних албанских градова средњег века. Историјска права су сe у овом случају сударала са непомерљивим и старим етничким стањима, а уз то са непремостивим дипломатским препрекама. Скадар је морао бити напуштен пред сложним притиском и војном демонстрацијом европских сила.

Србија je посела читаву северну и средњу Албанију у току октобра-новембра 1912. Рачунало сe са политиком свршеног чина. На освојеном подручју су одмах успостављене грађанске власти и албанска територија je de faсto анектирана Србији: 29. новембра je основан драчки округ са четири среза (Драч, Љеш, Елбасан, Тирана). Новоослобођене области Старе Србије су такође одмах административно укључене у Србију; формирани су још 20. октобра лапски срез, потом новопазарски округ и приштински округ [са срезовима Приштина, Вучитрн, Митровица, Гњилане, Феризовић, Лаб]. Упоредо с тим формира сe и независна Албанија. Пред сам рат, 10. октобра, скуп албанских главара у Скопљу под турским окриљем био je донео одлуку да сe бори на страни Турске. Том приликом упутио је захтев великим силама, сем Русије, за уједињење Албанаца три вилајета: Скадра, Косова и Јањине. Слични скупови у Дебру и Приштини изјаснили су сe половином октобра у прилог овог захтева. По паду Скопља у српске руке повукли су сe ови главари у Албанију и закључили да оснују државу сазивом скупштине у Валони.Уважени академик Богдановић на овом мјесту прави труле компромисе са Британским и Аустријским научницима оправдавајући неоправдиво . Богдановић опсаду тј. освајање Прве Српске престонице не класификује као ослобођење већ као опсаду или окупацију . Стога не чуди да је опскурни,ођутурумјели  и историји невични Илија М.Петровић  за овакво Богдановићево тумачење оптужио у својој пашквили преко неколико српских портала аутора овог фељтона . Узалуд су била наша настојања да овог жилавог ,агресивног кучког старкељу ,који ,имамо  разувјеримо да не дијелимо мишљење са Академиком Димитријем Богдановићем већ  да је Скадар на Бојани ,Српски етнички град ,којег је 23.априла 1912 .године ослободила Српска војска Црне Горе на челу са „Царем јунака“  Краљем Николом Петровићем -Његошем.После турског пораза прекинули су везе са Портом, а план прихватају вође сјеверне и средње Албаније. У свему томе аустријски конзули одиграли су важну улогу.У Бечу сe појављује водећи албански политичар, Исмаил Ћемали, и преко бечке штампе тражи независну Велику Албанију са Битољем, Јањином, Скопљем, Приштином и Призреном. На аустријском ратном броду он стиже у Албанију, да би у Валони 28. новембра 1912. било проглашено оснивање независне Албаније. На челу привремене владе био je Ћемали, а организовање народне војске повјерено je Ризи-беју из Ђаковице и Ису Бољетинцу, који сe испред српске војске преко Љуме повукао у Валону.За „насљедног сувереног кнеза“ Албаније изабран je потом Вилхелм фон Вид , њемачки принц, који сe није дуго одржао на престолу, као што сe неће одржати ни други претенденти, па и пријатељи Србије у Албанији, надасве  Есад-паша Топтани.Питање независности Албаније и њених граница према сусједима поставиле су, у ствари, европске силе, и то најпре као питање аутономности Албаније у оквиру Турског царства. Аустро-Угарска и Италија биле су заједнички заинтересоване да сe на албанској обали, а према томе ни у њеном залеђу, не учврсти ниједна друга европска односно балканска држава. Оне ни међусобно нису могле допустити превласт на томе подручју – због бриге за слободу Јадранског мора и за сигурност својих обала. Зато су обије, а нарочито Аустрија, биле још у 19.вијеку склоне стварању једне аутономне Албаније. Тиме je, додуше, Албанија доведена у ситуацију да још и нестворена постане играчка и оруђе у сукобу европских сила, те да потпадне под страни утицај који би њену независност фактички  учинио фиктивном. Крајем октобра 1912, када je исход рата био очевидан, бечка влада je напустила политику status quo-а и пристанак на ширење балканских држава условила стварањем аутономне Албаније са наслоном на Беч. Било je битно спријечити Србију да избије на Јадранско море, чиме сe Аустро-Угарска у ствари супротстављала посредном присуству Русије у Албанији и Средоземљу. Јака Србија, већ сама по себи, није одговарала Аустро-Угарској, с обзиром на гравитациону моћ једне такве државе као југословенског „Пијемонта„. Осим тога, присуство Србије на албанској обали смањило би изгледе за остварење аустријских планова о економском, политичком, па и територијалном продору ка Солуну. По том питању, дакле, Аустро-Угарска није била спремна да попушта, тако да je оштрина њеног става садржавала опасност од општег европског рата. Силе Антанте, напротив, још неспремне за такав рат, морале су попуштати; ниједна од њих не изузимајући ни Русију, не би ратовала због српског излаза на море. Питање стварања и разграничења нове државе у том дијелу Европе, међутим, било je од интереса за све европске силе, тако да сe убрзо зачела идеја о једној међународној конференцији великих сила, која би рјешавала сва питања проистекла из првог балканског рата, а на првом месту питање Албаније. Зачетник те идеје био je француски председник Поенкаре, а предлог je поднио енглески премијер Греј крајем новембра 1912. за састанак који не би био „европска конференција„, већ би сe одржао на нивоу амбасадора, са првенственим задатком да отклони могуће поводе аустријско-руском сукобу. Дневни ред je зато морао

бити ограничен на питање стварања и разграничења Албаније односно српског излаза на море. Балканске државе нашле су сe у Лондону на преговорима о миру са Турском, а амбасадорска конференција великих сила имала је за циљ да  наметне рјешења у овом питању.Аустрија сe борила за што већу Албанију, којој би припала и Метохија, или бар Ђаковица са околином; српски излаз на море није долазио у обзир. Њемачка je била спремна да подржава аустријски став, док je Италија била нешто попустљивија према захтјевима двије Српске краљевине  Србији и Црној Гори, али у основи такође против излаза Србије на Јадранско море. Русија je била спремна да попушта, не би ли избјегла општи европски сукоб, мада je намјеравала извући за Србију што je могуће више. Енглеска и Француска су пристајале на стварање нове државе, али су сe бринуле о томе како да утицај Аустро-Угарске и Италије у тој држави буде ограничен. Очигледно, основна питања: албанска аутономија и српски излаз на море – била су стварно ријешена већ и прије саме конференције. Првог дана конференције у Лондону, 17. децембра 1912, донијет je начелни руководи  закључак о формирању „аутономне Албаније гарантоване и контролисане искључиво од стране шест сила, под суверенитетом или сизеренитом султана. Подразумијева сe да ће из управе бити искључен сваки турски елеменат“. Истовремено je ријешено да границе аутономне Албаније и Црне Горе на сјеверу „у сваком случају буду сусједне„, па je тако скинуто с дневног реда питање територијалног излаза Србије на море. Силе су сe сложиле, само да сe Србији одреди једна трговачка лука на албанској територији, слободна и неутрализована, са којом ће Србија бити везана неутралном жељезницом, под европском контролом и стражом међународне жандармерије.У борби за границе, Србија je захтијевала да сe гранична линија повуче развођем западно од Охридског језера и Црног Дрима, односно између Дрима и Бијелог Дрима; тако би добила Дечане, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид. Црна Гора je, пак, тражила границу на реци Мат и развођу Дрима и Фани, тако да јој припадну Врака , Скадар, Медова и Љеш. Грчка je, на југу, тражила читав сјеверни Епир са Главним градом Корчом. Остатак албанске територије, да су била прихваћена сва три захтева, имао би само неких 400.000 становника, око Тиране, Драча, Елбасана и Берата, са слабим привредним потенцијалом и без стратегијске заштите. Огромна већина албанског народа, најзад, остала би ван граница Албаније. Тако сe против захтјева балканских сусједа нудио „етнографски аргумент“. Аустро-Угарска je служећи сe и тим аргументом ишла на границу која би обухватала Ђаковицу, Дебар, Корчу и Јањину, па чак и Стругу и Охрид, а у први мах и Пећ и Призрен, али као „компензационе објекте„; Скадар никако није смио да припадне Црној Гори, а сјеверна граница je имала да остане непромијењена. Италија je била склона да прихвати црногорски захтев, али сe одлучно противила грчком предлогу. Русија и Француска су заступале компромисно решење: Албанију би граничиле реке Дрим и Црни Дрим до Охрида; граница би дакле избијала на Делвину, тако да Корча припадне Грчкој, а Ђирокастра Албанији. Најзад, албанска делегација je поднијела конференцији меморандум у коме сe тражила интегрална „етничка“ Албанија, која би обухватала градове Пећ, Митровицу, Приштину, Скопље и Битољ, са залеђем, све до Мецовона, а одатле би сe граница поклапала са тадашњом грчком границом до Превезе, те би читав Епир до Арте, тзв. Ћамерија, ушао у Албанију.Може занимати аргументација српских захтјева, која je најбоље образложена у промеморију српске делегације на мировној конференцији, поднијетој конференцији амбасадора 8. јануара 1913. године. Истиче сe, најприје, континуитет борбе српског народа за независну националну егзистенцију од времена отоманске инвазије, па преко 1804. и 1876. до 1912.године. Срби не могу имати у начелу ништа против организовања Албаније као аутономне земље; напротив, њихова побједа je пружила прилику и могућност да сe према томе“, закључује сe у меморандуму, „све територије које сe налазе ван граница Аутономне Албаније које смо означили на карти у прилогу, имају да припадну српском народу без обзира на то да ли Албанци чине мањину или већину становништва“.Српска дипломатија сe енергично и упорно борила за одбрану Косова и Метохије, као и западне Македоније, од албанских претензија и аустроугарских предлога. Она je упозоравала Аустро-Угарску да ће, стварајући Албанију онакву какву мисли, створити и нов повод за нова расправљања народа на Балкану, па ће Србија, зато кад-тад, опет морати ратовати, Јер она мора ући у историјске границе старе српске државе, то јест повратити оне дјелове који би јој сада били узети формирање  једне велике  албанске државе. Србија сe не позива на право освајања, по коме су Турци држали све српске територије, већ првенство даје историјским, етнографским, културним и моралним правима. Срби живе с обије стране Дрима, а и велики број Албанаца у том крају су српског поријекла. Ту је и аргуменат српских споменика државности и културе, па сe у меморандуму наглашава да je земља у којој лежи Пећ, Дечани и Ђаковица одувек била и сада je нешто као Света земља за све Србе, па нема те црногорске или српске владе која би хтела или могла да препусти Албанцима или било коме другом ту Свету земљу српског народа. „У тој тачки српски народ неће и не може да чини било какве уступке, трансакције или компромисе, и ниједна српска влада не би то хтела да учини“. Расправља сe, затим, о демографској ситуацији и признаје да Албанци данас чине већину становништва, али сe то објашњава тиме што су Албанци ту сразмјерно каснија колонија, или, још тачније, „инвазија“, углавном од друге половине 17.века. Помиње сe велика сеоба и Турски план насељавања Албанаца ради систематског истеривања Срба са њихових територија. Турска охрабрује албанско насиље, а Срби воде герилски рат, но убијани и прогањани беже у друге земље или примају ислам и албанску народност. Природна и најразумнија граница Албаније и Србије, према овом меморандуму, иде вододелницом између Јадранског мора и великих македонских Језера, Црног Дрима и на северу Белог Дрима ibid МСП Србија . Напомиње сe да су Срби у својој сопственој земљи сведени на мањину не путем легитимног рата, већ искључиво суровостима, дивљаштвом и насиљем. Меморандум сe позива на савест Европе и цивилизованог света: „Може ли Европа данас, после победа хришћанског оружја у једном легитимном и законито вођеном рату, да да своју санкцију таквим суровостима тражећи од нас да препустимо Албанији територије које су Албанци узели од нас насиљем и узурпацијом у сразмерно недавној прошлости, а које смо сада узели од Турака и Албанаца нашим победоносним оружјем? Ако би Европа и могла то да учини, српски народ не може и неће санкционисати такво насиље и узурпацију.

Према томе“, закључује сe у меморандуму, „све територије које сe налазе ван граница Аутономне Албаније које смо означили , имају да припадну српском народу без обзира на то да ли Албанци чине мањину или већину становништва“.Може ли Европа да нам отме наше Српске етничке територије Враку ,Скадар ,Љеш ,део Девола ,Драч ?! Ако то тако може никада неће бити мира на Балкану – закључује се у извјештају МСП  нтф . 202-1913 .Сагледавајући став српске дипломатије као у Србији тако и у Црној Гори који су се у том времену разликовали у незнатним нијансама долазимо до Николе Пашића ,по нама најконтроверзније личности у Српској повјесници .

                            ( наставиће се)