Епископ хвостански Варнава Настић је рођен 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана, САД, од родитеља Атанасија и Зорке. На крштењу је добио име Војислав. У отаџбину је дошао као дете. Основну школу и гимназију са испитом зрелости је завршио у Сарајеву, а Богословски факултет 1937. године у Београду. Дечак се у основној школи и гимназији истицао знањем и марљивошћу. Одлично је познавао солфеђо, свирао на виолини, говорио енглески, француски и немачки језик.
После завршетка школовања постављен је на дужност катихете при Државној учитељској школи и сарајевској гимназији. Замонашио се 1940. године у манастиру Милешеви добивши име Варнава. Блаженог спомена нови Свештеномученик Србски митрополит дабро-босански Петар Зимоњић га је рукоположио у чин јерођакона.
Други светски рат га је затекао у Сарајеву, где је остао за време постојања злогласне НДХ делећи судбину са својим страдалним србским православним народом. Поглавник НДХ Анте Павелић га је једном приликом позвао да дође у Загреб и том приликом му понудио да прими дужност епископа тзв. Хрватске православне цркве. Отац Варнава је ту понуду категорично одбио.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1947. године изабрао за викарног епископа хвостанског. Хиротонисан је исте године у Београду.
Године 1948. комунистички суд у Сарајеву га је осудио на на десет година тешке робије због “злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо-американаца”, како је наведено у пресуди Окружног суда у Сарајеву од 1. марта 1948. године. Стављено му је на терет и то што је своју сестру Добрилу научио енглески “како би могла да дочека англо-американце”, како су навели комунисти. Кривично дело шпијунаже му је монтирано, а састојало се у “кривици” епископа Варнаве што је у своју кућу примио шофера УНРР-е који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево.
Затворску казну је издржавао у зеничкој робијашници. Сво време је био у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији злогласне зграде 3/А. Комунисти су га одмах ошишали и обријали. Одредили су га да изучава браварски занат јер су знали да је слабе физичке снаге и крхког здравља. Мучили су га глађу, жеђу и самоћом како би га сломили, али епископ Варнава је остао веран своме опредељењу за Богочовека Христа и свој србски правоверни народ. Епископ Варнава је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпео. Свакога дана, недељом и празником, певао је тропаре и црквене песме што је тамничаре људских тела и душа доводило до лудила и после чега су га још више и још страшније кажњавали.
С обзиром да је епископ Варнава био омиљен међу затвореницима, а посебно међу интелектуалцима који су се као “националисти и реакција” нашли у тамници, за које се он молио Богу, комунисти су га 1949. године преместили у сремскомитровачку робијашницу. Са њим је премештено још неколико осуђеника, углавном србских интелектуалаца.
Све су их везали жицом, а епископ Варнава је био везан за руку са једним католичким жупником. Када је воз стигао у Сремску Митровицу, вагон са осуђеницима је одвојен од композиције и остављен је на један споредни колосек. Пошто су у току ноћи сви осуђеници заспали, полиција се повукла и закључала вагон. Око један час иза поноћи, на вагон у коме су се налазили осуђеници, који су чекали да буду спроведени у сремскомитровачку робијашницу, “случајно” је налетела једна локомотива у пуној брзини. Од пуног вагона осуђеника само су једанаесторица преживели несрећу. Епископ Варнава се спасао тако што је од удара излетео кроз прозор заједно са везаним римокатоличким жупником, који је месту остао мртав. Епископ Варнава је том приликом поломио обе ноге и једну руку.
Лица која су се налазила на железничкој станици, у непосредној близини колосека на коме се одиграо смишљени комунистички злочин, потрчала су да пруже прву помоћ повређенима, али, полиција их је у томе спречила. Медицинска екипа је стигла читав час касније док су се поломљени и угрувани осуђеници превртали и мучили на камењу и у вагону. Медицинску екипу је пратила патрола ОЗНА-е. Сви повређени су пребачени у сремскомитровачку болницу.
Лекари су у болници вршили хитне хируршке интервенције, али ОЗНА је после неколико часова дошла и забранила да се повређенима даље пружа лекарска помоћ. Епископ Варнава се у том тренутку налазио на операционом столу. Пета му је била пробушена сврдлом како би се у њу ставила метална шипка. Лекари су узалудно покушавали да објасне погубност такве одлуке. Јер, наређење је, ипак, било наређење макар и по цену људских живота.
Официри ОЗНА-е су наредили да се сви осуђеници потрпају у камион, на голе даске каросерије и без игде ичега. Требало је да их превезу у сремскомитровачки затвор. До затвора су вожени великом брзином по неравном и разлоканом путу тако да су двојица поломљених осуђеника умрла на путу до затвора. Остали су однешени у затворску болницу. Одатле су после неколико дана поново враћени у градску болницу. До болнице су их превезли – коњском запрегом.
Епископ Варнава је у сремскомитровачкој болници остао неколико месеци. Одатле је пребачен за Београд, а после бројних интервенција из врха СПЦ, власти су пристале да Варнава издржава казну у кућном притвору, али уз услов да се пензионише. Остатак живота провео је под присмотром наоружаних стражара. Пребачен је на принудан боравак у београдски манастир Ваведење, где је остао да лежи скоро годину дана.
Народ је масовно долазио да посети и види живог мученика епископа Варнаву. То је узнемирило ОЗНУ те је донето наређење да се владика пребаци у манастир Гомионицу код Сарајева.
Епископ Варнава је у кућном притвору, у манастиру Гомионици одлежао казну (до 1960. године). Владика је после издржане казне отишао у манастир Крушедол, а одатле у манастир Беочин, где је и умро 12. новембра 1964. године у педесетој години живота. Према неким подацима, који се не могу сада проверити, епископ Варнава је отрован кафом.
У манастир је често долазио Милан Вилић, шеф верске полиције за Србију. Непрестано је убеђивао епископа Варнаву да измени став према “народној власти”, али је то било узалудно. Епископ Варнава је остао непоколебљив у свом православно-хришћанском и националном уверењу.
Вредно је сетити се проповеди, коју је епископ Варнава једном приликом одржао у Саборној цркви у Сарајеву. Он је том приликом рекао:
“…Радује ме што је село код Сарајева добило електрификацију, али ме не радује то што је то срачунато на помрачење душа наше благочестиве деце србске. То су светле куће са мрачним душама. Данашње власти осветљавају простор око себе, а душе народа воде у таму. Електрификација се искоришћава од стране безбожника за помрачење душа људских, а то је најстрашнија тама за мој народ чији сам епископ….
…И докле Комунистичка партија годинама лута кујући паролу “братства и јединства” дотле је ми већ имамо од Господа Исуса Христа који вели: “Љуби ближњег свог као себе самога”. Зар то није далеко узвишеније од парола “братства и јединства”.
И докле се аналфабетски течајеви труде да описмене људе и науче их писати слова азбуке, дотле се Црква труди да прво описмени људе са три слова, а то су: БОГ. Према томе, ко не зна та три слова он је највећи аналфабета па макар какве дипломе овог света имао…”
Комунистима су ове речи епископа Варнаве посебно засметале. Јавни тужилац Чеда Милојевић му је на суђењу поставио овакво питање:
“Значи Војиславе (крштено име епископа Варнаве – нап. В. Џ.) за вас је и друг Тито аналфабета?”
Епископ Варнава му је на то одговорио:
“Јесте. И он и сви други који неће да знају за три слова БОГ, аналфабете су!”
У својој завршној речи на суђењу епископ Варнава је изјавио:
“Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико Хришћана осуђено јер то су Турци и Немци и усташе са нама чинили!”
Србски народ је у тим тешким данима комунистичког терора и прогона кришом певао песму:
“Варнаву нам у тамници муче,
Нектарије пребијен јауче,
Василије још ожиљак има
од камења кад га руља стигла.
Арсенија спроводе удбаши
Црној Гори пред “народне власти”.
Епископ Варнава Настић, велики Архијереј Србске Цркве и мученик, умро је у манастиру Беочину у педесетој години живота. Сахрањен је 14. новембра 1964. године поред манастирске цркве.
Извор: протојереј Велибор Џомић
