Пише: Бећир Вуковић

Опет је вријеме прегазило моју писанију. Није се мастило ни осушило, а државна застава осванула је на гробљу у Штитарици.

Само, да је некоме пало на памет да државну заставу подигне испред школе, која је 35, 5 метара далеко од гробља, сви би се сложили да је урађено нешто како и требује, како и доликује државним симболима. Или, да је застава само 0, 5 метара подигнута са спољашње стране ограде од гробља.

Али, не жалим што се мастило није осушило, нити жалим бијеле артије, свеједно, у данашње вријеме, са оваквим протоком информација, актуелност било које дневничке биљешке траје колико и мачки муж…

(Центар Штитарице је као из приповиједака Лазе Лазаревића, са школом и црквом, и боровима и јелама уоквиреним.)

Штитарица је родила многе познате људе, и јунаке и учењаке, па да се могу дићи испод камења, вјерујем, углас би рекли: ђецо, носите ту заставу онамо испред школе, тамо јој је мјесто. Не бавимо се – истрагом предака – само вјерујемо да су преци боље од нас знали шта је шта, и чему је гдје мјесто.

Не судим ни о једној застави, имају оне своје заступнике, по сриједи су и црква и држава, само знам да их је требало пораздвојити, као што су и раздвојене црква и држава. А кроз времена, баш су заједно дјеловале и црква и школа, и на своје плећи кроз историју изнијеле многе народе. Ниједну државу у Европи није подигла мајка црква, и уписала у школу, и уписала у пунољетство, као Црну Гору. Зато народ и каже: коме мајка није црква, ни Бог му није отац.

Прве школе биле су у манастирима, прво слово је написано у манастирској келији ноћу при свијећи. Црну Гору створила је црква, створили су је калуђери Петровићи. А, онда је, баш исти ти Петровићи, одвојили од себе, дакле од цркве, и државу предали народу на управљање и чување, и њиховим политичким представницима. То би морали знати и данашњи политичари. То би морао схватити, чак, и Душко Марковић.

Али, шта вријеме није прегазило у јучерашњој мојој колумни. Погодио сам да ДПС раздиру најмање двије струје. Ето – европски – Душко Марковић неће са – локалним – Милом Ђукановићем. Напредни Душко неће са ретроградним Милом. Погодио сам, и нисам залуд трошио дивита и артије, да – неко – од ове двојице стоји иза скрнављења и једне и друге заставе, и државне, и црквене. То је сасвим јасно. И да буде и другима јасно, док не буде касно.

На терену је почео прљави обрачун Мила и Душка. Али, како ће се снаћи дојучерашњи гласачи ДПС – а. Никако. Не био им ја у кожи. Како ће се ко снаћи у случају онога што се распада. Замотати главу пешкиром, и колико вас ноге носе бјежати од страшног призора…

Лако ли се Душко и душкићи одрекоше Мила. У њиховом случају згодно је поновити ријечи Мајкла Карлеонеа из „Кума“. „Издаја је посебна по томе што не долази од непријатеља… “

(Остављамо Мила и Душка њиховим политичким судбинама, и враћамо се нечему много важнијем. Најважније јесте да су држава и црква потписале Уговор. И још је важно да важније не може бити, да се лађа власти креће према Уставним промјенама, које је раније најавио предсједник Скупштине Андрија Мандић, а данас и потврдио предсједник државе Јаков Милатовић.)