“ПИШЕ: Бошко РАДОЈИЧИЋ

У листу “Вести” од 20. маја 2003. године, прочитао сам један чланак пун лажи и фалсификата. Тај чланак носи наслов: “Спорни споменик на дан устанка”. Чланак је написао Б. Симоновић, ја мислим да је то Будо. Још за време Титославије, кроз комунистичку штампу која је излазила у Подгорици или Београду, примећивао сам политичке бургије и мудролије овог “питомца” Видоја Жарковића или Вељка Милатовића. Дуги низ година он је као оштећена грамофонска плоча понављао: “Четници – ратни злочинци, Дража Михаиловић, Павле Ђуришић и Бајо Станишић – издајници и слуге окупатора”.

Овакво писање, њему је одавно ушло у крв, па и данас пише или пева: “Друже Тито, ми ти се кунемо”.

Он критикује “благонаклоност црногорске власти која је допустила да се у селу Горње Заостро, код Берана, подигне споменик ратном злочинцу Павлу Ђуришићу”. Он оштро критикује господу Драгољуба Шћекића и Миодрага Божовића, који су организовали подизање спомен дома, цркве и бронзане бисте, коју је направио вајар Зоран Јездимировић. Њега највише боли што су за дан прославе и откривања споменика одабрали “тринаести јули” и тај дан назвали даном “Павловог устанка”. Комунистички писци и новинари, укључујући и Б. Симоновића, деценијама су просипали тоне лажи и фалсификата о “јулском устанку”, и покушавали да присвоје оно што њима не припада. Дизали су велику прашину и галаму како су партизани у Даниловграду уништили дивизију италијанске војске, код Берана сатрли посаде италијанске војске и полиције а на Обадовом Бријегу уништили читави батаљон италијанских “црних кошуља”.

ПАРТИЗАНИ СЕ НИСУ БОРИЛИ 13. ЈУЛА

Италијанску војску у околини Берана напала је група људи које је предводио Павле Ђуришић, капетан краљевске војске. За време борбе партизани су били у “позадини”, где су држали говоре и организовали “народне одборе и народне судове”. Италијанске војнике на Обадовом Бријегу, северно од Даниловграда, тешко је поразила група побуњеника коју је водио Павле Вукићевић, капетан краљевске војске, будући командант четничке бригаде. И овога пута, партизани нису учествовали у борби, јер су тог дана “решавали важне народне послове”. Увек сам се насмејао када сам негде прочитао како су партизани у “јулском устанку” “ослободили” Даниловград. Тих дана, и једна црногорска баба, наоружана са мотком, могла је да “ослободи” Даниловград. У граду није било италијанских војника. Када су Италијани из Даниловграда, њих око четири стотине, сазнали да ће уследити напад, они су напустили град и отишли на брдо које се зове Бранловица. На брду је било неколико великих и тврдо грађених зграда, опасаних са дебелим и високим зидом. Сматрали су да се ту могу лакше бранити него у граду.

Италијанску војску на Бранловици напала је група побуњеника које је предводио Бајо Станишић, пуковник краљевске војске, који ће касније постати командант четника на територији “старе” Црне Горе. Борба је трајала сат времена, а онда су се Италијани предали и били разоружани. Одмах после заузимања Бранловице, из Даниловграда је дошла велика група партизана и тражили да им Бајо преда све заробљенике и целокупно њихово оружје. Нису добили ни једно ни друго. Десетак дана после заузимања Бранловице, из Подгорице су дошле јаке италијанске јединице, и без борбе заузеле Даниловград и Бранловицу. Када су Бајо Станишић и његови борци напустили Бранловицу, ту су оставили све заробљене италијанске војнике, и само однели њихово оружје. Због овог геста, “мистериозни” генерал Бироли није направио неке јаке репресалије. У Бару су направили логор и у њему затворили стотинак “таоца”. После рата, комунистички писци и новинари написали су стотине књига и чланака о генералу Биролију. Све злочине које су они починили, приписивали су “крвавом псу и паликући” генералу Биролију. Он то није био. Био је типичан италијански весељак, политички је био “англофил”, много је парадирао са својом “српском медаљом” и гледао је да са својим радом и понашањем не наљути италијанску краљицу и црногорску принцезу Јелену. Већина Црногораца нису називали Италијане окупатором, већ су им дали име “теткићи”, рођаци “тетке Јелене”. У исто време, Црногорци су називали партизане “тешким окупатором”, чији су злочини и терор много надмашивали злочине и тиранију коју су некада на овим просторима спроводили турски или аустријски окупатори.

Одмах после доласка у Црну Гору, генерал Бироли каваљерски је давао храну Црногорцима. Слатко су је јели и “бјелаши”, и “зеленаши”, и комунисти. Давао је храну и избеглицама које су Албанци истерали са Косова. Он је асфалтирао све улице Подгорице, очистио град, и од једне смрдљиве турске касабе направио европски град. Стотине младића и девојака слао је у Италију, где су као стипендисти краљице Јелене студирали на универзитетима Напуља, Рима или Милана. После рата, у Италији, Француској и Америци сретао сам ову црногорску омладину. Скоро сви су имали дипломе доктора медицинских наука, и тамо отварали своје лекарске ординације. Можете замислити моје узбуђење, када сам у центру Напуља видео модерну лекарску ординацију, а на улазу крупним словима написано: доктор Татијана Радојичић. Сви су ми рекли да се нису вратили за Југославију јер су партизани убили њихове родитеље.

КОМУНИСТИ БЕЖЕ – У ЧЕТНИКЕ!

Почетком 1943. године, мој пријатељ и блиски сарадник Баја Станишић, капетан Радивоје Војводић, до детаља ми је испричао “мистерију” око генерала Биролија. Он је био “енглески човек”. Преко Баја Станишића и штаба Драже Михаиловића одржавао је везу са једном енглеском војно-политичком организацијом, са седишем у Каиру. У тој организацији радио је и његов син, кога су Енглези у Либији заробили као официра италијанске војске. Ова организација спремала је “војни пуч” међу италијанским трупама на Балкану, како би после побуне цела италијанска војска прешла на страну Енглеза. Када је генерал Бироли морао да дође у Острог, да лично из руке Баја Станишића прими писмо које је стигло из Каира, био је нервозан и уплашен. По договору, свако писмо из Каира морао је својом руком да напише његов син.

Када је Павле Ђуришић, средином 1941. године, на простору Васојевића, подигао устанак против Италијана и партизана, скоро сви комунисти-интелектуалци са тог простора “променили су капе”. Осудили су злочине партизана, пљунули црвену звезду и партијске књижице и придружили се четничкој организацији Павла Ђуришића. Било је то давно, али ћу се сетити неколико имена: судија Саво Анђелић, правник Ђукан Анђелић, доктор Војо Куртовић, професор Милан Бандовић и професор Бећир Томовић. Професор Томовић, по редном броју своје партијске књижице, био је међу најстаријим комунистима Црне Горе и Југославије. По партијском рангу био је близу Ранковића и Кардеља. Али, када је видео злочине и терор које су чинили његови “другови”, а које он није могао зауставити, мирне савести пришао је четничком покрету и постао командант четничке бригаде.

Извор: погледи (ЈУН 2003)