Рођени Косовац књижевник Веселин Џелетовић предсједник Удружења ,,Поета” био је гост  Српске Радио-телевизије у емисији ,,Са Српском у центар”.

Тема разговора са Веселином Џелетовићем била је његова књига ,,Српско срце Јоханово”, настала по истоименој поеми која је истинита прича и свједочење злочина трговине органима отетих Срба који су се дешавали у злогласној Жутој кући.

–Поему ,,Српско срце Јоханово” је у мени изазвала велку бол, написао сам за два сата. Касније је преточена у роман по којем се снима велики свјетски филм ,,Жетва”. Прича најбоље описује стварна дешавања на Косову. Истина о страдању ће, на овај начин, Срба ће доћи до јавног мјења, увјерен је Џелетовић.

Поручује да филм треба да пренесе истину, те да ће бити задовољан ако успије да постигне успјех какав је постигла књига по којој се снима.

–Филм ће се звати ,,Жетва”, као жетва органа у знак сјећања на страдале Србе. Филм ће окупити екипу на одбрани истине. Снима се на енглеском језику, а промоцију очекујемо у октобру, најавио је Џелатовић.

Наглашава да више нико нема право да ћути.

Српско срце Јоханово” је роман писан по поеми која је настала по истинитом догађају, о Њемцу који носи срце Србина киднапованог на Косову и Метохији 1999. године који доживљава и своју екранизацију у филму ,,Жетва“ америчког режисера и сценаристе Пола Кампфа о трговини органима Срба на Косову и Метохији крајем деведесетих година прошлог вијека. Очекује се да задње сцене буду снимљене у јуну у Италији или у Црној Гори.

Џелетовић каже да је ,,Жетва“ борба за његов завичај. Видјели смо тизер за филм који прати дивна пјесма ,,Јечам жњела Косовка дјевојка“ а музику за филм је радио Горан Бреговић.

-Роман ,,Српско срце Јоханово“ је плод једног сусрета. Лично сам упознао човјека који носи срце киднапованог Србина са Косова и Метохије, 2004. године у вријеме када се још није говорило о трговини органима и када је све то за мене било непознато. Прича коју ми је испричао произвела је тако велики бол у мени, који је дуго тињао, да сам поему ,,Српско срце Јоханово“ написао за два сата. На молбу великог броја људи, који су на интернету прочитали поему, на основу ње сам написао и роман који је до сад доживио четрнаест издања јер су се за ову причу сва врата отварала и роман је сам налазио пут до својих читалаца. Ова прича је преведена на руски (три издања), италијански, грчки и јерменски језик. Истина је као вода која сама налази свој пут, нешто је увијек отварало та врата и тјерало да се та страшна истина о страдању Срба на Коосву и Метохији сазна– каже Веселин Џелетовић.

Џелетовић каже да се на једној сахрани на Косову срео са човјеком који носи срце Србина.

-У периоду од три године, колико је он долазио на Косово и Метохију да види дијете, ја сам водио разговоре са њим и испричао ми је цијелу своју причу. Тај Њемац је оболио од тешко болести срца и плус тога је имао увећано срце. Доктор му је рекао да му нема спаса и дао му двије-три године живота рекавши да му је једини спас да се уради трансплатација органа, што значи да се нађе неки донор за срце и упутио га хуманитарној организацији “Евротрансплант“ да тамо покуша да нађе донора за срце. Ту су му рекли да је последњи на листи чекања и да тек за неких двије године може наћи донора. Тада му је пришао један од седамдесет координатора који раде у тој хуманитарној организацији и рекао да срце може и да се купи. Не знајући о чему се ради он је пристао да купи срце и дао огромну суму новца. Операција и постопративни ток прошли су у најбољем реду. Јохан са новим срцем почиње нови живот, почевши да сања неке слике које никад раније није сањао. Због свега тога он је пожелио да сазна ко је тај човјек због кога је жив и који му је спасао живот. Јавио се оном координатору и добио име и презиме човјека са Косова и Метохије. (Изгледа да су Срби, када су били киднаповани из својих кућа, били приморани да потпишу папире да су донори органа, чиме су то Албанци покушали да све то уведу у легалне токове). Сазнавши ко је човјек чије срце носи, он је кренуо пут Косова и Метохије да, с обзиром да је племићког поријекла и јако богат, понуди новац породици човјека због кога је жив. Отишао је до његове куће гдје је доживио онај преломни сусрет са дјететом Србина чије је срце сада куцало у његовим грудима. Много је заволио дјечака, толико да је када га је срео први пу, срце само хтјело да искочи из његових груди. И дјечак је много заволио Јохана. Након што је мајка дјетета извршила самоубиство, Јохан је добио необјашњив порив да усвоји дјечака, јер није могао да се смири док то не учини. Због свега тога Јохан Вагнер ми је и испричао ову истину. Међутин, стриц није желио да дијете да на усвајање иако је и сам много заволио Њемца, с образложењем да не жели да дјечак, као последњи представник њихове породице буде поунијаћен, да пређе у католике. На то је Њемац рекао да то није никакав проблем јер ће и он прећи у Православље што је и урадио. Тако је Јохан усвојио малишана-прича Џелетовић.

Џелетовић борави у Црној Гори гдје је имао неколико промоција свог романа ,,Српско срце Јоханово”, као и зборника ,,Не дамо светиње“. Каже да су у Црној Гори браћа и сестре дозволили да се донесе дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести то би се исто касније, по узору на Црну Гору, десило и на Косову и Метохији

Џелетовић је у наставку емисије говорио и о својој новој књизи ,,Небески аделфат“ (аделфат означава доживотно издржавање кога је манастир давао у надокнаду за поклон који му је дат у имањима или новцу).

Џелетовић је подсјетио наше слушаоце и на своју књигу ,,Последњи витез“ о витезу нашега рода Милошу Ћирковићу, коју је посветио нашем блаженог спомена Митрополиту Амфилохију, црквеним великодостојницима, свештенству и монаштву Српске Православне Цркве који су, у то вријеме, били на Косову и Метохији.

–У својој новој књизи описао сам страхоте које су се дешавале у селу Бело Поље код Пећи. Милош Ћирковић остаће упамћен по оној својој реченици: ,,Ви идите ја нећу“ а цио роман прича је о огњишту које се не напушта. Задивљен сам улогом нашег свештенства у овом периоду. Остаће ми заувијек урезана у сјећању слика Митрополита Амфилохија, који, стојећи усправно, служи опијело у Белом Пољу, и не примјећујући метке који звижде око његове главе, док су војници КФОР-а залегли на земљу– сјећа се Веселин Џелетовић.