Пише: Веселин МАТОВИЋ

… и савијају се главни људи; немој им опростити.

(Исаија, гл. 2.8)

Прокламација коју у посљедње вријеме често понављају неки страначки  лидери, да ће, након спроведеног пописа становништва, настојати да се српски језик, у постојећем црногорском Уставу, изједначи са црногорским“, ма колико, онима који одавно траже промјену спорних уставних одредби, у први мах, дјеловала разложно и политички прагматично, не само што је формално логички неодржива него је, прије свега –  у сукобу и са научном истином и са стварношћу а, као таква – и кратковида и понижавајућа. Фактички, то је предлог да се историјско име српског језика, настало по имену народа који га је стварао, сведе на политичко и тако категоријално изједначи са својим сурогатом. „Изједначавање“ српског са тзв. црногорском језиком, није само „сабирање баба и жаба“ него је, фактички,  признање – прихватање и мирење са новоцрногорском идентитетском концепцијом против које се у Црној Гори води борба, више од двије деценије.

То што имамо политички „произведену реалност“, тј. два имена за свој матерњи језик (заправо – име и надимак), даје нам право да можемо (формално логички) говорити о успостављању равноправности употребе та два његова именовања, али не и о два језика, како то подразумијева спорна прокламација. Можемо, дакле, у постојећим околностима, говорити о равноправности именā али не о равноправности језикā.

У Црној Гори нема других природних (историјских) језика осим српског и мањинских – албанског и ромског. Додуше, у посљедње вријеме, има све више и руског и турског, али тзв. црногорског језика, као посебне језичке супстанце, односно посебног „система језичких знакова и правила по којима се ти знаци употребљавају“ – нема.  Шта се ту онда може изједначавати и на основу којих параметара: веће са мањим, истинито са фалсификатом, историјско и темељно са новотаријом, саборно са расколничким?

Политичко, локално или регионално име, односно политичко именовање српског језика (како би рекли неки руски лингвисти – политема) – црногорски језик, наметнуто од стране одређених пол. странака, није нови језик, односно посебна језичка супстанца са својом комуникативном и стваралачком функцијом, са којим би се у Уставу или било гдје друго, „изједначавао“ српски језик. Српски језик је историјска, а црногорски политичка категорија, која се не може ретроактивно, гласањем у Парламенту, произвести у историјску, и они се, као такви, не могу стављати у исту категоријалну раван. Друкчије казано – између српског и тзв. црногорског језика не може се стављати знак једнакости, нити се ту може правити било какав здраворазуман компромис. Питање је шта би се и добило таквим компромисом. Шта би се добило тиме што бисмо у Устав уписали да су службени језици у Црној Гори српски и црногорски или обратно? Па да буде, по оној народној: с ким си – такав си. Да ли би тако истина бити задовољена? И  би ли се таквим компромисом демонтирала расколничка етно национална концепција бившег режима која нас је, управо наметањем тзв. црногорског језика као службеног, подијелила на два међусобно сукобљена народа? Па, уколико се нешто не ради у име истине и за истину, у име чега и за кога би се онда то радило? Јесмо ли то „недостојни заветних речи (…) пристали на узмак, срамну завјетрину“, питала би Даринка Јеврић?

Злоћудна новоцрногорска идентитетска концепција, није поражена падом ДПС- режима 2020. Напротив, закључана у највишем правном акту државе, чију је браву засад, немогуће откључати, јер је бивши режим кључеве понио са собом, она и даље трује Црну Гору са ништа мање кондиције него што је то досад чинила. Па и овај предлог, ма од кога потицао, није друго до неки њен заперак. Уставна одредба о службеном језику у Црној Гори, којом је пројектовано свођење броја заступника имена српског језика на испод петнаест процената укупног становништва, како би он постао, наводно, мањински језик у држави, може се промијенити само ако се на „државном референдуму“ за то изјасни „najmanje tri petine svih birača“ – Устав ЦГ, Чл. 157. Дакле, прича о промјени Устава (девет његових кључних, “идентитетских“, чланова), „најпостојанијег устава у Европи“, како кажу правници, без икаквих је изгледа у постојећим околностима, и у ближој будућности. Нажалост, то не могу преокренути ни резултати скорашњег пописа становништва, ма какви били, и ма шта, у вези с тим, обећавали страначки лидери. (Уколико не рачунају на преумљење вођā бившег режима у замјену за поновни улазак у власт и амнестију од њихових непочинстава учињених над Црном Гором током тридесетогодишње владавине.)

Ипак, требало би приупитати представнике мањинских народа, дојучерашњих оданих сатрудника бившег режима, нијесу ли калаузи за ту браву остали гдје у њиховим шкафовима. Шта је њима, данас, до тога хоће ли се службени језик у Црној Гори звати српски или црногорски, ако им се обезбиједе њихова мањинска права? Замислимо: четрдесет пет процената заступника имена српског језика и петнаест процената мањинских народа, и ето услов за промјену Устава? Није немогуће. (Свака је  прича скучорепа без мало маштанија, зар не?)

Но,  ако би та промјена подразумијевала прокламовано „изједначење“ српског са тзв. црногорским језиком, боље да се никада и не догоди. Постојећа – у односу према српском језику – крајње понижавајућа одредба („црногорски је службени, а српски језик, заједно са босанским, албанским и хрватским – у службеној употреби) установљена је не само против воље већине народа (преко 63 процента укупног становништва) него и његових представника – тадашњих опозиционих посланика – који су јој се, иако издани од једног свог ортака, досљедно опирали, а сада би то ништа мање понижење услиједило на њихов предлог. То, разумије се, не би било исто. Оно је било насиље (може бити и нека корупција), а ово би имало неко друго име и значење. (Додуше, већ 2011, приликом измјена Општег закона о образовању, није било те њихове доследности него су објеручке прихватили четвороимени назив наставног предмета,  у коме се име српског језика нашло у још мизернијем статусу него ли и у самом Уставу. Требало би да смо из тог примјера научили шта доносе компромисни подухвати тамо гдје компромиса не може и не смије бити. А јесмо ли?)

Ни то што знатан број грађана Црне Горе, сљедбеника политичко-идеолошке доктрине бивше ДПС-режима, свој матерњи језик именује као црногорски, није аргумент за признање његовог постојања и једначење са српским језиком. (Наравно, није то ни она шифра једва искамчена од Вашингтонске библиотеке.) Салијећу ли нас свакодневно ројеви лажних именовања, етикета и „политема“, па шта бисмо чинили и куда би нас то одвело ако би се према њима односили као према правим именима ствари и појава на које се ти језички сурогати односе?

Разумије се, онај ко „зажмури“ пред чињеницама и призна (свјесно или не – свеједно) постојање црногорског језика, нема проблема ни са логиком ни са савјешћу, али ће имати са историјом. То се посебно односи на језичке стручњаке, али ништа мање – и на све „браниоце“ (лаике и зналце) српског језичког, културног и националног идентитета Црне Горе и Црногораца!

Не постоји, заиста, ниједан разлог за тај узмак, нити за упаривање српског са тзв. црногорским језиком. То, нити би објединило нити помирило Црну Гору.  Напротив –  притврдило би нашу злехуду подјелу на два народа, и, несумњиво – осоколило групације које теже црквеном расколу. Друкчије речено – евентуалним спровођењем у дјело прокламације о изједначавању српског са тзв. црногорским језиком, оправдала би се пројектована једначина: црногорски језик – црногорски народ – црногорска помјесна црква. (Као у Македонији, као у Украјини, „не буди примијењено“.)

У крајњем – у чему би се то упаривање разликовало од, не дај, Боже, изједначавања Митрополије Црногорско-приморске са НВО Црногорска православна црква?

Тако је то када се страначки лидери самовласно уплету у питања која баш и нијесу у њиховој надлежности. Што би Вук, данас, рекао: учени и паметни, али кад о језику почну – као да су из ДПС-а изашли. (А није им, безбели, први пут.)

Дочим, ако се икада пронађу кључеви којима би се омогућила промјена уставне одредбе о службеном језику (Чл. 13), односно Општег закона о образовању (Чл. 11), као исходиштā најдубљих подјела и неспоразума, али и многих, па и најтежих друштвених девијација у овој држави, једино разумно рјешење, усклађено са језичком стварношћу и са историјским бићем Црне Горе, било би да се за службени језик озваничи – српски језик који се у Црној Гори зове и црногорски.