У организацији Удружења добровољаца ратова до 1918.њихових потомака и поштовалаца Беране скупу се обратио историчар Горан Киковић, предсједник Српског културног клуба Српске народне одбране Васојевића.
–Сваке године велики српски и православни празник Сретење Господње обиљежава се код споменика српским војницима на Полици код Берана. Делегација нашег Удружења сваке године како налажу православни обичаји запалили свијеће за душе покојника и јунака страдалим у борбама против окупатора и помоли се Богу на споменику и одаје почаст свим погинулим и умрлим који су сахрањени на Полици приликом повлачења српске војске кроз Васојевића 1915. и 1916.године,као и свим Поличанима, који су страдали у борби за крст часни и слободу златну кроз вјекове њиховог трајања на овим просторима. Удружења добровољаца ратова до 1918. њихових потомака и поштовалаца Беране и секција овог Удружења за подручје Полице буде сваке године домаћин. О значају овог датума у Црној Гори и Васојевићима треба чињенично говорити и писати. –Васојевићи су се кроз вјекове дичили са Карађорђем и његовим поријеклом из овог највећег српског племена. Такође су се и Карађорђевићи поносили Васојевићким поријеклом и то увијек са поносом истицали што су уписали и у свом родословљу. Ми , поштујемо овај дан и због овога што смо се ујединили 1809. са Србијом, међутим историјске околности нам нијесу ишле на руку и касније ћемо се тек 1912. припојити Црној Гори којој и данас припадамо. Овдје на кршној Полици код споменика Поличанима и српским војницима који су овдје 1915. године умрли приликом повлачења српске војске је подигнут Споменик 1998. године у организацији нашег Удружења. Сретење Господње је велики празник. Србија слави Сретење – као дан државности која је баш 15. фебруара обликована на два начина – Првим српским устанком 1804. године којега је подигао Вожд Карађорђе Петровић у Орашцу прије 220 година и првим Уставом Књажевства Србије 1835. године, тада једним од најдемократскијих у Европи. Ја бих вас овом приликом укратко подсјетио на одјек Првог српског устанка на простор области Васојевића и Полимља. Послије боја на Лопатама, васојевићки простор је и у наредних педесетак година био стално нападан, разаран и покораван од стране Турака, нарочито жупнија мјеста у долини Лима и горњег тока ријеке Таре. Почетком 19. вијека Васојевићи су се опет одметнули од Турака, и организовано у сарадњи са српским устаницима почели да воде учестале борбе за ослобођење. Тако, на примјер, у боју на Суводолу код Сјенице 1809. године, Брђани, међу којима су били најбројнији Васојевићи и Шекуларци, у садејству са Карађорђевим устаницима (било их је око 700), до ногу су потукли Турке. За овај подвиг васојевићки прваци и остали Брђани су на Видовдан те године добили више барјака од Карађорђевих устаника, које су надаље чували и носили у бојевима све до коначног ослобођења од Турака и припајања Црној Гори (1857). Како пише Томаш Катанић, Васојевићи (историјска збивања),барјаке су, по овлашћењу Карађорђа устаницима дијелили његове војводе: Чолак Анта Симоновић, Хаџи Продан Глигоријевић и Рака Љевајац. Од Васојевића барјаке су добили: Милош Вешовић из Лијеве Ријеке, Радослав Вулевић из Трешњева, Ново Драговић, Величко Томашевић из Лушца, Алекса Краговић из Петњика, чији се потомци по барјаку прозваше Барјактаровићи, Перко Пешић из Лубница, Арије Чукић из Трешњева и један Лабан, предак Угреновића из Грачанице чије име није забиљежено. Према писању академика Миомира Дашића барјак су добили и Грујићи из Шекулара. Подјела барјака Васојевићима и осталим Брђанима вршена је на масовном и свечаном скупу у Краљштици гдје се било окупило “мало и велико, старо и младо“ који су хтјели да виде своје војводе и чују њихову ријеч. Говори војводâ и диоба барјакâ били су пропраћени великим народним весељем и пуцњавом из пушака. Нешто касније, са напредовањем устаничког покрета, развијен је и пободен један барјак на самом извору Лима поред Плавског језера, јер је Карађорђе имао намјеру да ослободи и Плав и Гусиње, али га је у томе спријечила погоршана ситуација у Србији, те је под хитно морао да се врати. Постоје озбиљни историјски извори који тврде да су се тада Васојевићи припојили Србији. Васојевићи су се кроз вјекове дичили са Карађорђем и његовим поријеклом из овог највећег српског племена. Такође су се и Карађорђевићи поносили Васојевићким поријеклом и то увијек са поносом истицали. Ми зато на основу ових историјских чињеница, поштујемо овај дан и због тога што смо ми били и дио старе и дио нове Карађорђеве Србије. Срећно нам Сретење браћо Срби! Зато је давно казано: ”Народ који не зна своју историју, не заслужује ни будућност’‘,казао је Киковић.
