Пише: Сергеј Белгородски
Синоћ је Председник Републике и Врховни командант Војске Србије на седници Савета Безбедности Уједињених Нација одржао говор о стању на Косову.
Услед објективних околности, у то време био сам у колима и слушао његов говор преко радија. Возећи се кроз Београд посматрао сам Србе у тренутку док њихов Шеф државе износи експозе о тренутном стању у нашој јужној покрајини. Највећи број шетао је кучиће, људи су улазили и излазили из продавница, парови шетали држећи се за руке, возачи управљали својим возилима, неко је на киоску куповао пљескавицу и од прилога тражио купус, кечап, сенф, мајонез и мало лука… ишле су троле, аутобуси… све у свему, уобичајено стање као да се ништа битно не дешава.
А онда сам се сетио како је то изгледало некад када се Савету Безбедности УН обраћао доживотни Председник и Врховни командант Оружаних снага СФРЈ, највећи син наших народа и народности, почасни доктор наука свих универзита у тадашњој држави, троструки народни херој и Маршал Југославије, друг Јосип Броз Тито, уствари један полуписмени Хрват који је 1914. убијајући Србе на Церу добио чин фелдвебела војске Аустроугарске Монархије. Комуниста који је по завршетку II Светског рата наредио убиство безмало 100.000 Срба међу којима је било много невиних људи, монаха и свештеника Српске Православне Цркве, зликовац који је лично Уставом из 1974. исто то наше Свето Косово одвојио од Србије и дао Шиптарима, по чијем наређењу је на десетине хиљада људи одведено на Голи Оток и најужасније мучено, јебени бравар који је велики број тада најмодернијих фабрика из Србије преместио у Хрватску и Словенију и починио још безброј зала и непочинстава за време своје крваве тридесет петогодишње владавине над овим народом. Сетио сам се како је, иако се тадашњи српски владар Савету Безбедности обраћао поводом неких небитних дешавања око наше улоге у покрету “Несврстаних”, од стране генералних директора свих предузећа, председника свих општина, команданата Војске и Народне милиције, руководлаца највиших политичких Државних Органа и Организација, председника спортских клубова, ловачких и риболовачких друштава, директора школа и декана факултета… и свих других највиших функционера политичких и привредних субјеката, било наређено да сви морају да прекину посао који у том тренутку раде и слушају Маршалов говор.
Памтим раднике како у фабричким халама стоје мирно и са звучника слушају говор свог председника. Памтим како људи на улицама стоје и нико не сме да се помери док са звучника окачених на бандере слуша његове речи. Памтим како ђаци и студенти прате говор преко “Тесла” радио-апарата, како војска слуша постројена у кругу касарне с поздравом “ка звучнику”, памтим како би Србин Србина у истом тренутку оцинкарио ако би неко само и покушао да се направи паметан па да засмета другима да слушају тако што ће нешто да каже или чак шапне оном поред себе. Памтим како српске породице у својим становима стоје мирно и преко ТВ-а гледају говор, памтим српске сељаке како са шајкачом, у гуњу и опанцима стоје на киши поред својих волова и са звучника испред дома културе или локалне кафане слушају говор друга Тита.
Памтим па се питам што се тада не нађе неки Србин па да њему каже “лопове”. Па да њему каже “издајниче”. Што се не нађе неки Србин па дa њега приупита што бре даде наше Косово Шиптарима. Или што нас бре онолико поби ни криве ни дужне. Што се онда не нађе нека неписмена домаћица да каже како је обећао Американцима да ће да преда Косово или неки шегрт аутомеханичар који још не зна ништа осим да на сликама голих жена излепљених по мајсторовој гаражи жаром на цигарети прави рупе тамо где је њему најсмешније, да каже како он зна да ће овај издајник сигурно да прихвати Француско-немачки споразум. Што Ћопавом Загорцу ти опасни навијачи у то време на стадиону нису смели да скандирају “педеру-педеру” иако су знали да је он, лично он, намерно Косово поклонио шипцима. Што за његовог сина нека фризерка не рече да је члан Беливуковог клана. Зашто му макар један Србин не рече макар нешто?
Зашто?
Па зато што би одговорио врло јасно, директно и конкретно: “Слушај ‘вамо стоко! Ја сам ваш господар а ви моје слуге и робови. Ја одлучујем коме ћу и кад да дам Косово и ко ће и кад од вас да иде да погине за Трст и за Словенију и Хрватску и где год ја кажем. И ја одлучујем како ћете да живите, колике ћете да имате плате, колико деце да родите, кад ћете да серете и да пишате, шта ћете да једете, шта да певате, кад да плачете… ма ја одлучујем о свему! Ја сам ваш Бог! Јел то јасно!”
– Јасно друже Врховни Команданте – одговорили би Срби.
“Нисам добро чуо, јел јасно?”
– ЈАСНО ДРУЖЕ ВРХОВНИ КОМАНДАНТЕ!!!
“Шта”
– ЈАСНО ДРУЖЕ ВРХОВНИ КОМАНДАНТЕ!!!
“Е тако. Ај’ чибе сад.”
А онда је умро. А онда су милиони Срба плакали више него да су им умрли и отац и мајка. И ниједан народ бивше Југославије није жалио тог крвника више него Срби. Сећам се како милиони у мимоходу чекају да прођу да се поклоне ковчегу у коме лежи највећи Српски Син. И сећам се оног старог ратника са Солуна који му је на гроб донео јабуку, стао мирно и војнички га поздравио са највећим поштовањем…
… Синоћ је Председник Републике и Врховни командант Војске Србије на седници Савета Безбедности Уједињених Нација одржао говор о стању на Косову.
Народ који не поштује Председника своје земље и Врховног команданта њених оружаних снага не поштује ни сам себе!
Зато тако и пролазимо.
извор: фејсбук
