Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Моја генијална пријатељица, звала ме је пре неко вече скоро у глуво доба ноћи, да ми нешто каже.

Да ми каже да се, можда, заљубила.

Помислила сам испрва, да седи код куће, као кад смо биле клинке, слуша Витни Хјустон, пуши саратогу, пије бело вино и – машта. Толико пута смо имале тај исти сценарио, и телефон у једанаест увече, и стихови, и снови, и смех…

Али, не. Сада је било другачије.

Нема више саратоге, и ретко пуштају Витни Хјустон на радију, а више се и не зовемо после девет увече. И живот је некако постао рутина – кад се затворе радње, сви смо у кућама, ћутимо, зуримо у нешто, чекајући да све ово прође.

„Мислим да се заљубљујем”, рекла је звонким гласом. То не може да се исфолира, то не може да се измашта, ти изненадни, зимски звончићи у њеном гласу.

Могла сам да чујем како јој он каже „Мики”, као да је мени неко рекао. То мало, присно име, одједном је срушило све удаљености, панике и цео деветнаести век, који чучи у срцу сваке руске учитељице

„У кога?”, питала сам, као да је то битно.

„Инспирисала си ме да путујем по Србији”, говорила је брзо, весело, смејући се, „и у једном селу, небитно у ком, у селу у коме ти ниси била… и одакле ти се јављам…”

Почела сам да се смејем.

„Упознала сам лика… данас.”

„Сељака?”

„Не није сељак, не може да буде сељак неко ко…”

Направила је малу паузу.

„…Ко има стила, ко је шмекер, ко је сигуран у себе и ко…”

Чекала сам да настави. Зауставила сам дах, нешто ми је говорило да се не шали, да је то што говори стварно, као вино које сам нечујно сипала у чашу, ишчекујући велико, дивно финале.

„Замисли, после само неколико минута познанства, рекао ми је: ‚Мики’. Назвао ме је по надимку”.

Отпила сам мали гутљај, чак сам и зажмурила. Мора бити да је жмурила и она.

„Е, морам да прекинем”, рекла је.

„Мирела, куда ћеш?”

„Зваћу те сутра”, глас јој је био млад, и весео, и узбуђен, личио је на њен надимак.

Држала сам телефон у руци и могла сам да чујем како јој он каже „Мики”, као да је мени неко рекао. То мало, присно име, одједном је срушило све удаљености, панике, и цео деветнаести век, који чучи у срцу сваке руске учитељице. Пустила сам одмах Витни Хјустон, и помислила сам после, како у том кратком трену, у коме он смањи њено име на нешто округло, и живо, и мило – има алхемије, има и поезије.

Поготово кад о томе причају две маштовите жене.

Извор: Блог “То сам ја!