“Нисам ја Омер Синановић, већ Драгољуб Благојевић! Тачно је да сам, најпре, од рођења па до 23. месеца живота био Драгољуб, док ми усташе не заклаше мајку. Потом сам све до 24. године био Омер, а од тада сам оно што и јесам – Драгољуб”.
Овим речима некадашњи питомац Државног дечјег дома у Тешњу недалеко од Добоја у БиХ одговорио је на најаву да ће се прусутнима на промоцији књиге “Државни дечји дом Тешањ (1946-1959)” Јасмина Манџукића, на Старом граду тешањске тврђаве, обратити Омер Синановић.
Крепки, сада 80-годишњи Добојлија испричао је да мајка Цвијета кобног 9. децембра 1941. није успела да умакне крвницима Јуре Францетића. Са пеленом у руци пронађена је заклана, извађених очију, надомак гробља у Придјелу изнад Добоја. Тромесечна кћеркица Драгица, Драгољубова сестрица, однета је у непознато, а он је са непуне две године доспео у дечји усташки логор у Босанској Градишци.
– Био је уторак или петак, јер су у та два дана у седмици делили српску децу – сирочад. Изабрала ме је Вахида Синановић, како ми је касније испричала приликом моје посете у Завидовићима, на наговор своје мајке да “поред кћерке има и сина”. Била је тада 22-годишња удовица, након погибије супруга. Дала ми је супругово име – Омер Синановић – шокантно су одзвањале Драгољубове речи тешањском тврђавом.
Драгољубов сада покојни отац Благоје, непосредно после Другог светског рата подигао је споменик свирепо убијеној супрузи Цвијети (1924), али и својој несталој деци, верујући да их је задесила најцрња судбина. На спомен-обележју у Завичајном гробљу у Придјелу исписано је да су “погинули и деца Драгољуб и Драгица 9. децембра 1941. године”. Срећом, у несрећи, како се касније испоставило, то је био споменик, ипак, живој деци.
Вахида се, међутим, убрзо заљубила у радника завидовићке “Криваје” који је ставио пред неумољиви избор. Није био вољан да уз њену кћерку одгаја и српско дете. Вахида је, срећом, била милостива. Уместо воде Криваје, или пруге, изабрала је да Драгољуба преда у дечје прихватилиште.
– Из тог прихватилишта у Завидовићима до доласка у Дом у Тешњу, 1948. године био сам по домовима у Бијељини, сарајевском Кисељаку и Јакешу код Модриче. Када и колико сам у којем дому био, то не знам. Једноставно, тај период као да сам преспавао. Ничег се не сећам. “Пробудио” сам се у дому у Тешњу – присећа се Драгољуб.
Сумња да су му баш сви побијени у рату и да нема ни даљег рођака, набујала је 1961. године, када је те дилеме у тадашњем “Ослобођењу” обелоданио сада покојни добојски новинар Душан Паравац. Међу десетинама писама из многих крајева БиХ, посебну улогу је одиграло оно Вахиде Синановић из Завидовића. Ипак, кључно је било писмо железничара Благоја Благојевића (1912), из Придјела код Добоја. Како ће се испоставити – његовог оца.
– У кућу Благојевића се беше сјатило мноштво знатижељног света. Настао је тајац када се на вратима појавила једна маркантна жена. Била је то стрина Даниловица – Милка. Она ме је прва окупала. Рекла ми је: “Омере, можда те последњи пут тако зовемо, ако будеш имао белег испод десног пазуха и два свртка на глави, ти си Драгољуб!” Када сам скинуо кошуљу, када се указао белег, настало је опште весеље, грљење и љубљење. “Ти ниси Омер, ти си наш Драгољуб!” – узвикнула је стрина – наводи Драгољуб детаље тог драматичног сусрета са својим рођенима 1962. године.
Трагјући за несталом сестром Драгицом, Драгољуб се 1962. запутио у Маглај, сазнавши да тамо живи под именом Фадила.
– Несрећа је да је у браку са извесним Фадилом, кажу, чланом огранка Младих муслимана. Очито по његовом диктату, други пут када сам дошао са полицијским инспектором, она нас је на капији дочекала са секиром. Само неколико часова, док Фадил није дошао с посла, лепо смо разговарали. Док нас је Фадил посматрао с прозора, она ми је поручила да више не долазим, јер има двоје деце и живи свој живот. Вероватно је била и условљена децом. Тада сам је први и последњи пут видео – скрушено се присећа Драгољуб.
Извор: Новости
