Пише: Иван Милошевић
Не волим када политичари прогласе неке изборе историјским. Они то тако кажу као да Сунце неће излазити тога јутра уколико изгубе и да ће након њиховог пораза планета стати, а људи ће наглавачке почети да лете у небо и да се губе у космичким маглама. Ма шта се десило на изборима јутра ће и даље бити као и до сада, планета ће се и даље борити са људима, а они ће и даље бринути мале бриге и о њима сваки дан лупати главу. Дакле, послије избора нити настаје нити нестаје историја, све и даље иде својим током и све тако наредне четири године, па опет на биралишта и тако све иди ми дођи ми, све илузије до илузије, све покопане наде до покопаних нада (мислим у земаљском смислу).
Ипак, слажем се да се у Црној Гори већ 30 година чека историјска шанса да власт ДПС-а оде у историју захваљујући гласачким листићима. Од свих држава на Балкану једино у Црној Гори обичан човјек није осјетио како је то када власт оде са власти мирним путем, без државних удара и предизборних бојева са унутрашљим и спољним непријатељима. Обичан човјек у Црној Гори негдје у малом мозгу сигурно осјећа фрустрацију због тога, понекад, истина ријетко, је испитује и пита се шта смо то ми Богу згријешили да не можемо гласачким листићима да смијенимо власт. Или је власт стварно толико добра и све је позлатила или има нека фалинка у нама самима, односно има неки наш вентил који неко већ деценијама држи спуштеним и не дозвољава да се народни бунт и разочарење свакодневним животом прелије и на тај фамозни листић и одува ову ДПС неман са власти! Ваљда не треба посебно објашњавати да оно прво није у питању, јер живимо сваке године све лошије и лошије и на граници смо биједе, а богами смо ушли и у њено предворје. Дакле, у оном другом грму лежи зец, односно у нама самима. Нијесмо још осјетили плодове те тако једноставне, али дубоке, поруке слободе која се не да у ланце везати нити купити, него тражи оно што је немогуће. Истина, није смјена власти нешто немогуће, напротив, али у нашим приликама та појава поприма облике немогуће мисије и то баш због недостатка осјећаја слободе и њеног уобичајеног шарма!
Изгледа да је лако бити слободан, али то је вјероватно најтежи животни задатак. Много је лакше бити дио масе, политичког или неког другог колективитета, главу напунити туђим порукама и максимама и тако провести читав живот. Много теже је направити раздаљину од масе, главу ослободити предрасуда и туђих ставова и употријебити је самостално. И баш нам слободе фали како бисмо и у политичком погледу постали слободни људи, односно грађани који када хоћу могу све, па и да из фотеља отјерају странке и појединце који сматрају да су им оне од очева и ђедова остале! Мислим да је непоновљив осјећај за сваког грађанина када осјети да се и он нешто пита у друштвеном животу и да он одлучује о томе ко ће у неком тренутку руководити њиме. Можемо у медитацији или (само)изолацији тражити немогуће и онај други свијет и предавати се умјетности, философији и религији, али можемо и као друштвена бића узети ту проклету оловку, изаћи на биралиште и рећи да је било доста и да неко други, за кога ја одлучим, има право да сједне на мјесто ових од којих се више не може дисат. Ипак је човјек политичка животиња (Аристотел) и његова слобода јесте слобода тек уколико има и свој јавни, односно политички сегмент!
Наравно, уколико побиједи опозиција, неће преко ноћи бити боље, можда ће бити и горе. Али, сваки грађанин, уколико за 20-ак дана побиједи опозиција, сазнаће на свом примјеру да слобода није немогућа мисија, него реална друштвена и егзистенцијална опција која, истина, неће доћи сама, него се за њу свако од нас мора барем мало потрудити (барем тих десетак минута на гласачком мјесту). Између осталог и због тога треба гласати за опозицију! Можда нећемо одмах имати више пара, али сигуран сам да ћемо истога дана имати више слободе, самопоуздања и самопоштовања. А нека неко каже да је то мало!
Слободан човјек увијек гласа за опозицију! Па и када та опозиција постане власт логиком слободе слободан човјек гласаће и против ње. И све тако у круг и све тако док човјек не схвати да је сваки појединачни живот непоновљив и вриједан као и читав свијет. И тај свијет добија смисао тек уколико у њему живи слободан човјек који зна да увијек постоји алтернатива и да је бољи свијет могућ само уколико је успостављен на личној слободи!
ПС. Када је човјек слободан или барем жели да то буде, а још је и Србин, онда нема дилему коме се политичком царсту приволети. Литије су јасно окупиле Србе, осмислиле њихов бунт, а срећом литије су добиле и свој политички савез. Срби гласајући слободно овога пута гласају за Србе! Можда нам неће одмах бити боље, али Срби морају бити слободни или доводе у питање своју сопствену друштвену егзистенцију у овим домаћим брдима!
