Свашта се дешава у Црној Гори и Србији. Нормалном човјеку дође да побјегне одавде и заћути. Српска неслога поприма такве облике од којих те спопадне мука. Шта да кажеш и пишеш када ти се пред очима нижу призори од којих те боли глава. Србија се гуши у протестима против саме себе, док у Црној Гори ситни политички интереси пријете да обезбиједе овом ненормалном и антисрпском режиму нове године опстанка. Надаш се, а не знаш чему, када је све горе и горе. Иако сви кажу треба да говориш и разобличиш обмане и самообмане, питаш се чему када све иде до ђавола.
Човјек мијења батерије или барем нешто у себи што на то личи. Бесмисао је такав да гуши сваки смисао и тјера те да побјегнеш негдје. Можда није јуначни бјежати од проблема, али је неопходно предахнути и помолити се да ти Бог да снагу да издржиш и да наставиш да радиш што знаш да радиш или барем ти се чини да то знаш.
И са 59 година питам се шта радим овдје? Зар је могуће да ћу и у том добу опет водити старе битке, једном већ изгубљене? Морам да предахнем барем четири или пет дана, како бих се опет вратио уобичајеном сизифовском послу. Ваљда да напуним батерије, које се све теже пуне, иако се храним надом да је то могуће и у овом времену и у мојим годинама. Сам сам и све самљи и нема ко да ме мијења на овом порталу. А и чему?
И то је то, поштовани пратиоци овог портала. Покушавам да у овом времену бесмисла дођем до даха. Ваљда ће ме мали предах довести до тога. Ради тога читамо се у сриједу. Хвала и опростите!
Иван Милошевић
