Нема сумње да прво место међу Србима муслиманске вероисповести, који су се у се у самом почетку ставили на расположење неумрлом Чичи, заузима пок. Фехим Мусакадић. Неумрли наш Чича волео је Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника. Мусакадић је био српски добровољац у Првом светском рату. Тада је одликован највећим ратним орденом, Карађорђевом звездом с мачевима. Био је у Сарајеву до почетка Другог светског рата Директор полиције. Он је живео за Српство, њему служио, њиме се поносио и, напослетку, за њега дао и свој живот. Пок. Чича га је доделио у Штаб Команде Источне Босне и Херцеговине, на чијем је челу био чувени јунак, војвода Петар Баћовић. Пок. Мусакадић је ухваћен од стране комуниста почетком јуна 1943 године у Странама код Улога, срез невесињски, скупа са пок. мајором Јоцом Пантићем, бив. среским начелником Јовићем, поручником Ковачевићем из Гацка, носиоцем Карађорђеве звезде с мачевима, наредником Станишићем, наредником жандармерије Иваном (Хрант, чије сам презиме заборавио), и још неколико четника чијих се имена не сећам. Један од преживелих четника, који је успео да умакне комунистичким куршумима, причао је, како су се сјајно држали сви. Сви, и Мусакадић, пред саму смрт, узвикнуо је: “Живео Краљ, живео Дража, доле Тито!”
На друго место долази, свакако, познати судија окружног суда у Мостару, Мујо Пашић. Ко од раније није познавао овог дивног човека и Србина, упознаће га из неколико следећих редака. Било је то у априлу 1941. године. Хрватске усташе и у Мостару, као и у осталим градовима и местима наредише, под претњом смртне казне, да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да одмах предају усташкој полицији своје радио апарате, евентуално оружје и муницију. Наређење се, зна се, односило искључиво на Србе православне вере, Јевреје и Цигане. Међу Србима налази се и судија Пашић са својим новим бициклом. “А што сте Ви дошли са бициклом?” упитале су усташе судију Пашића. “По вашем наређењу”, одговорио им је Мујо. “Па, ми смо наредили само Србима, Јеврејима и Циганима, него вратите се кући и носите ваш бицикло”, рекоше му усташке звери. “Ја сам Србин, наређење се односи и на мене, ево вам бицикло”, одвратио је судија Пашић. Оставио је бицикло, али је зато одведен у затвор. На заузимање његових бројних сродника и пријатеља успело се да га пусте на “слободу”. Какав се показао на овом месту, такав је био и остао кроз цело време борби у редовима ген. Драже, све док није био заробљен од Немаца и предан усташама. Умро је јуначки и мученички у расаднику “хрватске хиљадугодишње културе”, логору смрти, Јасеновцу.
Трећа личност, др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. год.
Поручник Ченгић, млади активни официр, придружио се четницима већ почетком 1942. године. Послат од стране четничке команде са специјалном мисијом у Мостар, бива ухваћен и заклан од усташа. Напред наведена четири Србина-муслимана били су муслиманско вођство у четничким редовима за Источну Босну и Херцеговину. Било их је још, но њихова имена не смемо овом приликом да помињемо, јер се, можда, још који од њих налази у животу у земљи најцрњег терора, Титовој Југославији.
Мусакадић, Пашић, д-р Поповац, поручник Ченгић и други њихови ближи сарадници-муслимани, нису били команданти без војске, како би злонамерни људи хтели, кад им устреба да тврде. Нису заборавили неколико преживелих сведока наш оружан план и напад, 18. и 19. јануара 1943, на чисто муслиманску-усташку тврђаву Бјелемиће (срез Коњиц). Скупа се невесињском, коњичком, калиновачком и другом сарајевском четничком бригадом, под мојом командом и командом пок. Крста Ковачевића, активног капетана, раме уз раме борили су се и два батаљона муслимана-четника. На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, власт је преузео лично мајор Фехим Мусакадић. Муслимани-четници су, тада, стрељали тројицу муслимана-усташа из места.
Кад смо у пролеће 1943 године, водили огорчене борбе са партизанима, у нашим четничким редовима имали смо два батаљона муслимана: један у саставу невесињске бригаде којом са ја командовао, а други у саставу мостарске бригаде, којом је командовао кап. Владо Милутиновић, сада у Канади. Многи су од њих пали на пољу части, за слободу. Пали су поред Срба-четника. Њихове жртве, њихова крв, њихови млади животи неће се заборавити док траје нас који смо с њима делили зло, а добра је било онда врло мало. С тога, нека је слава и хвала њиховим палим жртвама.
А сада, пред завршетак, хтео бих да замолим све Србе који се баве политиком и који се боре против комунизма, фашизма и нацизма, да не смећу с ума, кад будемо ударили темеље нашој националној држави, да су Босна и Херцеговина српске земље, да су муслимани Босне и Херцеговине у огромној већини Срби, да муслимане из ових двеју српских покрајина треба да води дух и идеја муслимана-Равногораца: Фехима Мусакадића, Муја Пашића, д-р Исмета Поповца, Срба-мученика, а не неких сумњивих, самозваних вођа, који су служили усташама и Анти Павелићу.
Фехиме, Мујо, Исмете и остали четници-муслимани, који дадосте своје животе за Краља Петра, за неумрлог Чичу Дражу, за Равногорство и Српство, нека је: Рахметулахи алејхи разметен васиах! (“Братство” – мај 1954.)
МУСЛИМАНСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ
Чим је генерал Драгољуб-Дража Михаиловић дигао устанак на Равној Гори, Срби муслиманске вероисповести у Босни и Херцеговини одмах су приступили акцији да се придружи Дражиним снагама. Међу првима се јавио Дражи Фехим Мусакадић, добровољац из Првог светског рата и витез Карађорђеве звезде с мачевима, затим активни поручник Омер-бег Ченгић, др Исмет Поповац, судија Мујо Пашић и други истакнути Срби муслимани.
У Херцеговини, у местима где је био претежно муслимански елеменат, образоване су посебне четничке муслиманске јединице, које су бројале на хиљаде бораца и оперисале под вођством својих команданата Срба православне вероисповести инж. Владимира Зечевића, сада у Чикагу, капетана Владе Милутиновића, сада у Канади, пок. Косте Ковачевића и других. Ови четнички батаљони, састављени од Срба муслимана, на чијем су челу били Фехим Мусакадић, Мујо Пашић и др Исмет Поповац, учествовали су у заузимању муслиманско-усташке тврђаве Бјелемићи (срез Коњиц) и након заузећа Бјелемића власт је лично преузео мајор Фехим Мусакадић. Под командом четничког команданта Воје Лукачевића било је неколико стотина муслимана четника, а њихове операције извођене су на великом фронту од Сплита – Мостара – Коњица – Прозора – Грачанице – Гламоча – Главатичева – Сарајева – Невесиња – Фоче – Калиновика. У доњем току Неретве, око Мостара, било је под командом четничких војвода Јевђевића и Баћевића велики број добровољне антикомунистичке милиције, од којих највећи на положају зоне Пасичина.
Чувени коморански одред, формиран на терену између Бродарева – Б. Поље – Пријепоље, под командом капетана Хусеина Ровчанина бројио је неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина и његово одреда да комунисти нису успели да пређу Лим, иако су у току 1943-44. покушавали неколико пута. Када је војвода Павле Ђуришић побегао из заробљеништва и састао се са својим борцима у Санџаку а одатле наставио пут преко Н. Вароши, Прибоја, Пријепоља, Бродарева, Б. Поља у правцу Берана, Колашина и у Црну Гору, капетан Хусеин Ровчанин, без икаквих ограничења ступио је са својим снагама у четничке одреде хероја и мученика војводе Павла Ђуришића. Сам је затражио да он са својим снагама први наступа и да пробија фронт Пека Дапчевића, који се нарочито био ушанчио и утврдио на положајима код Мојковца. После вишечасовне дневно-ноћне борбе, прса у прса, капетан Хусеин Ровчанин разбио је комунистички фронт и у тој борби погинуо.
