У Србији се 7. јул деценијама славио дан устанка. Комунисти су тај датум узели као почетак својих борби притив Њемаца. Нијесу помињали да је два мјесеца раније пуковник Дража Михаиловић на Равној Гори већ организовао отпор окупатору. И данас многи о томе ништа не знају, а има шта да се сазна о тим првим данима организованог отпора (гериле) у Србији.

По доласку на Равну Гору коју је избарао као центар операција, пуковник Михаиловић је имао развијен план отпора окупатору. План је базиран на војној докртрини герилског ратовања коју је пуковник Михаиловић развио пре Другог светског рата. По тој доктрини требало је морално и психичко изнуривање непријатеља, везивање што већег броја непријатељских јединица за одређени простор да би се олакшали савезнички фронтови, спречавање Немаца у изношењу и експлотацији народног блага, извођење саботажа које би довеле ставања страха и нанеле тешке материјалне последице непријатељу и оружане акције ограниченог карактера. Главна тачка ове доктрине представља организовање народа за свеопшти устанак којиј би дошао када се за то створе погодни услови тј. када немачка војна сила своју војну припадност у Србији умањи или када дође до координоване војне акције са савезницима. Доктрина је базирана на историјском искуству које је српски народ сакупио током своје историје као и на разумевању српског народа које је пуковник Михаиловић развио у току година службовања. На овај начин нанела би се максимална штета окупатору а цивилне жртве би се свеле на минимум. Главна покретачка сила у пуковнику Михаиловићу је српски народ, његов историја, традиција и његова заштита.
Одмах после извршених припрема на Равној Гори, пуковник Михаиловић је почео са развијањем обавштајне мреже. Вођен овим циљем мајор Мишић је успоставио везе са инжињером Јованом Гашићем и другим родољубивим Србима који ће представљати обавештајни центар у Београду. Пуковник Михаиловић је још завео ред на територији око Равне Горе. Одсуство установљених органа власти довело је до готовог без закоња у појединм деловима. Пуковник Михаиловић је то одлучно спречавао криминал и завео ред хапсећи кажњенике који су у току априлског рата побегли из затвор а сада користили вакум у власти за пљачку и малтретирање народа.

Убрзо се по Србији прочуло да су на Равној Гори “наши”. То је довело до доласка великог броја официра на Равну Гору. То су углавном били млађи официри нижег ранага јер је већина виших официра била заробљена у априлском рату. Официрска младост и њихова жеља за доказивањем ће имати значајн улогу у виталности Равногорског покреат. Пуковник Михаиловић је на Равној Гори задржао само неколицину официра који ће координисати борбу док су остали слати у крај где су рођени или добро познају са следећим упутствима:

“ Што пре ухватити везу за бившим солунским ратницима и виђенијим домаћинима, и упознати их са са циљем борбе покрета борбе са Равне Горе; везе са општинским управама и преко њих саботирати испоруке Немцима; везе са жандармима, које треба употребити за осигурање и вршење курирске службе; веза са полицијским властима, као и прикупљање спискова свих способних за војску који нису допали ропству, тако да у даном тренутку буде све припремљено штој е могуће боље за одсудну борбу против Немаца. За Београд и веће градове дата су и следећа упутства: убацивати наше људе на одговорна места у разним надлештвима, пратити рад непријатеља и прикупљати податке о њему, као и организовање финансијских одбора за финансирање покрета.”

Убрзо се у Србији створила мрежа официра који су организовали отпор. Једна од главних преокупација пуковника Михаиловића је била заштита српског народа у тзв. Независној Држави Хрватској. Још од првих дана њеног постанка, пуковник Михаиловић је био обавештен о погрому српског народа који се тамо дешавао. Имајући ово у виду, пуковник Михаиловић је веома брзо послао елитног мајора Јездимира Дангића да подигне устанак у Источној Босни и спречи биолошко истребљење српског на том простору. Дангићу је убрзо послан капета Бошко Тодоровић. Остали официри су плански распоређени по Србији. Звонимир Вучковићи и Драгомир Топаловић су добили Таковски срез, Предраг Раковић Чачански срез и Чачак, Марко Музикаравић и Душан Смиљанић Гружу, Александр Мишић и Иван Фрегл Колубарски срез, Нешко Недић и Воја Поповић Ваљевски, Филип Ајдачић и капетан Поповић Ужички, Милутин Јанковић Ариљски, Вучк Игњатовић и Милош Глишић Пожешки, Миодраг Којић Обреновац, Драгослав Рачић, Веселин Мисита и Војислав Пантелић Поцерину и Мачву, Мирослав Трифуновић Трстеник и Врњчку Бању, Љубиша Анђелковић Краљево, Жика Лазић Космај, Велимир Пилетић, Синиша Оцокољић, Крста Рончевић и Воја Јевремовић Хомоље, Љуба Јовановић Зајечар, др Милан Шијачки Ниш, итд.
Према сведочењу Милоша-Аћин Костија, пуковник Михаиловић је има око стотину одреда до почетка лета.

ПОЧЕТАК ОТПОРА

Покрет отпора се развијао онако како је пуковник Михаиловић и планирао. Вршене су разне саботаже као на пример, судар возова код Лапова и пресецање железничких пруга. Далеко се одмакло у морално пропагандном рату. Летци који су позивали народ да не губи дух и да пружа пасиван отпор непријатељу појављивали су се свуда у Србији.
На сваку устаничику акцију Немци су одогаварли драконским репресалијама. Тако када је Спасоје Крунић, равногорски омладинац, у јуну убио шефа усташке мисије у Београду пуковника Јураја Кутњака, Немци су у Јајинцима стрељали велику групу родољуба.

НОВЕ ОКОЛНОСТИ

Док су четници успешно изазивали велику пометњу у немачким редовима, појављује се још једна група на сцени Србије. Комунисти који су до немачког напада на Совјетски Савез били немачки савезници добијају наређења из Москве да нападну Немце. После 22. јуна комунистичке групе почињу да врше нападе који су превасходно имали за циљ уништавање органа власти преосталих из Краљевине Југославије. Комунистичке групе које су биле слабо организоване и без скоро икаквог војничког знања, насумице и непланирано би напале Немце или би покушали да изврше саботажу на безначајним објектима. Штета коју би нанели Немцима била је незнатна али би зато Немци извршили драконска стерљања над цивилним становништвом. То је одговарало комуностичким плановима јер су стерљани људи били националисти као и предратно грађанство које су комунисти видели као главну прперку револуцији. Мора се разумети да је револуциј увек једини и водећи циљ комуниста. Наравно они су то вешто скривали стављајући ослобођење земље као њихов главни циљ.
Суочен са оваквим околностима пуковник Михаиловић је морао да донесе тешку одлуку. Расположење у народу је било пуно жеље за осветом за срамни априлски пораза као и за репресалије које су Немци починили. Са друге стране Енглези (са којима је пуковник Михаиловић успоставио конатакт) су стално захтевали нове и веће акције против Немаца. После дужег размишљања, пуковник Михаиловић је одлучио да се припреме убрзају и да се пређе на ограничене фронталне нападе на Немце. Ово је требало учинити да би се напади извели професионално тако да би се минимализовала немачка одмазда и да би се спречило комунистичко завођење народа жељног борбе. Пуковник Михаиловић је у својој наредби о нападу на Немце нагласио да се то чини када је то неопходно у самоодрбрани и да би се предухитрили комунисти.

ПОЧЕТАК БОРБИ

Први већи сукоб са Немцима се догодио у Лозници. Потпуковник Веселин Мисита, командант Лозничког краја, је сазнао да партизани намеравају да нападну Лозницу 1. септембра. Он их је предухитрио па је напао Лозницу у поноћ 30. августа. У Лозници се налазила 11. чета 738. пешадијског пука са око 100 војника. Пошто су Немци одбили да се предају Мисита је заузео Лозницу заробљавајући већи број Немаца. Нажалост у нападу на Лозницу гине потпуковник Мисита. Четници су имали веће успехе у борбама против Немаца у Бањи Ковиљачи и Крупњу. Следећи већи сукоб са Немцима се догодио у Горњем Милановцу. Поручник Вучковић, командант Таковског одреда је наредио напад на Горњи Милановац. Милановац је заузет и том приликом је заробљена немачка чета.

Поред ових борби четници нападају Шабац, Краљево, Ваљево и Чачак. Ови напади су били само делимично успешно због отворене издаје партизанских снага о чему ће бити говора у наредним текстовима. Дража Михаиловић се вођен руком судбине нашао на челу пониженог српског народа жељног борбе. Знао је да је борба која му је наметнута изузетно тешка и да ће однети многе жртве. Другог избора за српски народ није било. Четнички мото је : “Слобода или Смрт” и ова фраза је најсвесисходнији опис историје и духа српског народа.