Овогодишњи жири за додјелу награде ”Радомир П. Губеринић”,у саставу: историчар Горан Киковић, предсједник и чланови: проф. др Славољуб Ђукић и проф. др Марко Кнежевић, данас је донио одлуку да завичајну Награду за публицистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића,која носи назив – ”Радомир П. Губеринић”, додијели професору Благоју Шарићу за књигу ”Какав учитељ-такав и народ”.
Удружење ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца Беране и часопис ”Глас Холмије” од 2013. године успоставили су завичајну Награду за публицистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића коју додјељују истакнутим појединцима који су са простора Васојевића а, који објављују дјела која афирмишу овај крај. Награда носи назив – ”Радомир П. Губеринић” – до сада су је примили: за 2013. годину публициста и новинар Вукосав Вуле Ракетић, за књигу ”Хероина великог срца”, која говори о животу и раду Дивне Вековић; за 2014. књижевник Бранислав Оташевић, за књигу ”Милован Ђилас-скица за портрете”, за 2015. годину историчар Горан Киковић, за књигу ”Преци и Потомци” – монографија Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца Беране, за 2016. годину генерал др Лука Кастратовић, за књигу ”Сердари, војводе и генерали из Васојевић”, за 2017. годину проф. др Марко Кнежевић, за књигу ”Велика и Новшиће”, за 2018. годину академик професор доктор Јован Бабовић за књигу ”Од Комова до Српске Атине”. И ове године жири је донио одлуку да она буде додијељена професору доктору Славољубу Ђукићу за 2019. годину за књигу ”Васојевић свој на своме – навијек и амин”.
Ко је добитник награде ”Радомир П. Губеринић”? Благоје Шарић, рођен на Благовести 1943. у Шекулару (уписан у матичне књиге рођених послије рата 18. марта 1943.), од оца Миличка и мајке Јелице, рођене Ралевић. Рано остао без оца којег су комунисти, заједно са братом Милорадом и синовцем Томом-Милојем Јосовим, стријељали негде у Словенији 1945. године. Основну школу започео у Шекулару, а завршио је у Гњилану. Гимназију завршио у Беранама. Дипломирао на групи за руски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду.
Учествовао на изградњи Ауто-пута три пута, проглашаван два пута ударником и једном специјално похваљен. Учествовао у београдским демонстрацијама против рата у Вијетнаму и у студентским демонстрацијама 1968. године. Био члан Савеза комуниста од 1964. до 1987. године. Хапшен због пјевања пјесме „Ој, војводо Синђелићу…“, због чега је био осуђен на 29 дана затвора. На првим вишестраначким изборима биран за одборника у СО Беране у два мандата као члан Народне странке.
Ожењен Љубинком, дјевојачко Радевић, имају петоро дјеце: Тамару, Љиљану и Биљану, Драгану и Драгана. Пензионисан са 42 године радног стажа. Једну годину радио у Роћевићима крај Краљева, а остало у Школском центру у Беранама.
Написао књиге: ”Историјске стазе Шекулара”, Бијело Поље, 2005., и ”Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа”, (као коаутор са Гораном Киковићем, професором историје), Беране 2010. и ”Кавав учитељ такав и народ”Шекулар,Беране 2016. Живи у Беранама и Шекулару.Члан је уређивачког колегијума часописа ”Глас Холмије”. Објављује своје текстове у часопису ”Глас Холмије” и листу ”Пензионер”. Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца-Беране у склопу својих редовних активности организовало је 15. фебруара 2012. секцију удружења за подручје Шекулара и за секретара именовало Благоја Шарића. Изабран је 1. децембра 2019. године за члана Управног одбора Српског историјско-културног друштва ”Никола Васојевић”-Беране.
