Три године после марсејског атентата на краља Александра, Драгољуб Михаиловић се бавио превратничким идејама. Нарочито после договора загребачког надбискупа др Анте Бауера и кнеза-намесника Павла Карађорђевића о нормализацији односа између Југославије и Ватикана.
– Ја сам 1937. – говорио је Михаиловић – ступио у везу са црнорукцима (присталицама Драгутина Димитријевића Аписа). Желео сам да видим да ли ће „Црна рука“ моћи нешто да предузме у организацији побуне против режима.
– Преко Косте Крајшумовића (новинара „Политике“) пошао сам на састанак са Миланом Гавриловићем (вођом Земљорадничке странке). Изложио сам му очајно стање у војсци и питао га да ли има могућности побуне против режима.
– Мој предлог да би требало дићи побуну, по његовом мишљењу, није био остварљив и ја сам од њега отишао незадовољан.
Крајем 1937, поводом 20-годишњице стварања Југославије, Михаиловић је одликован Орденом југословенске круне трећег степена, а априла 1938, да би испунио један од услова за унапређење у чин бригадног генерала, премештен је на нову дужност. Постављен је за команданта Пешадијског пука у Цељу, баш у време када је дошло до аншлуса Аустрије.
Словеначки Немци су све више ширили немачку пропаганду по Словенији, а ускоро су почели да славе и Хитлеров рођендан. Из једног извештаја, послатог 1939. Обавештајном одељењу југословенског генералштаба, видимо како се немачки утицај ширио по Словенији:
– Бан Дравске бановине др Марко Натлачен, који у последње време обилази територију своје бановине у циљу подизања поколебаног националног духа и свести живља, нарочито у пограничној зони, обишао је недавно и Ормож. Примио је депутације локалних власти, а посетио је и шефа немачке месне организације Културбунд.
– Бан је приредио и ручак, где је поред назначених локалних структура био и један истакнути Немац, који је претходно јавно прослављао Хитлеров рођендан. Овакав инспекциони пут са циљем подизања националне свести и морала код нашег становништва наишао је код целокупног народа на општу осуду, а Немцима ће свакако добро послужити у њихове сврхе.
Априла 1939. Михаиловић је постављен за начелника штаба за утврђивање југословенске границе према Аустрији и Мађарској, али на новој дужности остао је само четири месеца.
Према његовом сведочењу, смењен је „по тражењу клерикалца бана Натлачена, под изговором да сам заоштрио односе са Немцима“.
Пред повлачење из Лјубљане, Михаиловић је Генералштабу Војске Југославије скренуо пажњу на „све јачи утицај Берлина и Рима на Хрвате и Словенце“ и на „петоколонашку улогу фолксдојчера у Словенији и усташа у Хрватској“.
Његови предлози за промене у војсци гласили су:
– Хитна реорганизација војске, са територијалном обавезом службе, тако да Срби бране своје земље, а Словенци и Хрвати своје.
– Доба сталне фортификације (утврђења) прошло је, па треба одмах престати са утврђивањем граница. Уместо тога, реорганизоване српске, хрватске и словеначке јединице Југословенске војске треба да се обуче за четничку војну (герилско ратовање).
– Ради тога по шумама и планинама треба најхитније да се изграде четничка слагалишта оружја, муниције и конзервиране хране.
Предлагао је да се четничком, односно герилском ратовању да не само тактичка већ и стратегијска улога „у оквиру свеопште савезничке стратегије“.
Сматрао је да територију Југославије, као „војишну четничку просторију, треба стратегијски повезати са осталим савезничким војиштима“, а да би „на почетку рата преимућство требало дати обавештајној служби“.
Најосетљивији део Михаиловићевог писма гласио је:
– Овако формирана војска иде у пропаст и расуло! Из војске се морају избацити аустријски официри.
Мислио је на аустријске официре јужнословенског порекла, који су после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца примљени у Југословенску војску.
Одговор је брзо стигао: министар војни генерал Милан Недић казнио га је са 30 дана строгог затвора због покушаја „да Врховну војну управу наведе на погрешна решења“.
После Михаиловићевог демарша, генерал Недић је издао наредбу којом је забранио да се у војсци пишу извештаји „песимистичне садржине о врло рђавом стању политичких прилика у појединим местима и покрајинама“.
Тада су и између Београда и Загреба све чешће летеле отровне стрелице. Камен спотицања била је идеја о стварању Бановине Хрватске. Посебно тежња водећих хрватских политичара да у њен састав укључе не само све територије Хрватске на којима су Срби представљали већину већ и више од половине Босне и Херцеговине.
Кад су страсти дошле до усијања из Београда је Хрватима поручивано:
– Где год је Срба – ту је Србија, од Суботице до далматинског Косова крај Шибеника, и од Сушака (Ријеке) до Ђевђелије, а из Загреба је одговарано:
– Срби смрде и овај смрад шире камо год дођу. Тај смрад треба уништити, па било циклонизацијом (протеривањем) или дератизацијом (тровањем).
Југославијом нису били задовољни ни Црногорци, који су имали само четири од 327 посланика југословенске Скупштине. Чуло се у Српском културном клубу:
– Зар је право да сва црногорска племена, која су водила борбу за ослобођење преко два вијека, бирају једног посланика, сва херцеговачка племена у границама Црне Горе једног, а брђанска једног и по посланика, као некакви срезови Чазма, Ђаково, Апатин, Иванец, Алибунар, Нашице и други, за које се досад није ни чуло.
Извор: Фејсбук страна Покрета обнове Краљевине Србије Пожаревац