Пише: Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори
-Потомак легендарног Вука Љевака из Шекулара, рођен је 1886. године у Велици под самим Чакором. Његово детињство је било веома тешко и чемерно као што му је био и цео живот. Отац му је рођен у ломном Шекулару и од њега је имао шта да научи. На граници према Пећи оба села су имала крваве бојеве са руговским Арнаутима, које је подржавала и хушкала турска царевина, бранећи голе животе част и образ. Још као дете и ђак основне школе у Велици код чувеног учитеља Сима Мијовића, Новица види и осећа тежак живот, који ови горштаци, његова породица и остали сељани, имају да воде да би живели у слободи и сачували своја огњишта.-пише о Новици Поповићу професор Благоје Шарић.
У то време српски народ изван Србије и Црне Горе био је под влашћу две окрутне окупаторске силе: Аустроугарске и Турске. У српским крајевима Турске империје, Старој Србији и Македонији, српски народ је био изложен терору бугарске каме и арнаутског ханџара, прогоњен и уништаван од званичне окупаторске власти у скоро немогућим условима школовао се Новица Поповић.
Новица је свршио четири разреда гимназије у Солуну, где се тада школовала одабрана српска омладина из Старе Србије и Македоније, Црне Горе и Србије, која се спремала да води народ тих земаља у ослобођење од окупатора. У српској гимназији у Солуну били су најбољи српски професори, а ђаци су одабирани из познатих националних породица. Та деца су спремана за службу у народу, за рад у српским масама, нарочито у крајевима који су били под туђином. Отуда је њима посвећивана сва пажња да се добро спреме за задатке који су их очекивали кад заврше школу. Код њих су развијани национални дух, распаљивано национално осећање, предавана им српска историја и српски језик више него математика и физика, а поред тога имали су специјалне часове, на којима су учили војне вештине и руковање оружјем. Такву нижу гимназију завршио је Новица Поповић у Солуну.
По свршеној гимназији послат је у српску богословско-учитељску школу у Призрену. Током Новичиног школовања у Призрену у Старој Србији и Македонији беснела је четничка акција у пуном јеку. Српске чете су имале три непријатеља: бугарске комите, арнаутске качаке и турски низам. Новичина генерација надахњивала се подвизима четничких вођа и јунака и сањали да и они што пре ступе у одлучујућу борбу против окупатора. И онда није чудно што је Новица Поповић, школован и подизан у томе духу, провео најбоље своје године у борби против непријатеља српског народа.
Прво Новичино запослење било је у Пивским Црквицама, где је остао свега петнаест дана, јер се није могао навићи на пустињски живот. Напустио је учитељско место и одлази на Цетиње. Са навршених двадесет година млади Новица је доспео на Цетиње када се распламсавала права партијска борба између праваша, краљевих присталица и клубаша, присталица демократије и најтешње сарадње и уједињења српскога народа. Како је Новица, као и већина Срба у Црној Гори, лепо говорио и врло лако се изражавао, то су његову реч радо слушали старији Црногорци, који иначе имају велико поштовање за школоване људе. Новица је имао доста утицајних пријатеља који су га препоручили те је постао административни секретар Народне скупштине. Владу су чинили клубаши, чији је и он био присталица. Са падом клубашке владе Новица је изгубио свој положај у Народној скупштини. Постављен је за учитеља у Лијевој Ријеци, где такође остаје кратко време па је одатле по својој молби постављен за учитеља у своје родно место Велику. То је било 1908. године у време тзв. ”Колашинске афере” у којој су изгубили главе неколико Новичиних пријатеља што га је још више инспирисало да води политичку борбу против апсолутизма књаза Николе.
На крвавој турско-арнаутској граници Велика и Шекулар су били стално борбено поприште. Новица није био само учитељ, већ борац и четовођа. Више се налазио с пушком у руци на ратишту но са букваром и кредом у учионици.
То су били крвави дани, тешки и неизвесни када се омркне а не осване, када се не зна шта носи дан а шта ноћ, и из тих тешких дана није било лако сачувати живу главу. Руговски Арнаути, потпомогнути турским низамом, нису давали мира селима на граници, и сви са српске стране што су могли пушку да носе четовало је, борило се и бранило. Како је сам Новица говорио: ”Ко у оно време, на граници, није у тим борбама учествовао, тај је био презрен као војник, човек и Србин”.
Ово страшно стање трајало је годинама, а нарочито се погоршало за време ”Младотурске” власти, када су били у завади и са Арнаутима. У једној неуспелој акцији похода на Скопље, Турци су протерали Арнауте преко црногорске границе у Велику, где је за њих формиран центар за прихват ових бегунаца, међу којима је био познати арнаутски вођа чувени Иса Бољетинац из Бољетина. Учитељ у Велици, Новица Поповић се упознао са Исом Бољетинцем, који је тада сматран за једног од највећих пријатеља Црне Горе. Цетињска влада је на њега рачунала као на савезника за борбу против Турске, јер је Исо Бољетинац био много препатио од турског прогона. С друге стране, краљ Никола га је много задужио. Кад је Арнаутима престала опасност од Турака, вратили су се својим кућама са богатим даровима од краља Николе.
Пред Балкански рат 1912. године краљ Никола је желео да за савезника има Ису Бољетинца на својој страни у борби против Турака. Размишљајући о личности која може најбоље да обави дипломатску мисију и да придобије Иса Бољетинца за савезника Црне Горе дошло се до закључка да је за ту мисију најбољи Новица Поповић.
Иса Бољетинац није био оно што су на Цетињу веровали и за кога је сердар Јанко Вукотић једном приликом рекао: ”Кад би нам Бог био пријатељ као Иса Бољетинац, ми би са Турском лако рашчистили”. Препредени Арнаут био је једино свој пријатељ. Заборавио је доброчинства када је био бегунац испред турског низама. Његове политичке амбиције, амбиције не само барјактара једног фиса, већ сада вође свег арнаутског живља ван Албаније, биле су јаче од пријатељства према краљу Николи и његовој Црној Гори, од пријатељства према Новици Поповићу или ма ком другом Србину. Он је већ водио преговоре са Цариградом за помирење. Није било природно да он буде савезник Црне Горе и Србије, стога је на вешт начин одбио Новичине предлоге о сарадњи.
Избијањем Балканског рата Новица је отишао као добровољац и борио се до краја Балканских ратова. Постављен је за секретара обласне управе у Пећи, а пред рат 1914. постављен је за учитеља и управитеља основне школе у Плаву. Избијањем рата 1914. био је постављен за чиновника обласне управе у Андријевици, али он то одбија и прикључује се Величком батаљону и био у првим борбеним редовима до краја. После срамне капитулације Црне Горе Новица се враћа у Плав и са ђенералом Радомиром Вешовићем припрема устанак против Аустроугарске. Када је завера откривена Новица је ухапшен и спроведен за Подгорицу, али стари вук се није лако предао него успева да побегне и врати у свој родни крај где поново припрема устанак. Издајом бива поново ухапшен, бачен у Колашинску тамницу и после четири месеца спроведен у злогласни логор Нађмеђер. После ослобођења Новица је, испред Велике и Шекулара, изабран за посланика Велике народне скупштине, која је прогласила уједињење са Србијом.
У својој чиновничкој каријери Новица је био учитељ, административни секретар Народне скупштине на Цетињу, члан кварта, секретар Обласне управе, Начелник срески и шеф рачуноводства и благајник Народне скупштине у Београду. Учествујући у политици, Новица је био биран за председника општине Плав 1926., за обласног посланика 1927. , 1935. и 1938. У Народној скупштини у Београду Новица је био секретар Скупштине и члан Финансијског одбора.
Испред племена Шекуларског и Величана, као народни посланик, изнео је на Чакору хлеб и со Краљу Александру I. У поздравној речи између осталог је рекао:
”Добро нам дошао Господару!
Дочекујући Вас данас овдје, гдје су кроз вјекове звиждали куршуми и сијевали ханџари у љутим бојевима са отоманским и шиптарским најездивачима, бранећи Српство, ми поносно завршавамо последње странице наше старе историје и отварамо нову историјску књигу на чијим корицама пише:
Живјело слободно српство! Живио наш Краљ Александар Први.
Слава палим за крст часни и слободу златну, во вјеки вјеков!”
Као посланик, Новица се истицао својом ненаметљивошћу, скромношћу и вредноћом. Његови говори су слушани у Скупштини са пажњом. Природно обдарен, уз то познавалац народа, његових потреба и тежњи, Новица је говорио садржајно, без фраза, ни суво ни китњасто, тако да га је човек могао увек слушати. Он се није дизао да говори за сваку ситницу, већ само кад је имао нешто важно да каже.
У нашој националној трагедији 1941. године Новица је напустио Београд и обрео се поново у својој родној Велици под Чакором и нашао се у истом положају као пре скоро четрдесет година кад се морао, са пушком у руци, бранити од турских и арнаутских упада. Један је од првих био у организовању националног покрета отпора против окупатора и против комуниста. Био је командант бораца за Краља и Отаџбину у Шекулару и Велици. Ђенерал Михаиловић је овластио Новицу да успостави везе са албанским првацима и предложи им стварање заједничког фронта против окупатора и комуниста.
Иако слабог и нарушеног здравља Новица је препешачио целу Босну, преживе масакр на Лијевчу Пољу 1945. Године, где су борци за краља и Отаџбину у унакрсној ватри између усташа, Немаца и комуниста били скоро уништени. На превару је ухваћен и бачен у злогласни логор у Новој Градишки, одакле је чудом побегао, па је преко Словеније и Аустрије, где је једно време био у енглеском логору, успео да емигрира у Америку .
Новица је у Америци са својим пријатељима развио највећу активност за политички и културни рад у српској емиграцији. Основали су Историјско и културно друштво ”Његош” на чијем челу је до своје смрти био Новица Поповић. Објављивао је чланке и полемике у многим часописима. Борио се и у емиграцији за јединство са Србијом, сматрајући их као једно.
Умро је Новица 1965. године у Либертвилу, где му је подигнут и споменик.
